уторак, 29. октобар 2019.

Magični Vetar : Fort Ghost


 Vrač iz plemena Sijuksa traga za duhovnim naslednikom.Vizije ga dovode do mesta užasne nesreće na železnici.Pronalazi jedinog preživelog , vojnika na izdisaju.Godinama kasnije, taj vojnik pati od amnezije i nosi ime   Magični Vetar .On odlazi kako bi saznao svoju prošlost a istovremeno jedan odvažan reporter iz Čikaga istražuje sumnjivog biznismena.Putevi ove dvojice se ukrštaju i uzburkaće duhove prošlosti.


Magični Vetar u sebi nosi mnoge suprotnosti ali kao ličnost nije podeljen.On je vrač plemena Sijuksa zvani Magični Vetar a istovremeno je Ned ,bivši vojnik američke vojske.Sa jedne strane , to scenaristi Đanfranku Manfrediju dozvoljava određena preimućstva.Veza sa mističnim mu potpomaže horor elemente stripa, pošto Ned/Magični Vetar može po potrebi da bude medijum i tumač natprirodnog.Sa druge strane, on je čovek od akcije.Uvek spreman da potegne oružije i , kad treba , potamani krvnike i dušmane.To je baš neobična kombinacija u Boneli stripovima gde su protagonisti u jednoj od ove dve krajnosti.Pogledajte samo Dilana i Zagora.No ovakva karakterizacija Magičnog Vetra  ima i očigledne nedostatke.On je čovek dve suprotne  kulture koji se isuviše lako opredelio u korist potonje.Tokom ove uvodne priče, on je tip koji traga za svojom prošlošću.Vremenom mu naviru sećanja, ali njih ne prati nikakvo kolebanje.Ipak je proveo najveći deo života u ,,civilizovanom" svetu, pa je baš zato teško razumeti činjenicu da se ponaša kao rođeni indijanac.Isto tako je teško razumeti odsustvo unutrašnjeg sukoba između nekadašnjeg vojnika Neda i sadašnjeg vrača Magičnog Vetra.Ipak su to dva vrlo različita pogleda na svet.Ne idu ruku pod ruku, a Magični Vetar ih misteriozno objedinjuje.Da li je on zaista spojio nespojivo ili je ovo Manfredijev propust?


Magični Vetar nije sam , pošto mu se pridružuje novinar Vili Ričards zvani Po.Takav mu je nadimak zbog sličnosti sa čuvenim piscem Edgarom Alanom.On je po mnogo čemu tipičan Boneli sajdkik.Niži je od protagoniste, manje vičan akciji , uglavnom je tu zbog humora  ( na svoj i tuđi račun) itd.Po je racionalističi nastrojen, tako da često kontrira iracionalnosti protagoniste.Po je i pokretač ove priče, pošto je ovo ipak njegova istraga o aferama bogatuna Hauarda Hogana.Po uviđa da je Hogan znao pre vremena o izgradnji železnice kroz Severnu Dakotu i da je kupio zemlju dok je bila bezvredna. Istu je prodao kada je znao da će propasti.Slučajnost? Malo sutra.Taj se dobrano obogatio od veza sa vlašću.Bavio se svakakvim mutnim poslovima a angažovao je poručnika Lomaksa da se reši svedoka i pretvori to u nesrećan slučaj.Dakle Hogan je tipski lik, beskrupulozni bogataš koji otima zemlju u periodu divljeg zapada.On nije razvijen kao ličnosti koliko  služi da bi naglasio razliku između plemenitih ,,divljaka" tj. indijanaca i pojedinih belaca sa jedne strane i korumpiranih kapitalista i ,,kulturnog " društva  sa druge strane.Međutim, Magični Vetar se ne obračunava sa njim u ovoj priči , nego sa Lomaksom.

Lomaksa grize savest jer je pobio svoju četu zarad para. Ta griža savesti nastupa u obliku duhova pokojnih vojnika.Proganjaju ga sa vremena na vreme.Baš u tim trenutcima dolazi dolazimo do  horor elementa ovog stripa.Ne zove se ovaj strip "Fort Ghost" (Utvrđenje duhova) bez razloga. Možemo pojednostaviti stvar i reći da su ti duhovi projekcija nečiste savesti, ali samo do momenta kada oni popričaju sa Magičnim Vetrom.I to se može otpisati kao halucinacija zbog Nedove amnezije, ali tada bi halucinacije dvojice likova bile suviše slične.U ovom stripu natprirodno zaista postoji a nemirni duhovi su došli da poravnaju stare račune.
Tokom svega ovoga najviše dolazi do izražaja crtež španskog umetnika Hosea Ortiza.Njemu potpuno leži ovaj "weird west" žanr jer je on majstor westerna i horora.Od prve table , čitaocima je jasno da ih čeka poseban ugođaj.Ortizove mutne linije zamagljuju granice između prašnjavih gradova i tajanstvenog sveta onostranog.Ovde nećete videti neke ispeglane čistunce kao u idealizovanim vesternima tj. filmovima sa Džon Vejnom u glavnoj ulozi , nego realističnije i samim tim  prljavije grubijane.Ortiz je posvetio veliku pažnju detaljima i verno dočarao taj period, uz žanrovsku obradu naravno.Može se slobodno reći da je podigao Manfredijev korektan (ok/ništa posebno) scenario u sasvim solidnu uvodnu epizodu.Bez ovakvog crteža bi to bila samo obična šablonska , zaboravljiva , vestern priča.

Ovim stripom je pre 22.godine izdavačka kuća Boneli započela prvi redovan "weird west" serijal oslobođen naivnosti tipa :  ,,Zagore , pazi metak! Hvala, Čiko! Naravno, bilo je i drugih ozbiljnijih stripova poput Kena Parkera, koji ne spada u ovaj podžanr, kao i pojedinih epizoda Teksa Vilera koji se mogu podvesti pod ovaj podžanr, ali ništa ovog tipa.Neki smatraju da je ovaj serijal  kao celina najbolje od Bonelija.Da li je to tako? Proverite sami.

Ocena:




петак, 25. октобар 2019.

Džoker


Režija: Tod Filips
Scenario :Tod Filips i Skot Silver

Nemoć je grozna.Potpuno, apsolutno, stoprocentno nemoćan i beznadežan slučaj zvani Artur Flek je verovatno najveći gubitnik na planeti.Gizdavi anoreksični tip koji se na jedvite jade trudi biti klovn iako se po svom svedočanstvu nikada u životu nije radovao.Depresivan i očajan do bola ali nekako pokušava da uveseljava druge .Otužan  hodajući skelet od čoveka  čiji glas podrhtava dog ga maltene svi gaze.Ako ništa drugo , Artur je toliko nebitan čovek da  opravdava svoje prezime Flek. Sitna mrlja u sveopštoj prljavštini Gotama.Uprkos tome on ipak sanja o karijeri komičara , o slavi, o trenutku kada će pronaći svoje mesto pod reflektorima šoubiznisa.Naravno, san je jedno a odurna stvarnost sasvim nešto drugo.Prolaznici ga urnišu,poslodavac pritiska, terapija mu se ukida zbog rezanja gradskog budžeta a japiji ga gaze. Kao da to nije dovoljno, nego ovaj nesretnik ima i neobičan neurološki poremećaj.Njemu stres izaziva napad smeha.Dakle , smeje se kada mu uopšte nije do smeha.To je smeh gori od suza. Zamislite da se takvom čoveku desi jedna katastrofalna nedelja ,da se nanižu događaji koji bi za mnoge bili  preko praga podnošljivosti.Kao što rekoh, nemoć je grozna a čovek će učinit baš sve da je nadjača.Artur Flek je pribegao ubistvu onih koje smatra tlačiteljima. To je njegova priča in a nutshell.Ali, ne lezi vraže, ne završava se sve na tome.Njegov ludački performans je naišao na ciljnu publiku.O tome ćemo kasnije.

Ukoliko nakon gledanja ovog filma imate jak ,,deža vi" , znajte da je to s  dobrim razlogom.Tod Filipsov film je u sebi objedinio elemente iz nekoliko filmova snimljenih u periodu od polovine sedamdesetih do početka osamdesetih godina dvadesetog veka.Najočigledniji u ovoj mešavini su Skorcezeovi filmovi ,,Taksista " (1976) i ,,Kralj Komedije" (1983).Robert Deniro čak igra ulogu sličnu drugopomenutom filmu, ali ovog puta uloga ludaka pripada drugome.
Priča o Arturu Fleku je očigledno nadahnuta protagonistima ovih filmova, kao i stvarnim ludacima koji su poslužili kao inspiracija za iste.Nije nimalo slučajno  što Flek u jednom trenutku piše u dnevnik ,,I hope my death makes more sence than my life". To je iz dnevnika Artura Brimera, marginalca koje je pokušao ubiti političara kako bi postao slavan. Sa druge strane, U Filipsovom filmu možete primetiti i scenu nalik onoj sa Čarlsom Bronsonom u metrou  iz Majkl Vinerovog filma ,,Želja za smrću" (1974).I taj je inspirisan stvarnim obračunom.Dakle Filipsov film crpi inspiraciju iz tog perioda 70-tih godina, pa tako možete videti Gotam koji liči na betosku džunglu naseljenu svim vrstama socijalne patologije tipičnim za ovakve filmove.Mračno i prljavo mesto u kojem je čovek čoveku vuk.

Filipsov film je očigledan derivat tog perioda i estetike, što nije loše.Drago mi je što je DC konačn prestao imitirati Marvel i vratio se autorskom filmu.I to baš ovim filmom u godini kada se obeležava 80 godina Betmena.Džoker ima u sebi sasvim dovoljno originalnosti da nije rip-off ali ima i nešto što ga izdiže iznad nivoa solidnog derivata.Naravno , mislim na izvanrednu  glumu  Hoakina Feniksa.


Nikolson ga  je tumačio  kao poludelog  gangstera, Ledžer kao  anarhistu a Feniksov Džoker je pobesneli marginalac.Na prvi pogled , Hoakin Feniks je sušta suprotnost Džokeru kakvim ga publika doživljava.Pre svega mislim na gledaoce filmova/tv serija, konzumente igrica itsl.A da li je to zaista tako?Ako zagrebemo malo dublje u Džokerovu prošlost, jednu od njih, doćićemo do sličnog ako ne i goreg gubitnika iz Alan Murovog i Brajan Bolandovog stripa ,,Ubistveni Vic" (The Killing Joke ).Ali ni to nije suština ovog kopanja.Feniksov Džoker koliko god da odudara od slike u glavi koju svako ima kada čuje reč ,,Džoker" on ipak odlično ispoljava jednu jako bitnu karakteristiku koja ukazuje na samu suštinu lika Džokera kao takvog.Ne , ne mislim na kostim i šminku mada oni jesu bitni za njegov izgled.Govorim o idolatriji uništenja.Džokerova glavna odlika je ta potreba i ushićenje koje doživljava uništavanjem poretka u apsolutnom smislu , kakav god bio.On to postiže zločinima, uglavnom masovnim ubistvima ili podjednako masovnim uništenjem.Hoakin Feniks kao Džoker nije kriminalni genije, on je izazvao haos sasvim slučajno ali ga je oberučke prihvatio jer je u njemu po prvi put u životu pronašao sebe.Njegov ples  je sredstvo kojim to saopštava  publici.Po tome je specifičan u odnosu na ostale glumce koji su tumačili ovu ulogu. Svaki put kada prouzrokuje haos, ona zapada u stanje nalik transu. Destruktivnost praćena ekstatičkim plesom, tako  ovaj Džoker izlazi na kraj sa egzistencijalnim teretom koji ga pritiska.Stalno naglašavam da je ovo Feniksova interpretacija  Džoker umesto Filipsov iz prostog razloga što je Hoakin samoinicijativno ubacio taj ples.Improvizujući, on je ukapirao  suštinu lika.Pronašao je srž Džokera.Ako još niste ubeđeni, evo vam jedan redak primer toga u stripu.Redak je zbog toga što Džoker svoju ekstazu u stripovima najčešće pokazuje gromoglasnim ludačkim smehom



Siguran sam da  su mnogi zaboravili  ovo, a najveći broj ni ne zna o tome.Crtež koji vidite sa leve strane je iz davne 1983. tj iz 366.broja Betmena , priča "The Joker is wild!" Daga Menča i Dona Njutna.Kod nas je izdata dve godine kasnije u 469.broju Eks Almanaha (,,Džoker je podivljao").


Džokerov ples je takođe odraz  razvoja ličnosti .U početku je taj ples  spor , pokreti su gotovo pantomimičarski  a kasnije sve živahniji do konačnog nastupa pred širim masama.Tu dolazimo do druge strane pomenute idolatrije uništenja.Grupe kivnih  građana upravo Džokera stavljaju na pijedastal.To su gomile skrajnutih,izrabljivanih, gaženih i ekstremno besnih ljudi.Koliko zaista moraš biti ugnjetavan da bi u ludom ubici video vođu? Problematično je što film jako malo vremena posvećuje upravo njima. Vide se samo u pozadini.Vidimo da žive bedno,da pljušte otkazi jer grad kreše budžet, da je nemaština tolika da su se razvili mutirani pacovi(!) itsl.Na tu vatru je dodao ulje Tomas Vejn sa njegovim bahatim nastupom, nazivajući ubedačene ,,klovnovima". Međutim film ne ulazi u pojedinačne priče ovih nesretnika niti se naročito bavi osionošću i bahatošću gradskih čelnika.Mi možemo samo iz okolnosti naslutiti šta oni misle, i uočiti koliko je apsurdno i opasno pretvoriti ludaka u simbol pobune jer za razliku od njih vidimo čitavu priču tzv Džokera.                The joke is on them.

Hoakin Feniks nosi čitav film ali poruka je namenjena upravo pomenutima . Prst je uperen u bahate kapitaliste sa jedne strane a sa druge besne i razočarane ljude  koji su se iz nemoći okrenuli sumnjivom psihopati . Uzdigli  su ludaka. Sve će to rulja pozlatiti.

Ocena:

понедељак, 30. септембар 2019.

Punisher : Kraj


Panišer je , metaforički gledano , van svake sumnje jedan od sinova kapetana Ahaba.Čitav  literarni arhetip monomanijaka je zasnovan na Ahabu, ako se ne varam.Slične kreacije sam navodio i ranije, tipovi poput Solomona Kejna,Sudije Dreda, Rolanda od Gileada pa i Betmena (uglavnom).Kao takvom, sudbina mu je davno zapisana.Umreće goneći predmet svoje nemoguće larger than life misije.U slučaju Frenka Kesla to je potpuna osveta nad svim teškim kriminalcima.On zna vrlo dobro da je to nedostižno, ali uprkos tome korača putem popločanim leševima ka nemogućoj osveti.Ali šta ako , igrom apokaliptičnih slučajeva, nemoguće nekako postane moguće? Šta ako svet zaista ode u tri lepe, pa Keslu bude omogućeno da pobije apsolutno svu bagru?


Iako je Gart Enis  svoj čuveni Punisher Max strip započeo tek 2004.godine  , i naredne četiri godine gradio narativ koji je vodio ka zacrtanom cilju u šezdesetom broju ,,Valley Forge, Valley Forge "  2008.godine kojim je zaokružio Keslovu priču, on se zapravo sam kraj tj. ishod stripa skicirao u ovom jednopucu 2004.godine.Panišer je oduvek bio osvetnik sa jednim ciljem poput sile prirode koja lovi krimose. Što reče Enis ,, izuzetno jednostavna ličnost za pisanje scenarija ". Pošto je shvatio da je Keslova  ličnost oblikovana  strahotama ratovanja , Enis je to na fenomenalan način preispitao u stripu Panišer : Rođen, i  doveo Frenka  na vrata jedne sasvim druge vrste baraba.Nešto mnogo gore , zlikovci nad zlikovcima. Uperio je Panišera kao pušku u sve ratne huškače/profitere/kapetane vojne industrije /vlastodršce iz senki i povukao je obarač.

Panišeru sasvim odgovara ona maksima ,,Neka bude pravde, makar svet propao".Pa tako je sve zaista propalo u nuklearnom ratu između SAD i Kine, a Frenk Kesl putuje ozračenom pustarom od sveta u potrazi za krivcima.Bez obzira što je ta sačica gnjida u skrivenom bunkeru jedina preostala ljudska zajednica, Frenk Kesl neće ni trepnuti dok ih sve ne pobije.Ovom masovnom ubici se ukazala prilika da ostvari san, da  zaista  sprovede  svoju totalnu retribuciju nad čovečanstvom.


Ričard Korben je kao crtač nadaleko poznat po svom radu u horor žanru stripova.Iako ovo nije horor strip, njemu ne manjka strave i užasa.Kad gledate postapokaliptične filmove, ili čitate stripove, pred vama zjapi praznina tj. svet bez ljudi.Gde su ti ljudi nestali? No bodies? Korben ne pokušava da ublaži apokalipsu, ne beži od očiglednih posledica globalnog pomora.Korben prikazuje pejzaž  masovne kosturnice svetskih razmera nad kojom gori nebo.Zaboravite na pojam ekološke katastrofe , jer ovo to prevazi.To je jedan mrtav svet, spaljen do temelja.

Kesl je po svom opisu vrlo jeziv tip, a matorac kojeg Korben dočarava je sve to pa na kub.Prizor matorog Panišera , dobrano ozračenog i raspadnutog kako sprovodi osvetu u vidu krvavog pira je baš jeziva .Korbenov rad je najbolji kada se usresredi na mali broj likova, jer toko masovnih scena kuburi sa perspektivom.To se vidi pri kraju stripa, a treba istaći da mu pucnjave nisu baš jača strana ali on to nadoknađuje krupnim planom Kesla i pozama ala Rambo.Držim da je dužina najveći nedostatak ovog stripa.Kraći je nego što bi trebao biti, pa je Enis primoran da pri  kraju guši radnju sa puno objašnjavanja.Treba imati u vidu da je to najmanje do njega, koliko do urednika u marvelu.Da nije ograničenog formata  , ovo bi verovatno bio  odličan strip, ali i ovakav je više nego solidan.Kratak , jasan i precizan koliko i Panišerovi metci.

Ocena:

четвртак, 26. септембар 2019.

Probrani Betmen stripovi

Kao što rekoh , ove godine se osvrćem na neopravdano zapostavljene Betmen stripove.Ovo nije top lista, tako da stripovi nisu rangirani prema značaju nego mom ličnom izboru najzanimljivijih pojedinačnih  (single issue) Betmen stripova iz prošlog veka.Izbegao sam tzv. ,,značajne pojedinačne brojeve" koje možete sretati po raznim top listama kao i često navođene nagrađivane epizode , pa sam odabrao četiri manje poznata a odlična stripa iz redovnih serijala tj.Batman i Detective comics (većinom).

Demon iz Gotove vile



Mnogo tga se može reći o O`Nilu i Adamsu, bilo ko da se iole udubio u analiziranje Betmena će ubrzo shvatiti zbog čega su nezaobilazni.Ne samo da su reformatori koji su raskinuli sa kempom i spasili strip junaka  sigurne  propasti, nego su ga vratili korenima.Ako pogledamo prve brojeve Betmena , dela Boba Kejna i Bila Fingera,  ustanovićemo dve bitne stvari.Kao prvo , Betmen je oduvek bio detektivski strip pošto se protagonista prvenstveno bavio razrešavanjem ubistava i gonjenem zločinaca.Međutim , Betmenov svet nije racionalan poput sveta Šerloka Holmsa.Betmenove avanture su ga često dovodile u susret natprirodnih zlikovaca kao što su vampiri,vukodlaci itsl.Dakle, Betmen koncipiran kao borac protiv zločina, prirodnih i natprirodnih. Kao drugo, ovaj strip je scenaristički i crtački bio u velikom zaostatku za tadašnjim mejnstrim stripom.Pronađite i sami se uverite kako izgleda rani Betmen u poređenju sa Princom Valijantom,Flešom Gordonom,Popajem i drugima.Betmen je bio treš i zbog toga se te rane avanture retko spominju u smislu umetničkog dometa.Njihov značaj se iscrpljuje u prvim pojavljivanjima antagonista ili sporednih likova, nikako u likovnim  dostignućima.Kejn je vremenom popravio stil a bilo je solidnih crtača posle njega , ali niko kao Nil Adams.On objedinjuje dinamičke kadrove, relističniju anatomiju, saspens i sf sa hororom na dotad neviđen način u DC stripovima.O`Nilovi scenario i propratni tekstovi su pojačavali atomosferu gotskog horora koju je Adams vratio na velika vrata.Iz njihovog opusa se može izabrati baš mnogo kvalitetnih stripova koji se i dan danas odlično drže jer su položili najteži ispit, a to je  ispit vremena.Od vih odabrao sam strip ,,Demon uz Gotove vile" jer najbolje pokazuje pomenute tendencije.Naslovna strana kao omaž Bobu Kejnu  a unutra gotska priča sa motivom mrtve drage.Objavljeno u Batman 227.

Noć progonioca


Kada je Nil Adams, na insistiranje fanova , prešao iz Brave and the Bold na glavni Betmen serijal, onda je njegov Betmen postao definitivni Betmen.Svi crtači su stilove prilagođavali i ravnali po uzoru na Adamsa, pošto je bio neverovatno popularan.
Noć progonitelja je primer jednostavne a vrlo uspešne priče.Betmenov pohod je  motivisan osvetom koja se temelji na traumi proživljenog ubistva roditelja.Zakleo se da se takvo delo neće ponoviti, ali svedoci smo da je uprkos svoj opsesiji i nadljudskim naporima Betmen gledao sličnan prizor nekoliko puta u karijeri.Šta bi bilo kada bi mu se slična scena odigrala pred očima?To se zapitao Stiv Englehart i razultat je ova fenomenalna kratka priča u kojoj Betmen progoni ubice i uteruje im strah u kosti.Adamsov uticaj je jasno uočljiv kod braće Amendola  koji su Betmenovom lovu na ubice dali vrlo mračan ton.Ovo je prva priča o Betmenu koja se uopšte upustila u psihologizaciju protagoniste, u njegovu otvorenu ranu iz detinjstva.Darvin Kuk je nacrtao rimejk pod nazivom ,,Deža vi" koja je reprintovana u  Batman : ,,Ego and other tails"   koji toplo preporučujem. Objavljeno u Detective comics 439.

Ne večeras


Betmen i ostali kostimirani tipovi se u stripovima nekako uvek nađu baš tamo i tada kada su potrebni, zar ne? A šta se dešava ako građani nisu ovce , kako najčešće ispadaju u takvim stripovima, nego sasvim stvarni i sposobni ljudi ? Ima li potrebe za Betmenom  u takvom svetu? Ovu šaljivu avanturu nam donose Harlan Elison i Džin Kolan.Elison je tokom svoje bogate karijere napisao scenario za dva Betmen stripa, kratke priče od kojih je druga reprintovana  u Crno i Belo 2 , pa čak i za jednu epizodu tv serije iz šezdesetih koja nije snimljena ali je adaptirana u strip.Objavljeno u Detective comics 567.

Slučaj  hemijskog sindikata


Slučaj hemijskog sindikata je naziv prvog Betmen stripa ikada.Hteli to priznati ili ne , scenario za Betmenovu prvu avanturu  je  prepisan iz The Shadow magazina.Pažliviji čitaoci su sigurno upoznati sa time, ako nisu evo i mog kratkog osvrta na  korene mračnog viteza. U svakom slučaju, ova pričica je reprintovana mnogo puta u raznim antologijama, pravljeno je mnogo rimejkova ali nisam zbog toga izdvojio ovaj broj.U ovom rođendanskom broju se nalaze dve odlične reinterpretacije koje su radili ozbiljni igrači iz sveta američkog mejnstrim stripa. Mislim na koautore poput  Marva Vulfmana i Džima Aparo-a i dvojac Alan Grant i Norm Brejfogl.Iza sebe imaju mnogo zasluga u stripovima, a ovde možete videti velikane na delu.Objavljeno u Detective comics 627.

Nastaviće se.




петак, 20. септембар 2019.

Dylan Dog : Duboki svemir


U dalekoj budućnosti Britansko carstvo počinje da se širi izvan Sunčevog sistema.Svemirska kolonijalizacija je tekla  po planu sve dok se na svemirskim krstaricama nisu počele dešavati neobjašnjive stvari.Neobični slučajevi priviđenja, misterijozna ubistva , sablasni glasovi koji remete komunikaciju sa matičnim brodom itd.Naučnici su potpuno zbunjeni natprirodnim pojavama , međutim tehnokrate znaju pravu osobu za ovaj posao- Dilana Doga.Ali Dilan je umro još u 21.veku! Ništa zato, kloniraće ga pomoću sintetičkih organa i menmoničkih konstrukcija.Uz njega šalju i ekipu izmenjenih klonova kako bi spasili brod UK Tačer.Može li petorka Dilana da izađe na kraj sa avetima 25.veka?

Logično gledano, zašto bi na ovakvu ekspediciju pored kloniranog Dilana poslali još nekoliko modifikovanih klonova istog? Ako mu već treba podrška , zar nije pametnije poslati klonove osoba za koje se sa sigurnošću može reći da su korisne?Može se reći i da su o itom trošku postupka kloniranja stvorili nekoliko Dilana, ali zapravo nije uopšte poenta u tome.Ova petorka klonova bi trebala da predstavlja različite verzije Dilana iz pera različitih scenarista.Svaki od njih je kao jedna strana ličnosti koju je dati autor prenaglašavao.Pa tako imamo Dilana glavonju/mudrijaša,akcionog heroja, vidovnjakinju , androida i naravno vernu kopiju Dilana kakvog znamo koji u sebi obuhvata sve pomenute.Ovakva postavka deluje intrigantno, otvara mogućnost za dijalog među stranama iste ličnosti, ali  Rekioni je od njih napravio topovsko meso.Svi osim poslednjeg ginu na banalan način.Mudrijaš koji bi trebao biti koordinator/man in the chair se ne osvrće oko sebe, akcioni heroj pada pred prvim naletom, vidovnjakinja naseda na bolno očiglednu prevaru, a android ispada beskoristan.Klonovi Dilana ne uspevaju ni da opravdaju svoje uloge  a kamoli nešto dublje ili simbolično.

Da su klonovi jedini problem, ovaj strip bi se mogao provući kao nekakva ok priča.Ali u tome i jeste caka.Ovo i nije priča tj. zaplet o ukletom svemirskom brodu je samo metafora o stanju samog stripa Dylan Dog.Ovo bi trebala biti tzv. metapriča o problemima serijala, ali to ne uspeva iz jednog bitnog razloga.Rekioni se nije dovoljno posvetio osnovnom zapletu tj.glavnoj priča pa mu nadgradnja u vidu metapriče pada u vodu.Zašto to kažem? Pa zbog toga što pred sobom imamo samo skicu priče.To tvrdim jer Dilan jako brzo dolazi do rešenja misterije ukletog broda bez uživljavanja u radnju.Ukapirao je da patnja prinudnih radnika  privlači duhove bez da je sreo zarobljenike ili ikusio takav život. Bitna odlika Dilana kao strip junaka je u tome što se saoseća sa monstrumima pa se suština ovog stripa od samog početka bila kritika pozicje ,,normalnosti" naspram ,,drugosti" odnosno dijalog između ove dve strane.Ovde to nemamo.Duhovi i čudovišta u ovoj epizodi su  krvožedni stvorovi koji love  protagonistu i ništa drugo.Dilanov zaključak ne potiče iz susreta sa drugošću, nije proživljen  nego  izveštačen.Dobijamo zaključak serviran na tacni bez maltene ikakvog zapleta pa tako ovo ostaje tek skica, sinopsis umesto punokrvna epizoda.



Nikola Mari kao crtač ne bi trebao biti stran čitaocima redovnog serijala.Iza sebe ima nekoliko nadprosečnih epizoda kao što su ,,Groblje nakaza", ,,Prokockani Životi", ,,U znaku bola" i ,,Poslednji Besmrtnici". Ako to nije dovoljna preporuka , dodaću da je ovo prva Marijeva kolor epizoda u redovnom serijalu.Dobro ste pričitali, kolor. Znam  šta mislite :Ej pa boneli i kolor,  to ne ide! Sasvim razuman zaključak pošto su im kolor epizode do sada bile poput bojanki , ali pojavom Obojenog Programa ste se  makar delimično razuverili.Ovde ima gradijenta, senčenja , nema drečavih boja itd. Spoj Marijevog crteža i Del Feličijevog bojenja najviše liči na moderni američki mejnstrim, a to ovakvoj epizodi ne smeta pošto je ionako bazirana na ikonografiji Osmog putnika.Sve bi to bilo kako valja da nije dosadnih ili nikakvih pozadina.Tokom uvodnih  stranica se to ne primećuje, ali čim ekipa stigne na UK Tačer tu je već problematično.Čitav brod je predstavljen kao niz jednoličnih metalnih koridora, a ono što bi trebalo biti zanimljivo, zatvor, se jedva nazire.Rekionijeva jurnjava po svemirskom brodu ubija bilo kakvu atmosferu, a ona je itekako bila bitna u Osmom putniku i svim potonjim nastavcima/kopijama /derivatima istog.

 Rekioni je žrtvovao epizodu zarad nekakve metapriče o spasavanju serijala od stagnacije.Ova epizoda treba da posluži kao hirurški rez koji će spasiti Dilana od stagnacije i uvesti ga u nove noćne more sadašnjosti.Koliko god ove namere zvučale privlačno na papiru, realizacija je nešto sasvim drugo. Metapriča je slabašno opravdanje za traljav scenario.Kao primer prave metapriče treba uzeti stariji strip poput Sklavijevog ,, Poslednjeg čoveka na zemlji " ili nešto novije kao što je Paolina ,, Preko Praga " . U poređenju sa njima, Rekionijev ,,Duboki svemir" je veoma plitak.

Ocena:





субота, 31. август 2019.

The Laughing Man


Dok čekate Filipsovog Džokera na velikom platnu, koji je danas igrao u Veneciji ,  evo jedan odličan fan film od pre tri godine. Koliko ste  puta videli priče o tipovima koji beže iz ludnice? Puno! A o tipu koji  provaljuje u ludnicu?
Bermen fan filmova ima tušta i tma, svakakvih filmčića na koje ne vredi trošiti previše reči i vremena.Ovaj film se ne može svrstati meuz takve.Za početak, ovo je profesionalno snimljen kratak film kakav više priliči festivalima.Braća Halvis imaju iskustva pošto su obojica iz filmske industrije, dovoljan je kratak  pregled na IMDB-u da se to potvrdi, ali nije ni bilo potrebno pošto se iz priloženog filma jasno vidi.Ovaj film ima tri bitne stvari koje često fale tim "made for youtube" filmovima,  a to su : kvalitetna  režija, osvetljenje i glumci. Pored toga , ovde možete očekivati i sasvim solidan originalan  scenario .Što se mene tiče , The Laughing Man je za sada uz Dead End i City of Scars nešto najbolje što je proizašlo iz entuzijazma ljubitelja Betmena. Filmovi koje sam nabrojao između ostalog  prikazuju Džokera kao antagonistu . Ovog  puta  nema ušatog , nego ludak kolo vodi!
The Laughing Man- A Joker Fan Film-NSFW from The Hallivis Brothers on Vimeo.

Džoker se kao lik iz stripa poprilično menjao tokom osam decenija duge redovne produkcije  Betmen stripova.Sve te promene su se prelile i na brojne adaptacije na velikim i malim ekranima, tako da i oni koji nisu čitali te  stripove su sigurno  primetili razne verzije Džokera.Od poludelog gangstera, psihopate, masovnog ubice ,anarhiste pa sve do nekakvog natprirodnog entiteta.Gde spada ovaj Džoker koga tumači Zek Ajvri ?  U njemu ćete prepoznati neke osnovne crte onog animiranog Hamilovog Džokera i poneki trik od Snajderovog iz new 52 stripova, ali te sličnosti su samo površne.Ova interpretacija  Džokera  je sasvim originalna i ledi krv u žilama. Tp kojeg ćete videti pred sobom je vođen sasvim drugačijim motivima od parnjaka mu iz stripova i filmova.

четвртак, 29. август 2019.

Dylan Dog : Palikuća


 Dilana posećuje  čudnovata maskirana prilika koja mu nudi šansu da spase živote nastradalih u požaru.Na  drugom mestu, u Brenfordu , mladiću se pričinjavaju te maskirane utvare i neki Dilan Dog iz Londona.Šta li se tu zaista dešava ? Sanja li Dilan Dog tog Nila Noubadija ili Noubadi sanja Dilana? Još čudnije je što scenario ovog neobičnog broja potpisuje Đuzepe De Nardo! Isti onaj koji je ozloglašen po prozaičnim krimi zapletima

Sam naslov se odnosi na piromana Nila Noubadija Zbog čega Noubadi to čini? On kao prestupnik deluje na simboličan način sa težnjom da se oslobodi unutrašnjeg pritiska koji mu nameće surova svakodnevnica i još mučnija prošlost.Nil hoće da promeni svoj život, da se oslobodi ljudi i sredine zbog koje stalno pati.Teško je od toga pobeći jer, gde god da se okrene, iza svakog ćoška ga čeka nova i gora nedaća.Potisnuta prošlost , u vidu odurne maćehe , ga prati kao plamičak koji preti da bukne svakog časa.Otuđeni mladić koji je nekako uspostavio kakve takve zdrave odnose sa vršnjacima koji mu ,ispostavlja se , zabijaju nož u leđa. Noubadi ne može da pobegne od izvora muke, pa pokušava da ga uništi.Ali  to što preuzima nije puka osveta.Paljenje je težnja za promenom, ali izražena na vrlo destruktivan način.



Ovde je primetna tendencija stripa da sve više odmiče od izvornog horror žanra ka nečemu drugom.Kažem nečemu drugom jer nema te jedne odrednice kojom se mogu označiti epizode iz ovog perioda.Ima tu i sf-a, misterije, ubrane fantazije, društveno angažovanih tema itsl.Tako u ,,Palikući" ima nekakvih duhova/prikaza ali njihova uloga nije da zaplaše čitaoca.Oni su prisutni kao katalizatori radnje,nekakve sablasne suđaje koje daju Dilanu šansu da promeni tragičan ishod Noubadijevog života i spase žrtve ovog piromana. Za divno čudo ovde Dilan nije pasivni posmatrač ili slučajni prolaznik , na šta su ga sveli scenaristi  u mnogim prethodnim i narednim brojevima.Ovog puta je njegova uloga aktivnija.On se stapa sa mučenim mladićem i proživljava njegov život .Dilan se identifikuje sa Noubadijem do te mere da je teško povući crtu među njima.Trebao bi biti nekakva smernica problematičnom adolescentu ali i njemu pada mrak na oči i vatra na um.Ovo je u skladu sa Sklavijevim Dilanom koje se oduvek identifikovao sa drugošću, sa monstrumom , ali De Nardo to čini na bukvalniji način.Walk a mile in my shoes.Iako se ispostavlja da Brenford i Nil Noubadi ne postoje , oni se mogu shvatiti kao odraz onoga ko smo bili .Mladost koja nije izbledela nego  nastavlja svoj život zajedno sa sadašnjom ličnošću.Tako Nil i Dilan žive suživot.


Brindisi se u ovom broju nažalost drži svog novog stila . Sve ono što sam prigovorio u ,,Savršenom Zločinu" važi i ovde.No, ima jedna bitna razlika.Ova epizoda je takva da i ne zahteva crtača koji ume da dočara hororične scene , nego sasvim obične realistične prizore.De Nardova priča je takva da joj Brindisijev prozaičan pristup ne smeta.Ovde se baš traži običniji  slice of life pristup, jer bi sve osim toga bilo neprikladno.Šta će nam jeza ako scenarista ne pokušava da je proizvede? Ova epizoda  ne nudi ništa novo pošto je  priča  ipak sazdana na čvrstim temeljima  Sklavijevog Dilana. Uprkos naslovu ovo nije zapaljivo štivo  ali se bavi poznatim na atipičan način.Iznenađenje koje odudara od proseka u koji je ovaj strip  zapao, a ni sada nije mnogo odmakao.

Ocena: