Magični Vetar : Fort Ghost

 Vrač iz plemena Sijuksa traga za duhovnim naslednikom.Vizije ga dovode do mesta užasne nesreće na železnici.Pronalazi jedinog preživelog , vojnika na izdisaju.Godinama kasnije, taj vojnik pati od amnezije i nosi ime   Magični Vetar .On odlazi kako bi saznao svoju prošlost a istovremeno jedan odvažan reporter iz Čikaga istražuje sumnjivog biznismena.Putevi ove dvojice se ukrštaju i uzburkaće duhove prošlosti.

Magični Vetar u sebi nosi mnoge suprotnosti ali kao ličnost nije podeljen.On je vrač plemena Sijuksa zvani Magični Vetar a istovremeno je Ned ,bivši vojnik američke vojske.Sa jedne strane , to scenaristi Đanfranku Manfrediju dozvoljava određena preimućstva.Veza sa mističnim mu potpomaže horor elemente stripa, pošto Ned/Magični Vetar može po potrebi da bude medijum i tumač natprirodnog.Sa druge strane, on je čovek od akcije.Uvek spreman da potegne oružije i , kad treba , potamani krvnike i dušmane.To je baš neobična kombinacija u Boneli stripovima gde su protagonisti u jednoj od ove dve krajnosti.Pogledajte samo Dilana i Zagora.No ovakva karakterizacija Magičnog Vetra  ima i očigledne nedostatke.On je čovek dve suprotne  kulture koji se isuviše lako opredelio u korist potonje.Tokom ove uvodne priče, on je tip koji traga za svojom prošlošću.Vremenom mu naviru sećanja, ali njih ne prati nikakvo kolebanje.Ipak je proveo najveći deo života u ,,civilizovanom" svetu, pa je baš zato teško razumeti činjenicu da se ponaša kao rođeni indijanac.Isto tako je teško razumeti odsustvo unutrašnjeg sukoba između nekadašnjeg vojnika Neda i sadašnjeg vrača Magičnog Vetra.Ipak su to dva vrlo različita pogleda na svet.Ne idu ruku pod ruku, a Magični Vetar ih misteriozno objedinjuje.Da li je on zaista spojio nespojivo ili je ovo Manfredijev propust?

Magični Vetar nije sam , pošto mu se pridružuje novinar Vili Ričards zvani Po.Takav mu je nadimak zbog sličnosti sa čuvenim piscem Edgarom Alanom.On je po mnogo čemu tipičan Boneli sajdkik.Niži je od protagoniste, manje vičan akciji , uglavnom je tu zbog humora  ( na svoj i tuđi račun) itd.Po je racionalističi nastrojen, tako da često kontrira iracionalnosti protagoniste.Po je i pokretač ove priče, pošto je ovo ipak njegova istraga o aferama bogatuna Hauarda Hogana.Po uviđa da je Hogan znao pre vremena o izgradnji železnice kroz Severnu Dakotu i da je kupio zemlju dok je bila bezvredna. Istu je prodao kada je znao da će propasti.Slučajnost? Malo sutra.Taj se dobrano obogatio od veza sa vlašću.Bavio se svakakvim mutnim poslovima a angažovao je poručnika Lomaksa da se reši svedoka i pretvori to u nesrećan slučaj.Dakle Hogan je tipski lik, beskrupulozni bogataš koji otima zemlju u periodu divljeg zapada.On nije razvijen kao ličnosti koliko  služi da bi naglasio razliku između plemenitih ,,divljaka" tj. indijanaca i pojedinih belaca sa jedne strane i korumpiranih kapitalista i ,,kulturnog " društva  sa druge strane.Međutim, Magični Vetar se ne obračunava sa njim u ovoj priči , nego sa Lomaksom.

Lomaksa grize savest jer je pobio svoju četu zarad para. Ta griža savesti nastupa u obliku duhova pokojnih vojnika.Proganjaju ga sa vremena na vreme.Baš u tim trenutcima dolazi dolazimo do  horor elementa ovog stripa.Ne zove se ovaj strip "Fort Ghost" (Utvrđenje duhova) bez razloga. Možemo pojednostaviti stvar i reći da su ti duhovi projekcija nečiste savesti, ali samo do momenta kada oni popričaju sa Magičnim Vetrom.I to se može otpisati kao halucinacija zbog Nedove amnezije, ali tada bi halucinacije dvojice likova bile suviše slične.U ovom stripu natprirodno zaista postoji a nemirni duhovi su došli da poravnaju stare račune.
Tokom svega ovoga najviše dolazi do izražaja crtež španskog umetnika Hosea Ortiza.Njemu potpuno leži ovaj "weird west" žanr jer je on majstor westerna i horora.Od prve table , čitaocima je jasno da ih čeka poseban ugođaj.Ortizove mutne linije zamagljuju granice između prašnjavih gradova i tajanstvenog sveta onostranog.Ovde nećete videti neke ispeglane čistunce kao u idealizovanim vesternima tj. filmovima sa Džon Vejnom u glavnoj ulozi , nego realističnije i samim tim  prljavije grubijane.Ortiz je posvetio veliku pažnju detaljima i verno dočarao taj period, uz žanrovsku obradu naravno.Može se slobodno reći da je podigao Manfredijev korektan (ok/ništa posebno) scenario u sasvim solidnu uvodnu epizodu.Bez ovakvog crteža bi to bila samo obična šablonska , zaboravljiva , vestern priča.

Ovim stripom je pre 22.godine izdavačka kuća Boneli započela prvi redovan "weird west" serijal oslobođen naivnosti tipa :  ,,Zagore , pazi metak! Hvala, Čiko! Naravno, bilo je i drugih ozbiljnijih stripova poput Kena Parkera, koji ne spada u ovaj podžanr, kao i pojedinih epizoda Teksa Vilera koji se mogu podvesti pod ovaj podžanr, ali ništa ovog tipa.Neki smatraju da je ovaj serijal  kao celina najbolje od Bonelija.Da li je to tako? Proverite sami.

Ocena:

Džoker

Režija: Tod Filips
Scenario :Tod Filips i Skot Silver

Nemoć je grozna.Potpuno, apsolutno, stoprocentno nemoćan i beznadežan slučaj zvani Artur Flek je verovatno najveći gubitnik na planeti.Gizdavi anoreksični tip koji se na jedvite jade trudi biti klovn iako se po svom svedočanstvu nikada u životu nije radovao.Depresivan i očajan do bola ali nekako pokušava da uveseljava druge .Otužan  hodajući skelet od čoveka  čiji glas podrhtava dog ga maltene svi gaze.Ako ništa drugo , Artur je toliko nebitan čovek da  opravdava svoje prezime Flek. Sitna mrlja u sveopštoj prljavštini Gotama.Uprkos tome on ipak sanja o karijeri komičara , o slavi, o trenutku kada će pronaći svoje mesto pod reflektorima šoubiznisa.Naravno, san je jedno a odurna stvarnost sasvim nešto drugo.Prolaznici ga urnišu,poslodavac pritiska, terapija mu se ukida zbog rezanja gradskog budžeta a japiji ga gaze. Kao da to nije dovoljno, nego ovaj nesretnik ima i neobičan neurološki poremećaj.Njemu stres izaziva napad smeha.Dakle , smeje se kada mu uopšte nije do smeha.To je smeh gori od suza. Zamislite da se takvom čoveku desi jedna katastrofalna nedelja ,da se nanižu događaji koji bi za mnoge bili  preko praga podnošljivosti.Kao što rekoh, nemoć je grozna a čovek će učinit baš sve da je nadjača.Artur Flek je pribegao ubistvu onih koje smatra tlačiteljima. To je njegova priča in a nutshell.Ali, ne lezi vraže, ne završava se sve na tome.Njegov ludački performans je naišao na ciljnu publiku.O tome ćemo kasnije.

Ukoliko nakon gledanja ovog filma imate jak ,,deža vi" , znajte da je to s  dobrim razlogom.Tod Filipsov film je u sebi objedinio elemente iz nekoliko filmova snimljenih u periodu od polovine sedamdesetih do početka osamdesetih godina dvadesetog veka.Najočigledniji u ovoj mešavini su Skorcezeovi filmovi ,,Taksista " (1976) i ,,Kralj Komedije" (1983).Robert Deniro čak igra ulogu sličnu drugopomenutom filmu, ali ovog puta uloga ludaka pripada drugome.
Priča o Arturu Fleku je očigledno nadahnuta protagonistima ovih filmova, kao i stvarnim ludacima koji su poslužili kao inspiracija za iste.Nije nimalo slučajno  što Flek u jednom trenutku piše u dnevnik ,,I hope my death makes more sence than my life". To je iz dnevnika Artura Brimera, marginalca koje je pokušao ubiti političara kako bi postao slavan. Sa druge strane, U Filipsovom filmu možete primetiti i scenu nalik onoj sa Čarlsom Bronsonom u metrou  iz Majkl Vinerovog filma ,,Želja za smrću" (1974).I taj je inspirisan stvarnim obračunom.Dakle Filipsov film crpi inspiraciju iz tog perioda 70-tih godina, pa tako možete videti Gotam koji liči na betosku džunglu naseljenu svim vrstama socijalne patologije tipičnim za ovakve filmove.Mračno i prljavo mesto u kojem je čovek čoveku vuk.

Filipsov film je očigledan derivat tog perioda i estetike, što nije loše.Drago mi je što je DC konačn prestao imitirati Marvel i vratio se autorskom filmu.I to baš ovim filmom u godini kada se obeležava 80 godina Betmena.Džoker ima u sebi sasvim dovoljno originalnosti da nije rip-off ali ima i nešto što ga izdiže iznad nivoa solidnog derivata.Naravno , mislim na izvanrednu  glumu  Hoakina Feniksa.


Nikolson ga  je tumačio  kao poludelog  gangstera, Ledžer kao  anarhistu a Feniksov Džoker je pobesneli marginalac.Na prvi pogled , Hoakin Feniks je sušta suprotnost Džokeru kakvim ga publika doživljava.Pre svega mislim na gledaoce filmova/tv serija, konzumente igrica itsl.A da li je to zaista tako?Ako zagrebemo malo dublje u Džokerovu prošlost, jednu od njih, doćićemo do sličnog ako ne i goreg gubitnika iz Alan Murovog i Brajan Bolandovog stripa ,,Ubistveni Vic" (The Killing Joke ).Ali ni to nije suština ovog kopanja.Feniksov Džoker koliko god da odudara od slike u glavi koju svako ima kada čuje reč ,,Džoker" on ipak odlično ispoljava jednu jako bitnu karakteristiku koja ukazuje na samu suštinu lika Džokera kao takvog.Ne , ne mislim na kostim i šminku mada oni jesu bitni za njegov izgled.Govorim o idolatriji uništenja.Džokerova glavna odlika je ta potreba i ushićenje koje doživljava uništavanjem poretka u apsolutnom smislu , kakav god bio.On to postiže zločinima, uglavnom masovnim ubistvima ili podjednako masovnim uništenjem.Hoakin Feniks kao Džoker nije kriminalni genije, on je izazvao haos sasvim slučajno ali ga je oberučke prihvatio jer je u njemu po prvi put u životu pronašao sebe.Njegov ples  je sredstvo kojim to saopštava  publici.Po tome je specifičan u odnosu na ostale glumce koji su tumačili ovu ulogu. Svaki put kada prouzrokuje haos, ona zapada u stanje nalik transu. Destruktivnost praćena ekstatičkim plesom, tako  ovaj Džoker izlazi na kraj sa egzistencijalnim teretom koji ga pritiska.Stalno naglašavam da je ovo Feniksova interpretacija  Džoker umesto Filipsov iz prostog razloga što je Hoakin samoinicijativno ubacio taj ples.Improvizujući, on je ukapirao  suštinu lika.Pronašao je srž Džokera.Ako još niste ubeđeni, evo vam jedan redak primer toga u stripu.Redak je zbog toga što Džoker svoju ekstazu u stripovima najčešće pokazuje gromoglasnim ludačkim smehom

Siguran sam da  su mnogi zaboravili  ovo, a najveći broj ni ne zna o tome.Crtež koji vidite sa leve strane je iz davne 1983. tj iz 366.broja Betmena , priča "The Joker is wild!" Daga Menča i Dona Njutna.Kod nas je izdata dve godine kasnije u 469.broju Eks Almanaha (,,Džoker je podivljao").

Džokerov ples je takođe odraz  razvoja ličnosti .U početku je taj ples  spor , pokreti su gotovo pantomimičarski  a kasnije sve živahniji do konačnog nastupa pred širim masama.Tu dolazimo do druge strane pomenute idolatrije uništenja.Grupe kivnih  građana upravo Džokera stavljaju na pijedastal.To su gomile skrajnutih,izrabljivanih, gaženih i ekstremno besnih ljudi.Koliko zaista moraš biti ugnjetavan da bi u ludom ubici video vođu? Problematično je što film jako malo vremena posvećuje upravo njima. Vide se samo u pozadini.Vidimo da žive bedno,da pljušte otkazi jer grad kreše budžet, da je nemaština tolika da su se razvili mutirani pacovi(!) itsl.Na tu vatru je dodao ulje Tomas Vejn sa njegovim bahatim nastupom, nazivajući ubedačene ,,klovnovima". Međutim film ne ulazi u pojedinačne priče ovih nesretnika niti se naročito bavi osionošću i bahatošću gradskih čelnika.Mi možemo samo iz okolnosti naslutiti šta oni misle, i uočiti koliko je apsurdno i opasno pretvoriti ludaka u simbol pobune jer za razliku od njih vidimo čitavu priču tzv Džokera.                The joke is on them.

Hoakin Feniks nosi čitav film ali poruka je namenjena upravo pomenutima . Prst je uperen u bahate kapitaliste sa jedne strane a sa druge besne i razočarane ljude  koji su se iz nemoći okrenuli sumnjivom psihopati . Uzdigli  su ludaka. Sve će to rulja pozlatiti.

Ocena: