уторак, 26. јануар 2021.

Ubij ili budi ubijen

 


Dilan je večiti student , frustriran i suicidalan mladić a povrh svega  je  lud, naravno on se sa ovim poslednjim ne bi složio pošto je ubeđen da ga demon tera da ubija zlikovce. Može li on nekako dovesti sebe u red, pomiriti javni sa tajnim identitetom i na kraju zaista  promeniti Njujork na bolje?


Ironično , protagonistina manija se obistinila , ali  iz nimalo metafizičkih nego debelo stvarnih  razloga. Pošto je  krenuo da se obračunava sa kriminalcima, postao amaterski ubica krimosa  , bilo je neminovno da će pre ili kasnije  naleteti na goreg od sebe, a takvih ne manjka. Dilan je  prvo umišljao da se nalazi u takvom stanju, gonjen ,,demonom" sopstvene psihe ,  a potom je ubijajući po jednog izgrednika mesečno uspeo da zarati  sa ruskim mafijašima  i  sebe stvarno doveo u situaciju gde su jedina  pravila igre ,,ubij ili budi ubijen".


Ovaj strip od dvadeset brojeva je pompezno najavljen kao ,,Death Wish meets Breaking Bad meets 70s Spider-Man" (reče Brubejker)  i reklamiran kao  kao triler i dekonstukcija vigilantizma (Goodreads) .Da li ,,Ubij ili budi ubijen" nudi nešto novo u pogledu vigilante fikcije?  Pa, baš ništa.  Čitajući ovaj strip doćićete do stotinama puta viđenih zaključaka poput toga da  svet ume da bude  grozan a osvetnici ga ne čine skoro pa ništa boljim , osvetnik kopa dva groba itsl. Protagonista osvetnik gonjen sopstvenim ili stvarnim demonom takođe nije novost , ali  na tom polju je Brubejker najtanji. Jasno stavlja do znanja čitaocima da je Dilan iz porodice sa  istorijom mentalno bolestnih, ali kada treba da se suoči sa time kod psihijatra, Brubejker namerno napiše taj deo tako da  nikad ne konkretizuje šta to Dilan tačno ima.  Može se izvući zaključak da Dilanov demon predstavlja samu potrebu  za osvetom koja čuči u svima nama.U tom smislu demon nije samo Dilanov , nego može biti svačiji , što se (valjda) sugeriše na kraju. Sa druge strane , imamo Dilana čiji se razvoj se može čitati i kao put muškarca kojem je prečesto povređen ponos pa  ubijanjem simbolično vraća oduzetu muškost. To kažem imajući u vidu ključne scene u stripu vezane za jedine dve devojke u Dilanovom životu, prevashodno mislim na Kiru ,  i  njegov probuđeni mačizam nakon što se dokopa oružija i ,,preuzme stvari u svoje ruke".


 Brubejker je nesumnjivo inspirisan mnogim vigilante filmovima iz 70-tih i 80-tih godina prošlog veka  među kojima su glavne okosnice Taxi Driver  i  Death Wish , i nekim novijima poput Oldboy, što se jasno vidi , između ostalog ,  u   izboru okruženja , nezaobilazni metro i zgrade sa dugačkim hodnicima, i likova poput epizodne uloge tipa koji liči na Čarlsa Bronsona. Šteta što kopira elemente zapleta i karakterizaciju  iz tih filmova umesto da uradi nešto novo, ili ih makar prikaže u novom svetlu.Dilan u sebi nosi pomalo Trevisa Bikla, ako se vratite na gornji pasus prepoznaćete na šta mislim. Kad već pominjem likove, Brubejker je tokom  čitavog serijala razradio samo tri osobe,  otuda mi je poređenje sa tv serijom Breaking Bad u tom smislu preterano pošto tamo imate sijaset zanimljivih likova. Poređenje sa Spajdermenom je tu samo zbog proste činjenice da je glavni lik fakultetlija koji živi sa cimerom i ima ljubavnih problema ili problematične ljubavi, kako vam draže.

Iako se može svesti na  gomilu otrcanih klišeova,  ,,Ubij ili budi ubijen"  ipak nije loš  strip. Brubejker  ne nudi ništa novo , ali itekako ume da pripoveda. Narativ je nelinearan i odvija se kroz promešane  flešbekove, u stilu noar filmova. Ako bi vam otkrio glavnu inspiraciju, odao bi kraj stripa , ali upućenima će nakon čitanja biti jasno na koji film Bilija Vajldera mislim. Baš zato ovaj strip  skoro nikad nije dosadan, sa malim izuzetkom ponešto praznog hoda i ponavljanja , ali  ima mnogo  obrta pa mami pažnju . Pored toga , posmatrati sve iz ugla mentalno labilnog  protagoniste  koji ima baš naglašenu  kognitivnu disonancu između toga što misli i radi je mnogo zabavno, a uvodni broj je krunski primer ovoga. 


 Crtež potpisuje Šon Filips, nastavljajući dugogodišnju uspešnu saradnju sa Brubejkerom iz koje su nastali poprilično poznati krimi stripovi .Filips je jedan od onih umetnika  koji je bolji kao ilustrator nego strip crtač. Strip se može shvatiti kao svojevrsan ,,pokret u slikama" , ali kod pojedinih crtača , poput Filipsa,  akcenat je manje na pokretu koliko slikama.Gledajući njegove table primećujete da su kaiševi mahom statični i da je sklon velikim spleš stranama nalik na postere uz koje ide prateći tekst . Tako je delom zbog činjenice da Brubejker ovde piše previše unutrašnjeg monologa koji neretko preoptereti strip. No ovakav crtež  ima i svojih prednosti  jer u toku serijala ima  predivnih tabli koje bi bez teksta lako prošle kao posteri ili naslovnice. Među najboljima od ovog autora su naslovnice rađene za stripove poput ,,Criminal"  i ,,Fatale" . Ovo je inače česta pojava u američkim krimi stripovima.  Mihael Gejdos je još jedan tipičan primer ovakvog crtačkog pristupa a  suprotnost mu  je recimo Eduardo Riso.  Stil Šona Filipsa je  realističan,  što je bitno  zbog žanra i tematike ali nije potpuno grim`n`gritty jer ga  ublažava izvanredno kolorisanje Elizabete Breitwaizer. Paleta joj je tamnjia nego u prethodnim radovima, nema onog neonskog sjaja,  ali je itekako svetla i živahna.


Svaka pojedinačna sveska ima tekstualni dodatak u vidu filmske kritike , kratkih komentara na odgledane serije + filmove  i ponešto o pisanju scenarija i smišljanju likova ovog serijala. ,,Crna Kapuljača"  , isto vigilante krimi strip o kome sam pisao na blogu , je kao dodatak imao članke o starim slučajevima iz crne hronike koji su primeri  stvarnih osvetnika, no taj strip nije toliko široko hvaljen kao ovaj. ,,Ubij ili budi ubijen" je solidan derivat mnogo boljih filmova, strip koji se čita više zbog saspensa nego dubine.

 Ocena:


 

среда, 30. децембар 2020.

Neki pročitani stripovi

 

 

    Fell br.9


 

Nažalost za  sada je devetka poslednji broj ovog serijala. Za sve koji ne znaju , Fell je  crnohumorni proceduralni krimić,Voren Elisa i Bena Templsmita.Pisao sam o prvom tomu ranije, potražite Fell : Divlji grad. Detektiv Ričard Fel svakako nije svetac , ali Snow City (Snegograd?) bi izludeo i najkorektnijeg pajkana i odvukao ga u blato . Ričard polagano puca po šavovima, šiba koga stiže i pada sve dublje u crnilo. Pritužbe  na njegov rad se gomilaju a narednikovo stpljenje nije bezgranično. Može li da reši neki slučaj bez nepotrebne brutalnosti? Pročitajte i saznajte! Spoj Templsmitovog crteža i Elisovog scenarija štima, iako nema neljudskih monstruma , što je Tenmlsmitov forte, itekako ima onih ljudskih  i leševa pride. Templsmit standardno zaobilazi crtanje pozadine , ali mu sasvim solidno ide od ruke prikazivanje  uveliko karikaturalnih likova. 

Ocena : 7/10


Dafne Birn

Dafne je povučena devojčica koja je nedavno ostala bez oca. Njenu majku je privukla vidovnjakinja  koja na čelu sa grupom spiritista nudi razgovore sa preminulima. Dafne lako prozire i prezire te lažne seanse i šarlatane koji tobože komuniciraju sa zagrobnim životom, međutim njoj se počeo javljati neko ko je zaista sa druge strane.Prvo u snovima, potom na javi, posećuje je čudnovati dečko. Ko je on i može li mu verovati? Iako zvuči kao kudikamo zanimljiva premisa , na žalost ovaj strip kvare  sasvim predvidivi scenario ,nerazrađeni likovi i nepromišljen zaključak. Posle čitanja nije nimalo jasno ko ili šta  je taj dečko Da li je on demon? Da li je Dafne opsednuta ili luda? Možda je njen nerođeni brat iz pakla? Zašto  uopšte pomaže mladoj Dafne?  Da je ovo ongoing serijal pojašnjenje ili makar neki jasan nagoveštaj bi sledio u narednim brojevima, ali problem je u tome što je ovo navodno zaokruženi mini serijal. Najčudnije od svega mi je što je autorka Laura Marks  dramaturškinja. Pa, zar ona nije primetila da je kraj vrlo konfuzan? U suštini ovaj strip vredi makar jednom pročitati samo zbog crteža Keli Džounsa.On vadi prosek , pošto crta monstrume kao niko drugi.U ovih šest brojeva Džouns prikazuje  sasvim dovoljno čudovišta, noćnih mora , frikova i ludaka u  prigodnom gotičkom ambijentu. Ako ste videli Džounsove ranije radove, znate da  on briljira u turn of the century hororu.

Ocena : 6/10


Puna korpa glava

 

Džun je mlada, zaljubljena i uživa u  letnjem poslu na idiličnom ostrvu , barem dok se sve ne  pretvori u noćnu moru.Uprkos hororičnom naslovu i naslovnim stranama, ovaj strip je zapravo krimić sa elementima natprirodnog. Džo Hil unosi malo svežine , odnosno natprirodnog i  horora u ne preterano originalni zaplet o kriminalnim i korupcionaškim spregama u malom mestu gde su svi povezani kao svinjska creva . Džou su britki dijalozi  očekivano jača strana , mada su ponegde predugački i  suviše knjiški pa opterećuju strip. Prava zvezda ovog stripa je svakako crtač Leomaks koji sa podjednakim uspehom prikazuje sve,  od uvodne bezazlenosti i  humora do potonje napetosti i horora. U tandemu  sa odličnim koloristom Dejvom Stjuartom, Leomaks  je u potpunosti pogodio štimung svih scena. Naročito su mu jake naslovnice inspirisane horor filmovima  ,,I spit on your grave"  i  ,,Basket case". Ovaj strip je u suštini neopterećujuća mračnija zabava. Jedina veća zamerka mi je karakterizacija glavne junakinje. Od sasvim obične devojke se preko noći , mimo ikakvih indicija da je za to sposobna , pretvorila u opasnu fajterku. 

Ocena : 7,5/10


dr Morgue : Izabrana Smrt

Ovu epizodu  sam reprizirao posle više godina.Veći deo radne ovog broja se svodi na  na Jorikovo nadmudrivanje sa  vidovnjakinjom, dok je manji akcenat na najzanimljivijem delu zepleta  - klincima ubicama i njihovoj uvrnutoj fantaziji. Crtež Paole Kamoriano odstupa od gritty realističnog stilaovog serijala, likovi su uprošćeni i teže ka karikaturi , ali najbolja je u segmentima koji prikazuju Malabduviju tj. grad  iz mašte klinaca. Te deonice je nacrtala kao  svojevrsnu mračna mangu sa senčenjm nalik na rad  Korada Roia .Kao u svakom broju, na kraju je naveden stvarni događaj kojim je strip inspirisan, ali što se tiče obrade pomenutog u domenu fikcije , ova  tema i likovi  su bolje razrađeni u filmu ,,Heavenly Creatures" Pitera Džeksona.

Ocena : 6.5/10


Uspon Kajla Rena

 

Jadan mini serijal o ranim jadima najjadnijeg zlikovca! Mini serijal u kome su Čarls Sou , kao scenarista  i Vil Slini kao crtač su  samo izvođači radova na užasn glupom projektu za retarde tj. propratnom/dopunskom stripu za Diznijeve Star Wars filmove . U Soulovom scenariju nema nimalo autorskog pristupa, može se ponovo reći da je prilično soulless (pun intended) .Pisano je po principu veži konja gde ti gazda Dizni , moga lizni , kaže. Famozni ,,Vitezovi Rena" ( u prevodu zvuče kao da su ispali iz komedije/parodije) su  bačeni kao Dart Mol onomad u Epizodi 1. Ako neko ikada bude sanirao štetu koja je napravljena ovom novom triologijom, biće potreban čovek poput Dejva Filonija da vadi kestenje iz vatre i napravi nešto iloe gledljivo/čitljivo od ovih Diznijevih isprdaka.

Ocena : 4/10

 


уторак, 22. децембар 2020.

Kalifornia

 


Režija: Dominik Sena

Scenarijo: Tim Metkaf

Mladi i opsednuti ekstremima, Brajan i Keri sanjaju kako da unovče svoje hobije. Keri je fotograf koju zaokupljaju fetišistički aktovi, a Brajan je pisac u pokušaju koga zanimaju serijske ubice. Nakon što je objavio zapažen članak na tu temu , Brajanu izdavač nudi da napiše knjigu o najstrašnijim ubistvima proteklih dekada.Kako bi ostvario svoju nameru, Brajan razmatra obilazak starih mesta zločina,  i putovanje koje bi se završilo u Kaliforniji. Karen u putovanju vidi šansu za novim početkom ,  vođena geslom ,,kome ne uspe u Kaliforniji, nigde neće ",  ali samostalno ne mogu da skrpe novac za put.Spletom (ne)srećnih okolnosti, javlja im se par koji bi sa njima podelio putne troškove , ali  tokom morbidne ekskurzije  shvataju da je među njima ubica. Umesto proučavanja  zločina, Brajan i Keri postaju taoci serijskog ubice.


 Koliko ste samo puta pročitali krimiće  ili gledali  filmove i serije snimljene ,,prema istinitoj priči" ? Knjige i romani  pisani prema  istinitim događajima tzv,,true crime"  žanr je tokom  se tokom 70-tih i ranih 80-tih godina prošlog veka doživeo transformaciju. Ako su 60-te godine minulog veka bile decenija hipija,ljubavi i solidarnosti,  70-te su bile decenija straha. Stopa kriminala u SAD-u je tada bila na vrhuncu, a u urbanoj džungli je primećen novi tip psiho-ubice, famozni serijski ubica. Sedamdesetih su harali  Bandi, Berkovic (Semov Sin), BTK, Gejsi , Domer i mnogi drugi krvoloci.Mediji su u ovome videli priliku za senzacionalističkim izveštavanjem, naprosto su se laktali se za reportažama o serijskim ubicama.Iako su za mnoge ovi frikovi bili , sasvim opravdano, razlog za strah, drugima su postali predmet mračne fascinacije. Tada su se  knjige o serijskim ubicama  , raznih autora ,  se prodavale kao alva. Toliko je o njima napisano da je od toga stvoren čitav podžanr. Istraživanje koje je sproveo Publishers Weekly  1993.godine  je pokazalo da su najpopularnije knjige ,,true crime" žanra upravo  o serijskim ubicama, a da  prodaja ide po principu ,,što jeziviji zločin  to bolje".

 


Opsesija serijskim ubicama se prelila i na filmsku industriju i od njih su stvoreni zločinački geniji i nezaustavljivi koljači. Kalifornija svakako nije prva filmska dekonstrukcija mita serijskog ubice pokazivanjem tužne i ružne istine nasuprot holivudskoj stilizaciji , to je  pre ovog filma  uradio  Džon McNoton filmom ,,Henri : Portret serijskog ubice", ali to ostvarenje  je tek početkom devedesetih  imao ograničenu bioskopsku distribuciju . Osim dekonstrukcije, Kalifornija suštinski upire prstom u američku publiku kao konzumente ovih filmova i knjiga. Bez imalo zadrške  ogoljava morbidna intresovanja publike i pokazuje im  kime i čime su zapravo fascinirani. 


 

Pogledajmo samo ubicu u Kaliforniji reditelja Dominika Sene. Erli je sušta suprotnost slojevitim filmskim zlikovcima ovog podžanra. On je sirovina, ubija impulsivno bez neke naročite  taktike i iz najnižih pobuda. Nema tu neke proračunatosti , niti spektakularne  podmuklosti , samo najstariji i najbanalniji trik  pećinskih ljudi tj.  zaseda i BAM u glavu. Bred Pit je pred kamerama postao pravi redneck i  ovom  ulogom definitivno zapušio usta svima koj su  potcenjivali njegovu glumu  zbog mahoim  tipskih uloga manekena koje je do tada igrao. Pit je upio sve pokrete i tikove,   držanje  i mentalitet takve persone. Teško je ostati ubeđen u to da osoba koju vidite pred sobom nije autentična seljačina, stoprocentni trailer trash. Gledaoci to vide s početka, a nesretni Brajan , koji se pravi stručnjakom za ubice,   poslednji saznaje  da iza te Erlijeve zarazne nehajnosti i avanturizma stoji okoreli ubica.


Što se tiče nehajnosti i skoro pa detinje bezobzirnosti, tu se još ističe Džulijet Luis u ulozi Erlijeve devojke Adel. Ona  u suštini glumi  devojčicu u telu žene, i uglavnom je predmet sprdnje što naizgled nezrelom ličnošću  likom što delom.Vremenom saznajemo da Adel nije ovde samo radi humora, iza nje su mnoge traume a ni sadašnjost tj. život sa Erlijem nije mnogo bolja. Možda ona i nije blago retardirana , nego joj je  detinjasto ponašanje jedina odbrana od surovosti života.U pogledu glume jedino Džulijet parira Bredu u ovom filmu, pošto je Duhovni ovde neinteresantan . Brajan bi lako mogao biti Mulder u smislu da istražuje nešto što mu je iznad sposobnosti i standardno je beskoristan u akciji. Mišel Forbs je ok u ulozi Keri, mada je ona više posmatrač (iza objektiva fotoaparata) i svakako je trezveznija od Brajana/Duhovnija, ali  realno ceo film se vrti oko Breda i Džulijet.  Njih dvoje su maltene poput odraslog  pandana Martinu Šinu i Sisi Spačik iz filma ,,Pustara" Terensa Malika. Gledaoci ovog kultnog ostvarenja  će sigurno primetiti da su  deo  zapleta i likovi inspirisani istim , konkretno road movie  sa ubicom za volanom ,  naivnom devojčurom i nerealnom nadom u  bolje sutra.


 Ovo je debitantski film Dominika Sene , pre toga je režirao spotove , pa  nakon gledanja filma  i čitanja intervjua sa scenaristom Timom Metkafom , vidim da je Sena mixed blessing. Sa jedne strane ,  vidi se da je izvukao maksimum iz glumaca  i skromnog budžeta ,  vrlo malo se  stideo preterivana i  nasilja ( još ga je i dodavao!) , umeo je  da održi napetost (Erli je od početka kao tempirana bomba) i ima baš lepo slikanih predela , pustoši isl. za jedan road movie.Dakle režija mu je na visini zadatka, ali problem je što se  petljanjem u scenarijo  otupeo  scenaristinu oštricu i promenio tok filma. Oni nepotrebni off-ovi (voice over) Duhovnija su prema  Dominikovom tekstu.Ceo film je zamišljen kao prst u oko gledaocima ovog podžanra, ali to umanjuju bezvezni  ubačeni zaključci poput onog na kraju.Zar je Brajan tek tad shvatio da pshopate nemaju savest? Da je to razlika između psiho-ubice i normalnog čoveka? No shit Sherlock!Evo još jedan primer nepotrebne promene. Znate li zašto je film nazvan Kalifornia umesto California? Pazite sad ovo , Sena u razgovoru za dvd izdanje priznaje da je tokom produkcije shvatio da postoje i drugi filmovi istog imena  i ladno odlučio da  to reši  menjanjem C u K! Ovo mu dođe lazy writting at its finest. 

Uprkos tome Kalifornija je ipak više nego solidan film koji je ostao skrajnut jer ga je zasenio Oliver Stounov kontroverzni hiperstilizovani i  visokobudžetni  Natural Born Killers koji je u suštini Kalifornija odvrnuta na jedanaest.

Ocena: 





понедељак, 30. новембар 2020.

Dosije X : Kromanjonac

 


 Krajem šezdesetih godina minulog veka širom sveta je kružila fotografija na kojoj se vidi kako u nekoj šumi u Americi šeta velika čovekolika zverka  prekrivene gustim krznom od glave do pete . Mit o ,,Velikom Stopalu" je naravno stariji od pomenute fotografije, tačnije stop kadra iz video snimka, ali upravo ovaj snimak  je otvorio višedecenijsku polemiku o postojanju tog misterioznog bića. Istina,mit ili teorija zavere, činjenica je da je Veliko Stopalo zaživeo u popularnoj kulturi, u brojnim filmovima, serijama, stripovima itsl.Teoretičarima zavere je Veliko Stopalo odmah ispod NLO-a, a gde su teorije zavere tu je i Dosije X. Iako se ovo stvorenje nije pojavljivalo u toj tv seriji Dosije X, Veliko Stopalo se  ipak našao u ovom fan stripu.

 Autorka, pod pseudonimom Astridv, je nacrtala  ovaj strip od 30 stranica i objavila ga  na internetu daleke 1996. na fansajtu kog odavno nema, a crtan je prema fanfiction priči jedne Šanon Fišer sa drugog ugašenog sajta (za najupornije, reč je o moulderinjeopardy.com ). Ako vas stil crtanja asocira na ilustracije iz knjiga, ne varate se , pošto je autorka ilustratorka po profesiji.Iako sam ga naslovio ,,Kromanjonac" , pravi prevod bi bio ,,Hro-manjonac" pošto je u pitanju igra reči. Zašto baš Hro-manjonac? Čitajte i saznajte!  Hint : nisu hromi kromanjonci.

петак, 27. новембар 2020.

Kralj Pacova

Rat King - TMNT Fan Film from Burning Lake Productions on Vimeo.

 Nekada je bio čovek, pre nesrećnog spleta okolnosti i nehumanih eksperimenata, a sada je nakaza koja tumara kroz kanalizaciju i ruševine napuštenog postrojenja. Dugo je bio usamljen, ali čini se da je pronašao prijatelja u podzemlju. Ovaj samoprozvani Kralj Pacova prepričava svoja bolna i pomućena sećanja, kako je nadišao ljudskost,  i sve to nadajući se da će njegov prijatelj proći kroz sličnu  transformaciju. Da li se prevario?

Mnogi pamte nindža Kornjače po bezazlenim crtaćima, ali izvorni strip je bio sasvim drugačiji. Prvobitno je osmišljen je kao parodija na mračnije akcione mejnstrim stripove poput Derdevila i Novih Mutanata, dakle sasvim suprotno od šarenog dečijeg programa . Ovaj kratki film reditelja i scenariste Paskvalea Greka  je  adaptacija jednog dela  storije ,,Rat u gradu" (City under war) gde se ranjenom Splinteru u ruševinama starog silosa ukazuje čudnovati Kralj Pacova. Splintera ovde ne vidimo, film je koncipiran kao monodrama iz budžetskih razloga, ali je iz dijaloga jasno kome se  Kralj Pacova obraća.Naslovnu spodobu, u izvedbi Šona Mekgija,  ste najverovatnije upamtili kao  opičenog negativca iz crtaća, ili pak malo mračniju varijantu iz novijih serija, ali ludak kakvog vidite u ovom filmu je najbliži izvorniku. Taj origin story mu je dodat po uzoru na pomenute animirane serije, ali ovo je u suštini lik kojeg su smislili Loson, Lerd i Istman  u stripu ,, Priče o nindža kornjačama" epizodi ,,Ja, čudovište " (,,I, Monster"). Kralj Pacova je svojevrsna parodija  nakaza nastalih po arhetipu frankenštajnovog čudovišta.


понедељак, 23. новембар 2020.

Obdukcija Džejn Do

 


 Režija : André Øvredal

Scenarijo: Ian Goldberg i Ričard Naing

 

Senzacionalno višestruko ubistvo  je potreslo mirni gradić u Virdžiniji.Masakr se odigrao u domu sasvim obične porodice, gde je  ubica svoj krvavi pir skončao samoubistvom.Lokalni šerif je naložio hitno veštačenje leša pronađenog kako viri iz zemlje u podrumu.Patolog Tomi Tilden i njegov sin Ostin  moraju da obave pregled pod  hitno,  u pola noći . Delovalo je  kao rutinski zadatak za starog patologa , ali ubrzo se ispostavlja da je  novopristigli leš pun iznenađenja.


Radnja skoro čitavog filma se odvija u sali za obdukciju koja na prvi pogled liči na američka pogrebna društva ,ako izuzmemo činjenicu da je izgrađena u podrumu nalik  bunkeru.Pri ulasku vidimo starinski etison,  hodnik obložen drvetom, malu kancelariju sa drvenim elementima  itsl, kao što priliči takvim ustanovama, a  niz prostrani hodnik se ulazi u salu za obdukciju sa prostorom za hladnjaču. Dakle od početka je jasno da se radi o niskobudžetnom filmu, ali scenarijo je takav da više od toga nije potrebno  budući da je zaplet klaustrofobičan pa zahteva zatvoren prostor koji je maltene odsečen od sveta kako bi se maksimalno iskoristio taj ugođaj.


Film isporučuje ono što naslov obećava ,a to je koliko-toliko realistična obdukcija,  postupno veštačenje leša sa uz pogled na rasporena ljudska tela sa kožom prevrnutom na stranu i vađenjem organa.Naravno , čim počnu seciranje  leša misteriozne devojke, malo po malo vidimo da nešto nije kako treba.Od prvih znakova povreda i pojava koje se mogu koliko-toliko racionalno objasniti, pa do bizarnog otkrića da se povrede unutrašnjih organa ne slažu sa  spolašnjošću leša, napetost raste dok se obdukcija pretvara u noćnu moru. Overdal polagano niže jump scare scene koje su očekivane za ovakve filmove koji se vrte oko ukletih kuća ili predmeta  tj. derivate poput Conjuring-a i njegovih nastavaka.Ako ste kojim slučajem preskočili takve filmove a  davnih dana na Discovery kanalu ste videli emisiju ,,A haunting" , onda znate kakav vas repertoar strahova očekuje . Dakle , čudni zvukovi, nestanak struje , disanje za vratom protagonista, leteći predmeti , nevidljivi progonioci za petama , eksplozije,magla , živi mrtvaci  u polumraku i ,neizbežno, veštičarenje. Sve je to solidno izrežirano , ali je izlizano.

 

Dvojica Tildenovih, koje glume Brajan Koks (starijeg) i Emil Hirš (mlađeg), su obični ljudi u neobičnoj situaciji. Kao likovi nisu naročito pamtljivi , mada je to više zbog scenarija nego glume. Ipak je Brajan  bio prvi filmski Hanibal Lekter, naravno imao je i drugih zanimiljivih uloga , ali ovde mu je dodeljen tipski lik patologa pa nije imao   mnogo prostora za lični pečat. Na početku su Tildenovi prikazani kao složni otac i sin , ali košmar u kome učestvuju otkriva manjkavosti koje se kriju iza prvog utiska.Tomi je hladan  čovek čiji se racionalni svet urušava oko njega pojavom natprirodnih sila. Ostin ne želi da bude patolog, nije zadovoljan porodičnim poslom i želi da sa devojkom pobegne od lešare, i malog mesta uopšte, kako bi se bavio medicinom.Hišr se u skladu s time ponaša kao stereotipni momak iz gradića, ništa bolje ili lošije od drugih glumaca u datom kalupu.Olven Keli se zaista odlično pravi mrtva, na konto čega je i dobila ulogu naslovnog leša, tako da ona u ovom filmu  tehnički ne glumi koliko pozira.Snimana iz određenih uglova i  uz odgovarajuće osvetljenje, njeno bezizražajno ukočeno lice dobija na zlokobnosti.


                   

 

Da li je ,,Obdukcija Džejn Do" samo skup istrošenih horor klišea koji se vrti oko tankog zapleta, ili nudi nešto više od toga? Na prvu loptu izgleda kao komentar na famozno spaljivanje veštica u Salemu,  ciklus nasilja koji se nastavlja pošto u jednom trenutku Stenli  sugeriše da je veštica nastala  inkvizicijom tj. da je iživljavanje nad devojkom od nje stvorilo vešticu.Narativ o žrtvi koja postaje gora od tlačitelja kako bi mu uzvratila ne drži vodu obzirom da ova dvojica nisu inkvizitori niti je implicirano da su imali takve među pretcima, pošto u nemalom broju sličnih scenarija (književnih i filmskih) naslednici se kažnjavaju za grehove otaca. Meni deluje kao da je poenta cele priče u ukletom (živom?) lešu koji dovodi do ludila sve koje se nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.U tom smislu ovo je priča o prosečnim ljudima  u čiji mali svet upada natprirodni element i razdire ga , potpomognut postojećim slabostima likova.To je nejverovatnije objašnjenje za ubistvo i samoubistvo u porodičnom domaćinstvu sa početka filma. Uz to, nemrtva veštica deluje kao da ovo čini sa namerom da  ustane iz mrtvih  jer vidimo da se sa povredama nanetim matorom patologu paralelno regenerišu organi leša. Upravo to tumačenje otvara mogućnost nastavka i slaže se sa izjavom reditelja iz intervjua sa sajta Heyuguys.com   gde kaže ,,there is obviously talk of doing a sequel because it is set up in that way. It is a story of eternity for her in a way".

 


Dakle, kada se sve sumira ,,Obdukcija Džejn Do" je malo bolje napisana varijacija na popularne Conjuring filmove koja osim natrpanosti jumpscare scenama ne nudi nešto dublje.Tu nema nikakve društvene kritike, tema lova na veštice je načeta vrlo površno, štaviše naslovna Džejn Do još i deluje kao opravdanje za svo to mučenje i ubijanje, pošto je ona the real deal.Overda je kao reditelj počeo sa primenom found footage podžanra na mitologiju  rodne Norveške, a u  ovom filmu je samo izvršitelj radova na  scenariju koautora ograničenog dometa.Goldberg i Naing u svojim biografijama imaju samo jednu horor seriju  ,,Dead of Summer " koja je , surprise , isto tako sklepana od klišea  ali ne iz spooky filmova nego slešera. Obdukcija Džejn Do je tek malo više od banalnog industrijskog proizvoda samo zato što je misterija nežive veštice ostala nerazjašnjena.

 

Ocena:


 

 

среда, 21. октобар 2020.

Planeta mrtvih : Državni neprijatelj broj jedan

 


Bilotin postapokaliptični svet ne štedi nikog,mada to važi i za stvarni svet ali to nije tema ove recenzije. U prethodnom broju smo videli kako je Verterov grandiozni plan  propao.Oaze koje nude zaborav i iluzije na duge staze nisu nikakav lek protiv užasne stvarnosti, čovek se ne može ,,reprogramirati" na taj način.Hemikalije i droge  ne nudi rešenje tj. za ljude  nema istinskog novog početka pošto osoba ostaje takva kakva jeste, bez obzira da li su joj sećanja izbrisana ili pomućena. Što reče Norman Bejts: ,,People never really run away from anything. The rain didn't last long, did it? You know what I think? I think that we're all in our private traps, clamped in them, and none of us can ever get out. We scratch and we claw, but only at the air, only at each other, and for all of it, we never budge an inch."

Dilan je odavno pukao,  od nekadašnjih ideala ništa nije ostalo , ali ako mislite da je on baš gadno ostario znajte da je Ksabaras doživeo nešto mnogo gore. Urosečio se! Usled nemogućnosti da finansira svoj projekat , ponestalo mu je elana , ta žarka želja za dostizanjem večnog  života mu  se ugasila.  Zamislite Ksabarasa osuđenog da živi penzionerski (ne) život , tačnije životari između binga i bolnice . Blizak susret sa smrću ga je trgao iz letargije, pa se Ksabaras vraća staroj opsesiji uz neočekivanu podršku.

 


Ksabaras je dugo bio ne samo Dilanov ahrineprijatelj , nego i najenigmatičniji lik u čitavom serijalu. Na prvi pogled deluje kao kliše ludog naučnika, pošto je   opsednut potragom za večnim životom   deluje kao jedna od bezbroj varijacija na Viktora Frankenštajna, ali samo ako se ograničimo oživljavanje mrtvih tj. na njegov cilj.Ako ga posmatramo u celini, on je vrlo neobična pojava. Sebe naziva kontra Bogu, (Ksabaras kao anagram od Abraksas) ,dakle predstavlja se kao  je sam đavo, ili makar nekakav dugovečni zli entitet jer tvrdi da je osnivač vudua. U tom smislu se njegova misija ostvarivanja večitog  zemaljskog života nasuprot onostranom mogao posmatrati kao pobuna protiv božanstva ili prirode.Sa druge strane, moguće je da se iza pompeznog imena krije ,,običan " ludi naučnik.Bilota u karakterizaciji svog Ksabrasa polazi od ove druge pretpostavke i  time mu oduzima mitski karakter, ali nimalo ne krnji njegov (o)kultni status pošto tzv. Flagelanti u njemu vide mesiju.  

Ova  verzija Ksabarasa  se bitno razlikuje od Sklavijevog.Pre svega on nije Dilanov otac, što znači da se otkrovenje iz stotog broja nije desilo. Posle ,,Priče o Dilanu Dogu" mnogi autori nisu bili načisto kako da nastave ovaj strip  pa su održavali dotadašnji status quo , a Ksabarasa su izbegavali. Budući da je taj stoti broj vrlo problematičan jer ostavlja mnogo toga nedorečenog i nerazumljivog,  neki su pokušavali da krpe rupe koje je za sobom ostavio Sklavi, da peglaju kontinuitet (ako ga ima) poput Barbatove (dvodelna epizoda  ,,U ime oca"  i ,, Ksabaras" ) i Rujua  (,,Porodični portret") , ali Bilota je to zaobišao.U prethodnom broju Planete Mrtvih je pokazao ideju vodilju njegovog Ksabarasa, čoveka koji hoće da bude takmac Bogu.

I tu ulazimo u suštinu ove epizode, u borbu proseka protiv genija, stagnacije protiv napretka. Paradoksalno , onaj kojeg vlast , plus Dilan,  drže za ,,neprijatelja broj jedan"  zapravo  je jedini koji bi mogao spasiti svet od zombi virusa.Na planeti gde ima više mrtvih nego živih, potraga za večnim životom deluje potrebnija nego ikad. A kakav je plan Skotland Jarda i Dilana  tzv,,dobrih momaka"? Pa oni Ksabarasa nikako ne podržavaju, već kako naslov kaže, oni bi da ga ubiju , i ne samo to! Oni bi da unište i taj mali pomak koji je očigledno samo Ksabaras sposoban da napravi! Sve to u ime nekakve pravde , zapravo osvete, iako je bolno očigledno da je poredak koji brane više ne postoji , taj svet je odavno  propao i mrtviji je od zombija koji šetaju Zemljom. Poenta nije naročito originalna pošto ovako sagledanih višeslojnih ,,zlikovaca" ili  neshvaćenih veličina , kako vam draže ,  je bilo tušta i tma , ali vredi pažnje zbog načina na koji je ispričana kroz pažljivo nizanje situacija i  građenje lika Ksabarasa.

 Gerasijev stil  crtanja je realističan, on prikazuje  uverljivo konstruisani svet bez preteranog upliva natprirodnog i horor klišea.Ako imamo u vidu njegova druga dela , naročito ,,Ubicu iz susednog stana" , onda vidimo da se itekako prilagodio suštini  Planete Mrtvih.Veći akcenat stavlja na trošnost, trulež i sveopštu propast civilizacije , čime odlično prikazuje ugođaj ovih priča i  nameru scenariste.One gnusnije  scene boji mračnijim tonovima stvarajući utisak  tonuća u sunovrat.Budući da Bilota naraciju pomalo bazira na ,,Morgani" ima  izleta u onirizam koji su jasno prikazani kao pomerena ali vrlo moguća stvarnost tako da čitaoce povremeno  zbuni brisanjem granica između jave i sna. Gerasi se posebno potrudijo  se istakne Ksabarasov postepeni povratak iz ,,kliničkog života". Tokom ovih 160-tak stranica jasno vidimo držanje  malog  uplašenog starkelje  kako vremenom postaje samoproglašeni gospodar života i smrti.


Planeta Mrtvih ,uprkos nazivu , se pokazala kao najživlja storija o Dilanu jer se Bilota usudio da razbije njegov svet, metaforički i bukvalno okrene Dilana naopačke i u isti mah  obradi noćne more današnjice poput totalitarnih režima, prividne slobode i unutrašnjeg mrtvila stanovništva koje industrija lekova i iluzija održava u prividnom životu. Not anymore , barem ne u ovom stripu. Prodrmao je do temelja postavku stripa koji dugo tapka u mestu,ali koliko god ovaj serijal valjao  ne zaboravimo da Bilota stoji na ramenima Sklavija. Planetom Mrtvih Bilota ipak samo razvija ideje stare više od  tri decenije , ideje koje vreme  nije pregazilo pošto su nekadašnji  strahovi postali današnji užasi.

Ocena: