Vreme za čaj

Betmenova ,,galerija zlikovaca" se uglavnom sastoji od ekscentričnih ili ludih  kriminalaca  od kojih skoro svaki zasniva svoj zlikovački identitet tj. imidž  na suludom tematskom kostimu i   spravi ili moćima  koje koristi u zločinačke svrhe, . Strašilo ima svoj gas koji indukuje strah, G-din Ledeni svoje oružije kojim bukvalno ledi sve pred sobom   , Pingvin svoje smrtonosne kišobrane  itsl.
Svi ti zlikovci su ,kao i sam Betmen , poprilično stari pa im je sa vremena na vreme potrebna reinterpretacija kako bi se ,,osvežili ". Neki su imali više sreće od drugih , te su se dopali šaka iskusnih scenarista i dostigli rockstar status (npr. Džoker) dok drugi nisu te sreće pa  su ostali  u zapećku  svedeni na nivo one-trick ponija u šablonskim stripovima lenjih scenarista.
Ludi šeširdžija je dugo bio u toj drugoj kategoriji, široj publici poznat po pojavljivanju u kemp Betmen seriji iz 60-tih, a u stripovima minorna  i zaboravljiva pojava. Tako je bilo dok ga Pol Dini nije revitalizovao u animiranoj seriji  90-tih, a kasnije i Ed Brubejker   u stripu  Gotham Central, ali to je priča za neki drugi put. Tema ovog izdanja je neobično viđenje Ludog šeširdžije iz edicije Džokerova Ludnica (drugi tom) u izvedbi Lendrija Kvina Vokera kao scenariste i Kita Gifena i Bila Sinkeviča kao crtača.

Šešir sa skrivenim odašiljačem za  kartice pomoću kojih  kontoliše um žrtvama je glavno oružije odnosno glavni gimmick Džervisa teča tj. Ludog šeširdžije. Kontrola uma se u stripovima,filmovima ili romanima često uzima zdravo za gotovo , kao nešto samopodrazumevajuće , obično sredstvo manipulacije / dominacije bez potrebe da se posmatra iz drugih aspekata. U ovom kratkom stripu Lendri Kvin  po prvi put razmatra mračnu implikaciju Tečovog izuma tj. nepostojanje slobone volje. Naime , Džervis je bivši neuronaučnik  koji je  , po svojim rečima, davnih  dana došao do ovog groznog saznanja proučavajući bio-hemijske procese. Došao je do zaključka    da umom vlada puki fizički determinizam te slobodna volja ne postoji. Ovo saznanje je osnova njegove mind-control sprave ali ist tako ga je odvelo u ludilo. Nemogavši da se pomiri sa predodređenim svetom , prebegao je u izmaštani svet  inspirisan Alisom u zemlji čuda  gde ,,nema pravila"i jadni Džervis nije bespomoćan jadnik nego the life of the tea-party.

Lendrijev Šeširdžija je čovek u raskolu.Sa jedne strane svestan je svojeg mizernog stanja i mentale  poremećenosti, a sa druge ga vuče neodoljivi poriv za  bajkovitim svetom u kome je sebi predodredio bitniju ulogu.Unapred je svestan ishoda sopstvene lude čajanke, zna da će veza sa ,,Alisom" ispranog mozga propasti , ali ipak se nada srećnom kraju - definicija ludila. Čak i u poslednjim trenutcima stripa , kada se ponovo pribere i shvati šta je učinio , brzo ,,puca "  i vraća se na staro. U tom kratkom lucidnom trenutku se vidi sav užas Šeširdžijinog rastrojstva . On je potpuno bespomoćan , žrtva sopstvene bolesti, lutkar koji postaje svestan da je  i on sam lutka te beži niz zečiju rupu u ludost i tako u krug.

Pošto radnju  pratimo iz perspektive Ludog  šeširdžije , dati ovakav scenario u ruke nekog crtača realističnog stila bi bio promašaj . Zbog toga je ovaj nimalo lak zadatak  poveren je dvojcu koji može da predstavi  ovu ludu čajanku, Kitu Gifenu i Bilu Sinkeviču . Ova vrlo neobična kolaboracija je ishodovala stranicama koje nećete tek tako zaboraviti. Podela rada je takva da je Gifen  skicirao table u karikaturalnom  stilu a Sinkevič finiširao crtež dajući mu grotesknu crtu. Zajedničkim radom su postigli stil koji odslikava Šeširdžijin raskol . Već na prvoj stranici vidimo rascep između  stvarnosti i sumanute zemlje čuda .  Stvarnosti , koju Gifen prikazuje svojstvenim stilom koji je razvio tokom devedesetih, je prenaglašena ali zadržava svoju prepoznatljivost ali kako strip odmiče spirala ludosti tako se ona deformiše pa umesto stvarnog sveta vidimo kolaž dečijih crteža koji postaje sve više nakazan. Time je Sinkevič pojačao  postojeći apsurd do tačke jezivosti.

Šteta što je ovakav strip sveden na tričave 22 stranice, pošto se od ove premise  moglo izvući makar duplo toliko. Lendri je uspeo da zaokruži priču ali scenario  je pri kraju zbrzan kako bi se sve uguralo u taj prokleti industrijski format od 22 strane plus reklame . Moram li naglasiti da isto važi za Gifenov i Sinkevičev crtež ?  Sreća u nesreći je što i pored glupih ograničenja ,,Vreme za čaj" nije postalo očaj  nego kratak ali gorko-sladak izlet u Šeširdžijin suludi mikrokosmos kakav nije viđen ni pre ni posle ovog stripa.


Ocena: