понедељак, 23. новембар 2020.

Obdukcija Džejn Do

 


 Režija : André Øvredal

Scenarijo: Ian Goldberg i Ričard Naing

 

Senzacionalno višestruko ubistvo  je potreslo mirni gradić u Virdžiniji.Masakr se odigrao u domu sasvim obične porodice, gde je  ubica svoj krvavi pir skončao samoubistvom.Lokalni šerif je naložio hitno veštačenje leša pronađenog kako viri iz zemlje u podrumu.Patolog Tomi Tilden i njegov sin Ostin  moraju da obave pregled pod  hitno,  u pola noći . Delovalo je  kao rutinski zadatak za starog patologa , ali ubrzo se ispostavlja da je  novopristigli leš pun iznenađenja.


Radnja skoro čitavog filma se odvija u sali za obdukciju koja na prvi pogled liči na američka pogrebna društva ,ako izuzmemo činjenicu da je izgrađena u podrumu nalik  bunkeru.Pri ulasku vidimo starinski etison,  hodnik obložen drvetom, malu kancelariju sa drvenim elementima  itsl, kao što priliči takvim ustanovama, a  niz prostrani hodnik se ulazi u salu za obdukciju sa prostorom za hladnjaču. Dakle od početka je jasno da se radi o niskobudžetnom filmu, ali scenarijo je takav da više od toga nije potrebno  budući da je zaplet klaustrofobičan pa zahteva zatvoren prostor koji je maltene odsečen od sveta kako bi se maksimalno iskoristio taj ugođaj.


Film isporučuje ono što naslov obećava ,a to je koliko-toliko realistična obdukcija,  postupno veštačenje leša sa uz pogled na rasporena ljudska tela sa kožom prevrnutom na stranu i vađenjem organa.Naravno , čim počnu seciranje  leša misteriozne devojke, malo po malo vidimo da nešto nije kako treba.Od prvih znakova povreda i pojava koje se mogu koliko-toliko racionalno objasniti, pa do bizarnog otkrića da se povrede unutrašnjih organa ne slažu sa  spolašnjošću leša, napetost raste dok se obdukcija pretvara u noćnu moru. Overdal polagano niže jump scare scene koje su očekivane za ovakve filmove koji se vrte oko ukletih kuća ili predmeta  tj. derivate poput Conjuring-a i njegovih nastavaka.Ako ste kojim slučajem preskočili takve filmove a  davnih dana na Discovery kanalu ste videli emisiju ,,A haunting" , onda znate kakav vas repertoar strahova očekuje . Dakle , čudni zvukovi, nestanak struje , disanje za vratom protagonista, leteći predmeti , nevidljivi progonioci za petama , eksplozije,magla , živi mrtvaci  u polumraku i ,neizbežno, veštičarenje. Sve je to solidno izrežirano , ali je izlizano.

 

Dvojica Tildenovih, koje glume Brajan Koks (starijeg) i Emil Hirš (mlađeg), su obični ljudi u neobičnoj situaciji. Kao likovi nisu naročito pamtljivi , mada je to više zbog scenarija nego glume. Ipak je Brajan  bio prvi filmski Hanibal Lekter, naravno imao je i drugih zanimiljivih uloga , ali ovde mu je dodeljen tipski lik patologa pa nije imao   mnogo prostora za lični pečat. Na početku su Tildenovi prikazani kao složni otac i sin , ali košmar u kome učestvuju otkriva manjkavosti koje se kriju iza prvog utiska.Tomi je hladan  čovek čiji se racionalni svet urušava oko njega pojavom natprirodnih sila. Ostin ne želi da bude patolog, nije zadovoljan porodičnim poslom i želi da sa devojkom pobegne od lešare, i malog mesta uopšte, kako bi se bavio medicinom.Hišr se u skladu s time ponaša kao stereotipni momak iz gradića, ništa bolje ili lošije od drugih glumaca u datom kalupu.Olven Keli se zaista odlično pravi mrtva, na konto čega je i dobila ulogu naslovnog leša, tako da ona u ovom filmu  tehnički ne glumi koliko pozira.Snimana iz određenih uglova i  uz odgovarajuće osvetljenje, njeno bezizražajno ukočeno lice dobija na zlokobnosti.


                   

 

Da li je ,,Obdukcija Džejn Do" samo skup istrošenih horor klišea koji se vrti oko tankog zapleta, ili nudi nešto više od toga? Na prvu loptu izgleda kao komentar na famozno spaljivanje veštica u Salemu,  ciklus nasilja koji se nastavlja pošto u jednom trenutku Stenli  sugeriše da je veštica nastala  inkvizicijom tj. da je iživljavanje nad devojkom od nje stvorilo vešticu.Narativ o žrtvi koja postaje gora od tlačitelja kako bi mu uzvratila ne drži vodu obzirom da ova dvojica nisu inkvizitori niti je implicirano da su imali takve među pretcima, pošto u nemalom broju sličnih scenarija (književnih i filmskih) naslednici se kažnjavaju za grehove otaca. Meni deluje kao da je poenta cele priče u ukletom (živom?) lešu koji dovodi do ludila sve koje se nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.U tom smislu ovo je priča o prosečnim ljudima  u čiji mali svet upada natprirodni element i razdire ga , potpomognut postojećim slabostima likova.To je nejverovatnije objašnjenje za ubistvo i samoubistvo u porodičnom domaćinstvu sa početka filma. Uz to, nemrtva veštica deluje kao da ovo čini sa namerom da  ustane iz mrtvih  jer vidimo da se sa povredama nanetim matorom patologu paralelno regenerišu organi leša. Upravo to tumačenje otvara mogućnost nastavka i slaže se sa izjavom reditelja iz intervjua sa sajta Heyuguys.com   gde kaže ,,there is obviously talk of doing a sequel because it is set up in that way. It is a story of eternity for her in a way".

 


Dakle, kada se sve sumira ,,Obdukcija Džejn Do" je malo bolje napisana varijacija na popularne Conjuring filmove koja osim natrpanosti jumpscare scenama ne nudi nešto dublje.Tu nema nikakve društvene kritike, tema lova na veštice je načeta vrlo površno, štaviše naslovna Džejn Do još i deluje kao opravdanje za svo to mučenje i ubijanje, pošto je ona the real deal.Overda je kao reditelj počeo sa primenom found footage podžanra na mitologiju  rodne Norveške, a u  ovom filmu je samo izvršitelj radova na  scenariju koautora ograničenog dometa.Goldberg i Naing u svojim biografijama imaju samo jednu horor seriju  ,,Dead of Summer " koja je , surprise , isto tako sklepana od klišea  ali ne iz spooky filmova nego slešera. Obdukcija Džejn Do je tek malo više od banalnog industrijskog proizvoda samo zato što je misterija nežive veštice ostala nerazjašnjena.

 

Ocena:


 

 

среда, 21. октобар 2020.

Planeta mrtvih : Državni neprijatelj broj jedan

 


Bilotin postapokaliptični svet ne štedi nikog,mada to važi i za stvarni svet ali to nije tema ove recenzije. U prethodnom broju smo videli kako je Verterov grandiozni plan  propao.Oaze koje nude zaborav i iluzije na duge staze nisu nikakav lek protiv užasne stvarnosti, čovek se ne može ,,reprogramirati" na taj način.Hemikalije i droge  ne nudi rešenje tj. za ljude  nema istinskog novog početka pošto osoba ostaje takva kakva jeste, bez obzira da li su joj sećanja izbrisana ili pomućena. Što reče Norman Bejts: ,,People never really run away from anything. The rain didn't last long, did it? You know what I think? I think that we're all in our private traps, clamped in them, and none of us can ever get out. We scratch and we claw, but only at the air, only at each other, and for all of it, we never budge an inch."

Dilan je odavno pukao,  od nekadašnjih ideala ništa nije ostalo , ali ako mislite da je on baš gadno ostario znajte da je Ksabaras doživeo nešto mnogo gore. Urosečio se! Usled nemogućnosti da finansira svoj projekat , ponestalo mu je elana , ta žarka želja za dostizanjem večnog  života mu  se ugasila.  Zamislite Ksabarasa osuđenog da živi penzionerski (ne) život , tačnije životari između binga i bolnice . Blizak susret sa smrću ga je trgao iz letargije, pa se Ksabaras vraća staroj opsesiji uz neočekivanu podršku.

 


Ksabaras je dugo bio ne samo Dilanov ahrineprijatelj , nego i najenigmatičniji lik u čitavom serijalu. Na prvi pogled deluje kao kliše ludog naučnika, pošto je   opsednut potragom za večnim životom   deluje kao jedna od bezbroj varijacija na Viktora Frankenštajna, ali samo ako se ograničimo oživljavanje mrtvih tj. na njegov cilj.Ako ga posmatramo u celini, on je vrlo neobična pojava. Sebe naziva kontra Bogu, (Ksabaras kao anagram od Abraksas) ,dakle predstavlja se kao  je sam đavo, ili makar nekakav dugovečni zli entitet jer tvrdi da je osnivač vudua. U tom smislu se njegova misija ostvarivanja večitog  zemaljskog života nasuprot onostranom mogao posmatrati kao pobuna protiv božanstva ili prirode.Sa druge strane, moguće je da se iza pompeznog imena krije ,,običan " ludi naučnik.Bilota u karakterizaciji svog Ksabrasa polazi od ove druge pretpostavke i  time mu oduzima mitski karakter, ali nimalo ne krnji njegov (o)kultni status pošto tzv. Flagelanti u njemu vide mesiju.  

Ova  verzija Ksabarasa  se bitno razlikuje od Sklavijevog.Pre svega on nije Dilanov otac, što znači da se otkrovenje iz stotog broja nije desilo. Posle ,,Priče o Dilanu Dogu" mnogi autori nisu bili načisto kako da nastave ovaj strip  pa su održavali dotadašnji status quo , a Ksabarasa su izbegavali. Budući da je taj stoti broj vrlo problematičan jer ostavlja mnogo toga nedorečenog i nerazumljivog,  neki su pokušavali da krpe rupe koje je za sobom ostavio Sklavi, da peglaju kontinuitet (ako ga ima) poput Barbatove (dvodelna epizoda  ,,U ime oca"  i ,, Ksabaras" ) i Rujua  (,,Porodični portret") , ali Bilota je to zaobišao.U prethodnom broju Planete Mrtvih je pokazao ideju vodilju njegovog Ksabarasa, čoveka koji hoće da bude takmac Bogu.

I tu ulazimo u suštinu ove epizode, u borbu proseka protiv genija, stagnacije protiv napretka. Paradoksalno , onaj kojeg vlast , plus Dilan,  drže za ,,neprijatelja broj jedan"  zapravo  je jedini koji bi mogao spasiti svet od zombi virusa.Na planeti gde ima više mrtvih nego živih, potraga za večnim životom deluje potrebnija nego ikad. A kakav je plan Skotland Jarda i Dilana  tzv,,dobrih momaka"? Pa oni Ksabarasa nikako ne podržavaju, već kako naslov kaže, oni bi da ga ubiju , i ne samo to! Oni bi da unište i taj mali pomak koji je očigledno samo Ksabaras sposoban da napravi! Sve to u ime nekakve pravde , zapravo osvete, iako je bolno očigledno da je poredak koji brane više ne postoji , taj svet je odavno  propao i mrtviji je od zombija koji šetaju Zemljom. Poenta nije naročito originalna pošto ovako sagledanih višeslojnih ,,zlikovaca" ili  neshvaćenih veličina , kako vam draže ,  je bilo tušta i tma , ali vredi pažnje zbog načina na koji je ispričana kroz pažljivo nizanje situacija i  građenje lika Ksabarasa.

 Gerasijev stil  crtanja je realističan, on prikazuje  uverljivo konstruisani svet bez preteranog upliva natprirodnog i horor klišea.Ako imamo u vidu njegova druga dela , naročito ,,Ubicu iz susednog stana" , onda vidimo da se itekako prilagodio suštini  Planete Mrtvih.Veći akcenat stavlja na trošnost, trulež i sveopštu propast civilizacije , čime odlično prikazuje ugođaj ovih priča i  nameru scenariste.One gnusnije  scene boji mračnijim tonovima stvarajući utisak  tonuća u sunovrat.Budući da Bilota naraciju pomalo bazira na ,,Morgani" ima  izleta u onirizam koji su jasno prikazani kao pomerena ali vrlo moguća stvarnost tako da čitaoce povremeno  zbuni brisanjem granica između jave i sna. Gerasi se posebno potrudijo  se istakne Ksabarasov postepeni povratak iz ,,kliničkog života". Tokom ovih 160-tak stranica jasno vidimo držanje  malog  uplašenog starkelje  kako vremenom postaje samoproglašeni gospodar života i smrti.


Planeta Mrtvih ,uprkos nazivu , se pokazala kao najživlja storija o Dilanu jer se Bilota usudio da razbije njegov svet, metaforički i bukvalno okrene Dilana naopačke i u isti mah  obradi noćne more današnjice poput totalitarnih režima, prividne slobode i unutrašnjeg mrtvila stanovništva koje industrija lekova i iluzija održava u prividnom životu. Not anymore , barem ne u ovom stripu. Prodrmao je do temelja postavku stripa koji dugo tapka u mestu,ali koliko god ovaj serijal valjao  ne zaboravimo da Bilota stoji na ramenima Sklavija. Planetom Mrtvih Bilota ipak samo razvija ideje stare više od  tri decenije , ideje koje vreme  nije pregazilo pošto su nekadašnji  strahovi postali današnji užasi.

Ocena:



недеља, 27. септембар 2020.

U snovima

 

 

Mesečarka koju more čudni snovi,  našla se  u mračnom podrumu gde ubrzo saznaje da nije sama i da ovo nije običan podrum. Tamo  se odigravaju bizarne scene  satkane od  njenih iskrivljenih  sećanja . Bespomoćna je dok pred njom voljene osobe  proživljavaju užasnu torturu u jezivoj  tamnici . Žašto se njoj priređuju ove grozote ?  Ko ili šta se krije iza ovog pozorišta košmara ?


Italijanski fan film zasnovan na horor ikoni  Frediju Krugeru nam donose reditelj  Kristijan Tomasini, direktor fotografije Benjamino Gelain, a snimljen je prema scenariju Silvija Marote. Gledaocima ovog kratkog filma će verovatno bosti oči atmosfera  koja je znatno drugačija od očekivane za franšizu Strave  u Ulici brestova. ,,U snovima" je snimljen u stilu italijanskih horora što se primećuje po  stilizovanim scenama  nasilja i torture uz nadrealnu scenografiju i priči zasnovanoj na logici sna, tačnije košmara. Budući da radnja prati novu  žrtvu serijskog ubice koji je  izlaže strahotama i  progoni  u noćnim morama, a prelazi i na javu  , ovaj stil fan filmu o Frediju  stoji kao saliven. Ovo je jasan omaž italijanskim horor rediteljima ali i Vesu Krejvenu. Naravno, ne očekujte kvalitet na tom nivou, ipak je ovo samo kratak film veoma skromnog budžeta, ali ima u sebi entuzijazma. Toga je falilo u poslednjih nekoliko  filmovima iz ove franšize koji su zaličili na treš  tv seriju Fredijeve noćne more. Ne znate za nju? Utoliko bolje po vas. ,,U snovima " ima  ručno rađenih old school efekata , jezivu atmosferu , dovoljno dobar scenario i ok glumu. Osim toga  ima i gotivan retro poster iz kojeg se jasno vidi autorova namera tj. omažiranje italo horora.

Mariota tvrdi da je ovaj flmčić samo mali deo priče , pošto je  napisao čitav scenario od stotinu stranica!  Kamo sreće da su ovu trojicu pozvale  ozbiljne produkcijske kuće , ili da su na sličnu  došle  američke produkcijske kuće pre više godine , pa da smo dobili ovakav film  umesto one  glupost od ributa iz 2010. godine . No, dokle god se o tome ne budu pitali pravi entuzijasti poput ove trojice , ovakav film možemo gledati samo u kratkoj formi snimljenoj kućnim budžetom ili ga zamišlati , kako naslov kaže, u snovima. Scratch that, ovo poslednje nije za preporuku, bolje nemojte sanjati Fredija.Sami znate zašto. One, two, Freddy's coming for you!

недеља, 20. септембар 2020.

Panišer : Krug Krvi

 

 

Panišer stiže u ozloglašeni ostrvski zatvor Rajkers, a gde on korača smrt prati.Neko unutar ovih zidina mu je prošlog puta poturio drogu u hranu, a znajući Kesla tom nesretniku su dani odbrojani. Dok je Kesla na tragu trovača,  izvesni mafijaši planiraju bekstvo iz zatvora. Neki robijaši u ovome vide šansu da  se osvete Keslu , dok se  pametniji među njima sklanjaju pred sigurnom smrću. Napetost raste kako se bekstvo bliži, zaverenici ne promiču budnom oku Panišera a misteriozna organizacija Trust posmatra čitavu stvar iz potaje. Oni bi da ga vrbuju u svoj eskadron smrti.

Prvobitno nazvana samo Panišer, ova mini serija je u ključnom trenutku krajem osamdesetih popularizovala Panišera i dovela prvog solo serijala, a potom do još dva mesečna serijala  (War journal i War Zone). Verovatno ste  guglajući Panišera naišli na ovaj strip  u raznim best-off listama ili preporukama . Da li je ovo zaista jedan od hvale vrednih Panišer stripova  ?

Čitajući Krug Krvi , posle drugog broja postaje  jasno da je Stiv Grent  potpuno promašio karakterizaciju Panišera. Primera radi , Panišer umesto da udari na gangstere,  odjednom odlučuje da ih okrene jedne protiv drugih kako bi se međusobno potamanili a time izaziva nezapamćeni okršaj bandi bez imalo obzira na građane. Liči li ti na hladnog i proračunatog dželata kojeg je smislio Konovej ? Nimalo. Panišer nikad ne bi dozvolio civilne žrtve, niti bi mu pao na pamet ovako glupav plan. Ali čekajte, ima tu još bisera ,  Panišerov kontakt sa Trustom je neka random žena kojoj veruje naslepo, Jigsaw-a dvaput ostavlja živog ,  a povrh svega toga razmišlja o odustajanju od ubijanja krimosa. Shvatam da svaki autor ima svoje viđenje nekog  lika , ali ovo je potpuno out of character.

 

Panišer je očigledno loše napisan , ali kakvi su ostali? Kakav je taj Trust, i šta oni žele? Trust regrutuje okorele ubice iz zatvora, ispira im mozgove i potom ih koristi kao vojnike u tobožnjem ratu protiv kriminala, a zapravo eliminišu konkurenciju kako bi sebe ustoličili kao nove šefove podzemlja. Kada to ovako sumiram, plan Trusta drži vodu , ali ne zaboravimo suludi modus operandi pri kom  Trust pretvara osuđenike u armiju Panišera, programirajući svakog ponaosob da je Panišer, i pritom ih još  i  oblači u kostim pomenutog sa krajnim ciljem da ih Frenk Kesl lično predvodi u ratu protiv kriminala !?  Po Grentu ovo je ,,realističan " scenarijo, ali koliko ima veze sa stvarnošću vidite i sami. Šta dobija time što nekog  ubedi da je  Panišer? Ta osoba neće iznebuha steći Keslove veštine , a kako će tek  reagovati takav kvazi-Panišer na ostale kvazi-Panišere?  Sumnjivi metod ispiranja mozga na stranu, ali organizacija koja pretenduje da bude tajna , a   sve svoje pripadnike toliko jasno uniformiše , baš i nije toliko pametna. 

Još manje smisla ima  očekivati od  Frenka Kesla da radi za takvu organizaciju i predvodi njene eskadrone smrti.Ovo nije prvi put da se neko dosetio da izvadi  Panišera iz zatvora i iskoristi ga za potrebe eliminisanja krimosa ( baciti pogled na Milerovu dvodelnu epizodu Derdevila ,,Dečja igra" (Child's Play)   ali Frenk čim obavi zadatak eskivira zatvor i nastavlja svoj rat protiv kriminala. Trust bi trebao znati da Kesl nije plaćenik niti timski igrač, pošto su ga navodno istražili. Na posletku, naivno je pomisliti da ih on ne bi kad-tad razotkrio. Vidi se  da Stiv Grent  nije razumeo protagnostu. Ovo je očigledno  trebala biti priča o krvavom krugu osvete ispričana kroz novu generaciju organizovanog kriminala , huljama koje se pod plaštom zabrinutih građana ne bore protiv podzemlja  nego za kontrolu nad njime.  Osveta bez kraja za sve zaraćene strane, to je predstavljeno i kroz   podzaplet o mladiću koga mafijaši guraju u krvnu osvetu, otud naziv  ,,Krug Krvi"  .No , jedno je ideja  a drugo   realizacija , koliko god da je Grentova zamisao valjala,   scenario  mu je naprosto prepun rupa.  Ispada da mu je u čitavom stripu valjao prvi broj i podzaplet o krvnoj osveti .  ,,Krug krvi"   definitivno nije najbolji rad Stiva Grenta , Nexus je druga priča , ali što se Panišera tiče , popraviće utisak tri godine kasnije u konzistetno napisanom i solidnom stripu ,,Return to big nothning" .

Posle pročitanog, verovatno se pitate kako je dođavola  ovo postalo popularno?  Pošto vidimo da snaga  ovog stripa nikako nije u scenariju, sada ulazimo u bitniji deo- crtež.Da nije Majka Zeka, Krug Krvi bi verovatno nastavio da tavori na dnu ladlice, gde je  scenario stajao još od 1976. ,  a da je nekim čudom realizovan sa drugim crtačem , Panišer bi i posle  toga ostao večiti sporedni lik  . Tajni ratovi (Secret Wars) koje je crtao  86`  su bili  Marvelov bestseler , pa je jašući na talasu popularnosti imao mnogo jači uticaj na uredništvo i tako plasirao ovaj mini serijal. Zek insistira na napetim scenama koje prikazuje krupnim kadrovima  i  licima  u groplanu. Prenaglašenost  je više nego očigledna , pošto mahom nabildovani krimosi  često prave grimase i  preteće gestove.  Kao što naslovni lik obećava , nasilja ima u obilju , ali sve je to u rukavicama što  se vidi u scenama  ubistava, samoubistva isl. gde Zek  pomera perspektivu i time umanjuje brutalnost .

 

 Zek nažalost nije ispratio tempo ovog stripa , zbog drugih obaveza , pa  su poslednji broj nacrtali Volsburg i Beti. U svakom slučaju ,  uticaj Majka Zeka na stripove sa ovim likom se oseća i danas.Zekov uticaj na sve buduće crtače Panišera se ogleda u dve bitne pojedinosti . Kao prvo,  promenio je Panišerov izgled. Do tada je Kesl crtan kao atletski građen , tip tela sličan Betmenu iz 70-tih, međutim Zek je od njega napravio visokog i krupnog bildera . Kao drugo, naslovnice većine  potonjih Panišer stripova slede Zekove i Zimelmanove koje prikazuju Panišera krupnim planom  u  žaru bitke tj u sred pucačine. Naravno, bilo je  tu manjih  odstupanja , ali ništa veliko sve sve dok se Tim Bredstrit nije pozabavio naslovnicama. Ako se pitate ko je pomenuti Fil Zimelman, on je kolorista ovih naslovnica koje je bojio erbrašom ,   što je doprinelo ogromnoj privlačnosti samog mini-serijala. Toliko su dobar posao napravili sa tim naslovnicama da su se i promo posteri prodavali kao alva.Šteta što kolorista samog stripa nije bio toliko inventivan , ali makar je solidan. Original naravno izgleda mnogo bolje od modernih digitalno rekolorisanih izdanja gde su sve boje pojačane do drečavosti.

Kod nas je Krug Krvi izdat u prvim brojevima Panišer magazina , u izdanju Dečjih Novina , pa domaći čitaoci mogu ako žele pronaći ovaj strip bez drečavog kolora. Jedina zamerka u pogledu crteža se odnosi na pomenuti peti broj pošto  Zeka  u poslednjem broju zamenjuje slabiji tandem koji čine  imenjak mu Vosburg i Džon Beti.Uredništvo nije primetilo grešku na naslovnicama , pisalo je da mini serija ima četiri broja,   pa ovaj peti broj nije naknadno dodat nego je bio  planiran. Teško je ovo preporučiti, ako niste zagriženi kompletista koji prati sve storije Panišera hronološki , Krug Krvi je ok strip samo zbog crteža. Bolji Panišer strip je ,,Povratak u veliko mišta" (Return to Big Nothing) od istih autora.

Ocena:



понедељак, 24. август 2020.

Cena Mesa



Grupa ribara se upustila u lov uprkos nevremenu, ali umesto bogatog ulova nalaze obezglavljeni leš.Videvši telo ,   ribar Ejdan ostaje zabezeknut jer je po tetovaži prepoznao leš svoje ćerke Serše koju je sahranio pre dve godine. Neobičan događaj otvara stare rane, a lokalna policija ne dozvoljava porodici da proveri grob pošto je groblje zatvoreno zbog tobožnjih rekonstrukcija  . Mutne radnje se odvijaju na mesnom groblju u Kentu , te Ejdan angažuje Dilana Doga da reši slučaj koji policija izbegava.




Da nisam pročitao impresum, nikako ne bih zaključio da je ,,Cenu Mesa" napisao Fabricio Akatino, čak suprotno, bio bih spreman da se opkladim da nije njegovo delo. Ovo kažem jer scenario nimalo ne liči na Akatina koga pamtim kao novog autora koji razbia šablone u koje je serijal zapao.Setimo se samo atipičnog ,,Ubice iz susednog stana " u kome se čitava priča odvija iz perspektive davitelja koji izmiče policiji zbog  spleta okolnosti nastalih iz  sveopšte apatije ili misteriozne storije ,,Ukradeni životi". I ovaj strip počinje iz tuđe perspektive ali se to ubrzo gubi zarad izraubovanog šablona  koji glasi  ovako : ,, Dilan odlazi u malo mesto glde se dešavaju čudne stvari " .

Kliše na stranu ,  u suštini ovo je strip o trgovini ljudima, tačnije sex trafficking-u , ali sa prilično morbidnim obrtom pošto se radi o trgovini  zombi devojkama. Akatino upotreblava zombi devojke kao metaforu o otupljenosti tj . zombifikaciji  nevoljnih prostitutki u gnusnom lancu trgovine. Reč je o neljudskom tretmanu žena , svođenju istih na komade mesa koje šalju na dalju preradu zarad zabave ,,elite".Tome u prilog govori i  groteskna scena gde radnici kasape nemrtve žene uz pratnju muzike ,, A little bit of Monica in my life , a little bit of Erica my my side ... "  tj . šovinističke pesme Mambo br.5 od Lua Bergea. Otuda naslov ovog broja ,,Cena mesa".



Problem je što su zombi devojke  upotrebljene samo zarad šoka, da zgroze čitaoce  jer da nije te ekspolatacije nemrtvih , ovo bi bila sasvim obična straightforward priča o organizovanoj prostituciji  . Akatino se nije  udubio u problematiku ove industrije,  razloge njenog postojanja  , niti pruža uvid u psihu njenih činilaca . Ispada da se sve vrti oko para i mračnih želja neiživljenih glavešina društva. Zbog toga ova  priča  ne nadilazi okvire žanra , ne postaje univerzalna poput najboljih epizoda Dilana Doga. No to ne znači da je ovo loš strip. Akatino pokazuje odličan smisao za crni humor, što vidimo u dijalozima i pojedinim situacijama. Recimo , kada  otupeli bogatuni ne primećuju da plešu sa našminkanim mrtvakinjama , što ih posle košta glave pošto su razuzdane zombike gladne sirovog mesa, ili running gag o nesposobnom satrapu lokalne vlasti , Ćopavom Hariju.

Robero Rinaldi je kao crtač do sada imao tu nesreću da ga skoro uvek sparuju sa lošim scenaristima , ali sada je dobio priliku da zablista i nije je protraćio. Već na prvoj stranici nas priprema za putovanje u crnilo.  Iako mu zombiji nisu toliko jezivi kao kreature Angela Stana , u tome  još niko nije uspeo , Rinaldi ne beži od scena kasapljenja , kanibalizma, sadizma , iživljavanja nad leševima  i ostalim boleštinama . Likovi su mu vrlo izražajni što doprinosi  uspešnoj realizaciji Akatinovog grobljanskog humora. Ali to nije sve , pošto je Rinaldi sačuvao najbolje za pred kraj.Vrhunac ovog broja  je spleš stranica i nekoliko krupnih kadrova gde je prikazivanjem plesa zombi prostitutki  spojio erotsko sa morbidnim  čime je zasigurno zgrozio i one sa jačim stomakom .


Roberto rekioni je kao urednik zadao  direktive , da ne kažem zapovesti , scenaristima ovog serijala pa iz epizode u epizodu vidim da  nagomilavanje pop-kulturnih referenci, obavezan soundtrack , insistiranje na angažovanim temama, i modernizovanje Dilanovog sveta kako bi se približio nekim novim klincima nije doprinelo kvalitetnijim ni slobodnijim epizodama. Štaviše , deluje mi kao da to opterećuje  scenariste jer su najpre u  obavezi da ispune ove  zahteve urednika  , pa tek tada da se usresrede na zaplet.

Ocena:








недеља, 16. август 2020.

Vreme za čaj



Betmenova ,,galerija zlikovaca" se uglavnom sastoji od ekscentričnih ili ludih  kriminalaca  od kojih skoro svaki zasniva svoj zlikovački identitet tj. imidž  na suludom tematskom kostimu i   spravi ili moćima  koje koristi u zločinačke svrhe, . Strašilo ima svoj gas koji indukuje strah, G-din Ledeni svoje oružije kojim bukvalno ledi sve pred sobom   , Pingvin svoje smrtonosne kišobrane  itsl.
Svi ti zlikovci su ,kao i sam Betmen , poprilično stari pa im je sa vremena na vreme potrebna reinterpretacija kako bi se ,,osvežili ". Neki su imali više sreće od drugih , te su se dopali šaka iskusnih scenarista i dostigli rockstar status (npr. Džoker) dok drugi nisu te sreće pa  su ostali  u zapećku  svedeni na nivo one-trick ponija u šablonskim stripovima lenjih scenarista.
Ludi šeširdžija je dugo bio u toj drugoj kategoriji, široj publici poznat po pojavljivanju u kemp Betmen seriji iz 60-tih, a u stripovima minorna  i zaboravljiva pojava. Tako je bilo dok ga Pol Dini nije revitalizovao u animiranoj seriji  90-tih, a kasnije i Ed Brubejker   u stripu  Gotham Central, ali to je priča za neki drugi put. Tema ovog izdanja je neobično viđenje Ludog šeširdžije iz edicije Džokerova Ludnica (drugi tom) u izvedbi Lendrija Kvina Vokera kao scenariste i Kita Gifena i Bila Sinkeviča kao crtača.

Šešir sa skrivenim odašiljačem za  kartice pomoću kojih  kontoliše um žrtvama je glavno oružije odnosno glavni gimmick Džervisa teča tj. Ludog šeširdžije. Kontrola uma se u stripovima,filmovima ili romanima često uzima zdravo za gotovo , kao nešto samopodrazumevajuće , obično sredstvo manipulacije / dominacije bez potrebe da se posmatra iz drugih aspekata. U ovom kratkom stripu Lendri Kvin  po prvi put razmatra mračnu implikaciju Tečovog izuma tj. nepostojanje slobone volje. Naime , Džervis je bivši neuronaučnik  koji je  , po svojim rečima, davnih  dana došao do ovog groznog saznanja proučavajući bio-hemijske procese. Došao je do zaključka    da umom vlada puki fizički determinizam te slobodna volja ne postoji. Ovo saznanje je osnova njegove mind-control sprave ali ist tako ga je odvelo u ludilo. Nemogavši da se pomiri sa predodređenim svetom , prebegao je u izmaštani svet  inspirisan Alisom u zemlji čuda  gde ,,nema pravila"i jadni Džervis nije bespomoćan jadnik nego the life of the tea-party.



Lendrijev Šeširdžija je čovek u raskolu.Sa jedne strane svestan je svojeg mizernog stanja i mentale  poremećenosti, a sa druge ga vuče neodoljivi poriv za  bajkovitim svetom u kome je sebi predodredio bitniju ulogu.Unapred je svestan ishoda sopstvene lude čajanke, zna da će veza sa ,,Alisom" ispranog mozga propasti , ali ipak se nada srećnom kraju - definicija ludila. Čak i u poslednjim trenutcima stripa , kada se ponovo pribere i shvati šta je učinio , brzo ,,puca "  i vraća se na staro. U tom kratkom lucidnom trenutku se vidi sav užas Šeširdžijinog rastrojstva . On je potpuno bespomoćan , žrtva sopstvene bolesti, lutkar koji postaje svestan da je  i on sam lutka te beži niz zečiju rupu u ludost i tako u krug.


Pošto radnju  pratimo iz perspektive Ludog  šeširdžije , dati ovakav scenario u ruke nekog crtača realističnog stila bi bio promašaj . Zbog toga je ovaj nimalo lak zadatak  poveren je dvojcu koji može da predstavi  ovu ludu čajanku, Kitu Gifenu i Bilu Sinkeviču . Ova vrlo neobična kolaboracija je ishodovala stranicama koje nećete tek tako zaboraviti. Podela rada je takva da je Gifen  skicirao table u karikaturalnom  stilu a Sinkevič finiširao crtež dajući mu grotesknu crtu. Zajedničkim radom su postigli stil koji odslikava Šeširdžijin raskol . Već na prvoj stranici vidimo rascep između  stvarnosti i sumanute zemlje čuda .  Stvarnosti , koju Gifen prikazuje svojstvenim stilom koji je razvio tokom devedesetih, je prenaglašena ali zadržava svoju prepoznatljivost ali kako strip odmiče spirala ludosti tako se ona deformiše pa umesto stvarnog sveta vidimo kolaž dečijih crteža koji postaje sve više nakazan. Time je Sinkevič pojačao  postojeći apsurd do tačke jezivosti.

Šteta što je ovakav strip sveden na tričave 22 stranice, pošto se od ove premise  moglo izvući makar duplo toliko. Lendri je uspeo da zaokruži priču ali scenario  je pri kraju zbrzan kako bi se sve uguralo u taj prokleti industrijski format od 22 strane plus reklame . Moram li naglasiti da isto važi za Gifenov i Sinkevičev crtež ?  Sreća u nesreći je što i pored glupih ograničenja ,,Vreme za čaj" nije postalo očaj  nego kratak ali gorko-sladak izlet u Šeširdžijin suludi mikrokosmos kakav nije viđen ni pre ni posle ovog stripa.


Ocena:





недеља, 26. јул 2020.

Kralj Kul - Divlji mač Atlantide 4




Četvrta knjiga Makondovog ,,Divljeg Mača Atlantide " zaokružuje Dark Horse-ovo izdanje  The Sawage Sword of Kull (ovo je druga polovina drugog toma) i donosi nam preostale kratke stripove o Kulu. Za razliku od epizoda  iz treće knjige koje su antologijskog karaktera , ove epizode  su povezane,  tako da imamo sagu  o Kulovoj mladosti tj. odrastanju,progonu sa Atlantide i ropstvu pod lemurijskim gusarima.Pripovedačku nit narušava nekolicina kratkih stripova, o kojima će kasnije biti reči. Ovu sagu nam donose Roj Tomas i Eufronio R.Kruz , a ona je objavljivana malo po malo tokom čitavih deset godina , od 1985. do 1995. , u  strip magazinu  Konanov divlji mač (The Sawage Sword of Conan). U ovom periodu  Kralj Kul nije imao regularni strip serijal, niti mini-serije,  pa je bio jedan od sporednih likova u pomenutom magazinu pored Crvene Sonje, Solomona Kejna i drugih , otuda kratka forma ovih stripova. Naslovnica četvrte knjige je preuzeta od Kull and the Barbarians, jedne od poslednjih mini-serija o Kulu.


 U prvom tomu vidimo Kula u zrelom dobu , kao varvarskog kralja Valuzije, Konanovog prototipa, rastrzanog između vladarskih  dužnosti i nostalgije prema mlađim danima kada je kao razbojnik  slobodno harao po Turijskom kontinentu. Predstavljen nam je kao setni vladar koga samo intrige i ratovi mogu da trgnu iz duboke melanholije i udalje od metafizičkih promišljanja. Ovo poslednje ga čini bitno drugačijim od Konana, koji je i u starosti nezainteresovan za filozofiju.


Budući da su ga odgojili tigrovi,  Kul je od malih nogu bio u sukobu sa  civilizacijom, prkosio pravilima i tradiciji  Bez obzira što je od pete godine vaspitavan   u Morsko-planinskom plemenu, on  se nije dao ukalupiti tj.pripitomiti    pa ga   pogađa izveštačenost i okrutnost plemenskih običaja naspram neusiljenosti čistog životinjskog instinkta .To je  u suštini motiv koji se provlači kroz celu sagu, i naposletku to je upravo i razlog njegovog progona iz plemena.Naime, Morsko-planinsko pleme je htelo da Saritu, njegovu drugaricu i ljubav iz dečačkih dana, spali na lomači jer je pobegla iz plemena sa lemurijskim gusarom koga je volela.Kulu je takva okrutnost strana, nije mogao da je oslobodi ali ju je na njen pristanak ubio iz samilosti bacivši bodež pravo u njeno srce. Ova scena najbolje ilustruje srž Kulove ličnosti i Hauardovog.On je ,poput Konana, ipak bliži životinji  nego čoveku ( tzv ,,plemeniti divljak ") , on je  duhovni brat tigrovima ,  a životinjama je mučenje druge životinje strano, čovečija je to rabota. Ova konkretna epizoda je adaptacija istoimene priče Roberta E. Hauarda ,,Izgnanik Atlantide " , neobjavljena za njegovog života, i tu vidimo kako je pisac zamislio Kulovu mladost. Kula od saplemenika   deli i otvorenost prema drugim plemenima, narodima, pa čaki i prema natprirodnim bićima pred kojima nema strah.


Pošto se Hauard nije upuštao dublje u Kulovu prošlost,  pomenuta priča ,,Izgnanik Atlantide" je osnova na kojoj je Roj Tomas izgradio svoje viđenje avantura mladog Kula.
Ukoliko ste čitali Konanove storije koje je potpisao Roj Tomas, one koje nisu adaptacije Roberta Hauarda , onda znate šta da očekujete od ovog stripa  . Tomasov stil pripovedanja je duhovno mnogo bliži regularnom Marvelovom Konanu, nego ,,Divljem maču" stoga je njegov Kul  umereniji od  Konana iz istog magazina. Daleko od toga da je to loša stvar, njegove priče su zanatski solidne avanture slične onima  kakve ste čitali i u prvom tomu iz Kulovog redovnog serijala. Razlikuju se samo u tome što ovde čitamo o mladosti, prvim bitkama,  ljubavi  i ropstvu budućeg vladara Valuzije.

Sa druge strane imamo osrednje priče koje potpisuje  Džon Arkudi i jednu od Čaka Diksona. Dikson potpuno promašuje Kulovu karakterizaciju, svodeći ga na običnog besnog divljaka, a Arkudijevi zapleti su toliko naivni  i predvidivi da podsećaju na ranu fazu velikog Bleka. Srećom po čitaoce , takvih  epizoda nema mnogo. Da Roj nije razradio jednu priču po Arkudijevoj ideji, i ta bi bila nesumnjiv promašaj.  Po meni najveći nedostatak Rojevih priča iz ovog toma je u tome što mu fale metafizičke storije nalik onima iz prve dve zbirke . One su bile baš ključne za razdvajanje i razvijanje Kulove ličnosti u  pravcu drugačijem od Konana. No , barem smo dobili adaptaciju ,,Izgnanika Atlantide" i zanimljiv kratak strip ,,Kul Piktoubica" u kojem je po prvi put igde objavljena Hauardova poema ,,Sudbina" (prva od četiri istoimene iz njegove zaostavštine).


Uspešnost stripa  ovog podžanra , mač i magija , zahteva i crtača koji vešto prikazuje dva glavna elementa ovakvih storija  : epske borbe i natprirodno. Pre nego što se pridružio crtačima ,,divljeg mača" Eufronio Rejes Kruz se ostvario na oba polja. Filipinac , manje poznat od svog kolege Tonija DeZunige i Nestora Redonda , ali ništa manje vešt sa olovkom , je u vreme crtanja ovih stripova veteran . Kao Dugogodišnji crtač horor i  ratnih stripova, Kruz je  pravi umetnik za ovakav strip.  Kruzove table su vrlo dinamične, pune jurnjave po divljini i  energičnih okršaja varvara , što međusobno što sa zverima i pretpotopskim čudovištima. Uvodnici u  epizode su naročito privlačni jer su to mahom  spleš table nabijene akcijom koje najavljuju uzbudljive avanture mladog Kula. Podjednako vešto dočarava  mračne krajeve Turijskog doba  gde vladaju  crni magovi  i drevna čudovišta iz ere pre čoveka. Ovo naročito dolazi do izražaja u završnim epizodama u kojima se mladi varvarin suočava sa morskim užasima, vukodlakom , demonima i hordom beštija pod komandom vešca Rotata od Lemurije. U vremenu kada je crtao ove epizode , Kruz je zagazio u šestu deceniju života, a zavšetkom poslednje priče iz ove zbirke on je otišao u penziju.Magazin Divlji mač je nedugo potom  ugašen. Pored Kruza, u ovo izdanju imamo i po jedan strip Tonija DeZunige i Dejla Inglišema , ali i neke manje bitne crtače. Dovoljno je reći da im je kvalitet na nivou  Arkudijevih scenarija, a sreća je što su samo njegove realizovali. Rad kvalitetnih crtača nije bačen na ilustrovanje tih gluposti.  Kul je trijumfovao i nad grđim neprijateljima , pa mu ove malobrojne loše epizode nisu naneli mnogo štete u četvrtoj knjizi.

Ocena: