U Edinburgu Dilan sa nestrpljenjem očekuje vesti od svoje nove ljubavi, ali neko je ubio njegovu komšinicu Lejlu.Lejla je zadavljena, ubio ju je penzionisani serijski ubica Henri Vilson. Da li će ga policija otkriti na vreme, ili će se Dilan samostalno boriti sa starim daviteljem?
Novina u ovom broju je što radnju posmatramo iz Henrijevog ugla, on je glavni lik dok je Dilan je samo sporedna ličnost .Nema junaka u ovoj priči,Dilan je samo prolaznik čije prisustvo pokreće nesrećan splet okolnosti. Naslovna strana sugeriše da fali junak, time što umesto Dilana pred ubicom stoji samo fatamorgana-sablast u obliku Dilana koja popunjava upražnjeno mesto. Pripovedanje iz perspektive ubice jeste novina u serijalu, ali nije novo samo po sebi jer je to vrlo česta pojava u romanima i filmovima tog žanra.Ovde je to scenarista Fabricio Akatino iskoristio na naročito interesantan način jer je ubica poprilično paranoičan.Henri slučajnu pojavu Dilana u zgradi tumači kao opasnost po sebe misleći da če ga razotkriti.Svaki Dilanov gest tumači kao preteći, misli da je to privatni detektiv koji bi sa njime da igra igru mačke i miša.Mi kao čitaoci uočavamo Henrijevu paranoju,misli su mu logički koherentne , ali ujedno vidimo i širu sliku pa znamo da su njegovi zaključci skroz pogrešni.
Serijske ubice su u knjigama,filmovima i stripovima neretko prikazane kao genijalni zločinci, visoko inteligentni zlikovci čija izopačena dela predstavljaju kritiku dekadentnog društva . To su obično amoralne ličnosti poput Hanibala Lektera, Svinija Toda, Dekstera Morgana, i mnogi njima slični koji nekako uspevaju da uz gnusna ubistva, komadanje i kanibalizam vode diskusije o moralu i etici. Henri Vilson je njihova suprotnost, prikazan je realistično što znači da nije grandiozni, harizmatični zločinac iz fikcije nego običan bolesni isfrustrirani jadnik-slika i prilika stvarnog serijskog ubice. On je poremećeni bednik koji svoje frustracije ispoljava kroz davljenje i time privremeno uspostavlja osećaj zadovoljstva. Henri se davno penzionisao, pa više ne davi žene nego se ,,prazni na pacovima" i usput zgorčava život svima oko sebe.To je otrovna osoba koja traži u drugima, naročito podređenima na poslu, najmanju sitnicu na osnovu koje će se iživljavati. Ni komšije nisu pošteđene Henrijeve tiranije.
Na prvi pogleda Akatinova priča izgleda kao tipična epizoda novijeg Dilan Dog stripa gde strava i užas više nisu u u centru pažnje, gde se scenaristi uglavnom bave ubistvima i misterijama. Ali kada se pogleda malo bolje, strava i užas su ovde itekako prisutni sa bitnom razlikom da nisu prikazani kao metafizički ili natprirodni nego svakodnevni.Zgrada u Edinburgu koju se Dilan uselio obiluje patnjom i nesrećom. Njegov prvi komšija, irac Šejn Daglas deluje kao veseli hipik ali je zapravo potpuno usamljen.Šejn je otuđen do te mere da Dilana preko noći proglašava najboljim prijateljom.Komšinica u koju je ludo zaljubljen ga izbegava, a usled tragišnog spleta okolnosti Henrijevo ubistvo policija greškom svaljuje se na njega posthumno. Dakle, pravi ubica nije kažnjen, niko mu nije stao na put.Pored toga Henri redovno urniše ostale komšije, prijavljuje imigrantkinju i pokreće deportaciju nje i njene ćerke, i uspeva da uništi Dilanovu potencijalnu ljubavnu vezu i time mu urušava snove. Dilan zaista prestaje da veruje u fantazije o ljubavi i time gubi dečačku crtu svoje ličnosti, Henri je i to oduzeo. Pobeda zla i uništavanje snova, eto strave i užasa.
Ocena:
Нема коментара:
Постави коментар