Inkarnacija

 Režija: Filip Kovačević
Scenario: Filip Kovačević,Maša Seničić ,Ivan Stančić

Čovek se budi na klupi u  sred Knez Mihajlove iznova  i iznova .Svaki pokušaj da pobegne četvorici imaskiranih ubica  završava se njegovom smrću.Kroz neprekidnu poteru pokušava da otkrije svoj identitet i sazna ko mu je smestio ubistvo.

Prema opisu  ,Inkarnacija "deluje kao običan akcioni triler, međutim debitantski film Filipa Kovačevića je sve osim običan, pogotovo na domaćoj filmskoj sceni. Na prvu loptu , čini se da gledamo bekstvo nekog tipa koji pati od amnezija poput Džejsona Borna dok su mu za petama profesionalne ubice nalik hitmenu sa sve maskama kao  iz Payday igrica.Međutim ubrzo se ispostavlja da je neimenovani glavni lik (u daljem tekstu protagonista) zarobljen u vremenskoj petlji. Nadalje ova zavrzlama postaje sve čudnija, a ,,Inkarnacija" je definitivno jedan od onih filmova koji ne nudi gledaocima instant objašnjenja , ne vodi ga za ruku nego ga posle odjavne špice ostavlja da sam duma o tome.Ovo što sledi je moje tumačenje zapleta, dakle OPREZ SPOJLERI!

Svakog puta kad se protagonista probudi na klupi nama kao gledaocima deluje da sve počinje iznova, kao da je upao u bezizlaznu vremensku petlju ali pažljivijim posmatranjem dolazi se do drugačijeg zaključka.On nije upao u petlju, nego njegov život jeste kao i čitav taj svet jeste jedna petlja ali zbog nekakve greške (?) u sistemu , protagonista postaje svestan toga.Svakog puta kada se naizgled vraća iznova, zapravo se samo njegova svest o prethodnim pokušajima/životima vraća u tom ključnom trenutku.Znači on čitav život proživi po matrici do tog trenutka kada se budi na klupi i kada mu se vraća ta svest.Da li je ta njegova svest samo greška, običan osećaj proživljene situacije ili pak posledica prethodnog izbora da se mentalno stavi na mesto žrtve?Ako je to greška u sistemu odnosno u ,,igri" ( što protagonista u jednom momentu sugeriše) onda se treba zapitati kakav je to sistem/igra?

Svaki pokušaj saznavanja i učestvovanja u igri je protagonistu vodio u patnju, bez obzira da li je usput doveo u opasnost sugrađane, ubice, sebe ili pucao samom sebi u glavu.Jedino što ga je neprestano pokretalo je istraživanje pozadine sopstvenog naručenog ubistva.Sledeći taj put, protagonista dolazi do saznanja da je i on bio jedan od tih ubica, seća se sopstvenih monstruoznih dela kao i trenutka kada je pukao.Protagonista je ljude delio na ubice i žrtve .Njegovu simboličnu transformaciju gledamo kroz čin kidanja maske sa lica .Dakle on je naručio sopstveno ubistvo i našao doktora da mu izbriše pamćenje da bi mogao umreti kao žrtva.Dosta mu je svega i hoće da umre nevin, ali ubrzo se pokazalo da to nije moguće.Tako mu je pri kraju i samospoznaja donela još više patnje pojačavajući osećaj da je sateran u ćošak.Međutim baš u tom trenutku mu se ukazalo da nije probao ,,srednji put".Umesto šda se opire, on je naizgled odustao od svega.Svaki pokušaj igranja ga je vraćao na klupu, pa je odlučio da više neće da učestvuje u tome, preciznije rečeno više nije imao želje da učestvuje.Tada se posle  ubistva promenio ishod.Nije se probudio na klupi ispred Delijske česme u Beogradu , gde se isti dan odvijao identično ali bez njega, nego se u daljini čuo unutrašnji monolog :,,Ne znam gde sam..ali se bar više ne budim ovde".Na osnovu  kraja izgleda da je njegova stvarnost oblikovana prema budizmu.Izborom ,,srednjeg puta" i odustajanjem od želje on je izašao iz samsare i javlja se iz nirvane, valjda. U prilog ovom tumačenju mogu dodati i više nego očigledne indicije poput naslova filma Inkarnacija (umesto reinkarnacija da je zavara trag), slogan na posteru ,,probudi se" , produkcijska kuća Void sa slovom O u obliku zen simbola enso i konačan snimak Delijske česme iz vazduha pod uglom takvim da se čini kako je betonski grug oko nje u istom znaku.

Bez obzira na tačnost mog tumačenja ovo je film koji treba pogledati iz više razloga.Pre svega treba itaći prilično dobru režiju Filipa Kovačevića.Film koji ima puno jurnjava a urađen je bez shaky cam-a sa kristalno čistom slikom je za svaku pohvalu.Tome treba dodati i sjajno umontirane kadrove na klupi tj .koji se ponavljaju sa svakom reinkarnacijom sa novima koji ih slede.Način na koji su snimane i dorađene scene u zatvorenim prostorima (toalet, katakombe , bolnica  i soba) stvaraju utisak košmara.Protagonista odnosno Stojan Đorđević se manje-više dobro drži u ovoj everyman ulozi, malo su problematične scene kada bi trebao biti uplašen ili razjaren.Najveći problem filma je taj osećaj repetativnosti zbog zapleta odnosno mehanizma reinkarnacije.Velik broj ponavljanja viđenog dovodi do zamora,zato meni ta vremenska petalja bolje funkcioniše u formi tv serija ,poput epizode Zone Sumraka nego u dugometražnom filmu.Stekao sam utisak da je priča duža nego što je morala biti, ali strpljenje se isplatilo.Iako stil i poruka(?) nisu preterano originalni, solidna ,,Inkarnacija"  odudara od ostalih domaćih ostvarenja.

Ocena: