среда, 31. октобар 2018.

Daredevil - treća sezona


Večeras je Noć veštica, ovog puta nemam ništa hororično da postavim , ali evo nečega što ima makar malo veze sa maskenbalom koji prati ovo veče.Ne, nisu slike kostimiranih klinaca nego neki tip koji se oblači kao đavo i bije krimose u tv seriji Daredevil.Koju mu je vrag u trećoj sezoni? Saznajte u teksu ispod.

Poređenje treće sezone Netfliksovog Derdevila sa stripom,,Derdevil :Ponovo Rođen" Frenka Milera i Dejvida Macukelija je neizbežno pošto je delimično zasnovana na njoj.O čemu se radi? ,,Ponovo rođen" je priča o čoveku koji prolazi kroz lični pakao, sve što je do tog trenutka voleo i
cenio se urušava , sve lađe su mu potonule ali je usred goleme nesreće pronašao snagu u sebi da oprosti vrlo bliskoj osobi čija ga je izdaja ubulila.Dakle to je strip koji u sebi nosi jaku hrišćansku pouku,što je u skladu sa katoličkim uverenjem protagoniste.Naravno ovaj strip je dostojan posebne recenzije i analize, ali ovu suštinu sam izvukao kao podsetnik za upućene ili siže (ujedno i preporuka) za neupućene.Vući paralelu između serije i stripa je neizbežno pošto je treća sezona u sebi obuhvatila mnoge elemente iz stripa, ali sa promenjenom suštinom.Ovde se svakako radi o posrnuću i kasnijem izdizanju Derdevila,ali nikako o oprostu nego nečemu drugom, nečemu što smo videli već u prvoj sezoni.Tema treće sezone je golgota pojedinca koji uprkos svim preprekama i posledicama bira da svedoči protiv šefa podzemlja.Krupna razlika između Hofmana iz prve sezone i Reja Nadima iz treće sezone je u vremenu posvećenom razvoju lika i to u korist ovog drugog.


Rej (odnosno Džej Ali) je pošten čovek koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme , finansijske muke su ga naterale da prihvata svakakve poslove u FBI a ambicija ga je zaslepela pred izuzetnim manupulatorom Fiskom.I tu je  razlika između njega i Hofmana, pošto Rejovu priču barem vidimo iz njegove perspektive.Druga velika razlika je u tome što Rej nije nateran, barem ne inicijalno, da svedoči protiv korumpiranih agenata nego se sam odlučio na taj potez.Kasnije je sateran u ćošak i prinudno regrutovan kao saučesnik, ali opet je više nego voljan da rizikuje život radi istine.Njegove svrha u seriji je da ilustruje onu staru pouki ,,Zlo uvek pobeđuje ako dobri ljudi ne čine ništa",  i u tome je mnogo uspešniji nego što je Hofman bio, a takođe je smisleniji nego parnjakinja Dina iz Panišer serije.

Rejov antipod i novitet ove sezone je Ben Pointdekster odnosno Bullseye, koga tumači Vilson Betel, koji je ovde takođe prikazan kao agent.Da se obma razumemo, Bullseye u stripovima je oduvek bio gimmick lik, tip koji bilo koga može ubiti bilo čime jer je ,kao što mu nadimak sugeriše, izvanredno precizan.A ako to nije dovoljno, preziva se ni manje ni više nego Pointdekster.Dakle jedina njegova svrha je da bude savršeni ubica bez grama savesti, baš zato je interesantno to što su od njega napravili.Televizijski Pointdekster je prikazan kao problematičan psihopata čije funkcionisanje u društvu zavisi isklučivo od rigidne rutine koju je osmislila njegova nekadašnja  psihoterapeutkinja.Kako rutina počinje da se urušava, jer on suštinski nema nikog normalnog da ga vodi kroz život, tako on biva sve haotičniji i luđi.Ova verzija Bullseye-a je smislenija od izvornika iz stripova, a dodatno mu potpomaže hladnokrvna  gluma Betela.


Drugi bitan segment završne priče Milerovog Derdevil opusa je  rušenje granice između Metovog dvostrukog identiteta.Merdok je oduvek bio protivrečan, sa jedne strane je vatreni pobornik slova zakona a sa druge odmetnik koji narušava isti. Bez obzira na to što govori, samo Derdevilovo delanje pokazuje koja mu je strana bliža srcu., i to je upravo Miler hteo da istakne.Smrt Meta pravnika u korist Meta odmetnika, kao vid iskrenosti prema sebi samom.To nije specifično samo za Derdevila , nego se provlači i kroz ,,Povratak Mračnog viteza" i priče o Dvajtu iz serijala ,,Grad Greha".Međutim, kako to biva sa tvrdim  kalupima, potonji scenaristi Derdevila nisu prigrlili ovo rešenje nego su se polagano vratili na status kvo kakav je bio pre Milera.


Ista stvar se dešava i u tv seriji, sa odlaskom showrunner-skog dvojca Daga Petrija i Marka Ramireza i stavljanjem Erika Olsena na tu poziciju, serija je regresirala.Ova dvojica su razumela nameru prethodnog showrunner-a DeNajta i koliko toliko Milera, ali Olsen se svim silama ustremio na kopiranje prve sezone i time narušio logičan sled razvoja nekoliko glavnih likova.Tako ćete u ovoj sezoni videti da Fogi Nelson odjednom gori od želje da ponovo radi sa Merdokom, iako je u drugoj sezoni pobegao od njega uvidevši svu štetu koju pomenuti svojim noćnim aktivnostima čini advokatskoj kancelariji.Takođe je i Keron Pejdž odjednom više nego voljna da popriča o svemu što je tajila čitave dve sezone.Najveći apsurd je u tome što je krvoločnom Fisku ničim izazvano priznala ubistvo njegovog najbližeg saradnika.Možda najveći argument u prilog regresiranju je to što pretposlednja scena treće sezone sadržinski potpuno odgovara poslednjoj sceni prve.


A od drugih velikih propusta u scenariju navešću još Metovo ležerno šetanje po zatvoru tako da svi vide da zapravo i nije slep, kao i to što šatro neće da ubije nikoga a na Fiska pošalje razularenog Pointdekstera.

Čak  i da ostavim na stranu paralelu sa stripom, opet bode oči pad u kvalitetu režije i scenarija.
Gde su nestale senke, budžaci i kuloari prošlih sezona?Uopšte nema prelivanja svetlosti niti poigravanja sa senkama koje su davale seriji noar šmek.To je potpuno zapuštenu i režija je okrenuta
sasvim običnim dosadnim kadrovima.Isto važi i za koreografiju, kada se pobiju tuku se u mraku od koga se jedva išta vidi a kamera prati glumce sa leđa i sve to kako bi se pokrila Olsenova bezidejnost.Jedini zaista valjan trenutak je u pretposlednjoj epizodi kada rediteljsku palicu preuzima Fil Abrams (poznat po sceni u hodniku ala Oldboy) i režira scenu obračuna na putu do suda.


Znači li sve ovo da je treća sezona Derdevila loša? Nipošto , daleko je ovo od loše serije ali isto tako je daleko od visokog standarda koji su postavile prve dve sezone.Ovu treću sezonu je suštinski  izvukla ekipa glumaca koja je još onomad promoćurno odabrana.Bez obzira na rupe u scenariju i mlaku showrunner-sku palicu, ipak je to talentovana ekipa koja je uspela da napravi najbolje što je mogla od materijala koji im je dat.Kao što sam i prošle godine  napomenuo, Marvelove serije na Netfliksu idu silaznom putanjom.Ni Derdevil nije izuzet od toga , pa od odlične serije je sveden na tek solidnu sezonu.

Ocena:





уторак, 30. октобар 2018.

Bezgranično


Režija: Nil Burger
Scenario: Lesli Dikson

Edi Mora je pre svega lenčuga a potom pisac u pokušaju čiji opstanak zavisi od taga da li će se okanuti hvatanja zjala i početi da radi nešto konkretno, pa makar to bilo pisanje nekoliko stranica teksta pre nego što izdavač digne ruke od njega .Tako je srećom ili nesrećom jednog dana naleteo na nesuđenog šuraka koji je ujedno i diler  i sasvim slučajno došao do neobične pilule koja mu omogućava da koristi mitskih sto procenata mozga.Život mu se promenio dok je trepnuo i u maniru pustih želja mnogih studenata ,,uveče prelistaš i ujutru zablistaš" uspeo je da u jednom dahu napiše veći deo knjige i preokrenuo je svoju finansijsku situaciju.Edi je preko noći postao finansijski mag, ali ta novostečena pamet ima svoju cenu.Borba ka vrhu je nemilosrdna,stekao je prijatelje i neprijatelje a pri tome kriminalci koji su gonili i ubili šuraka sada love njega.Da li će uz svu tu pamet uspeti da se iskobelja iz njihovih kandži ?


Edi Mora pod dejstvom superdroge NZT-48  navodno treba da bude genijalac, ali kada malo bliže pogledamo šta radi i kako se ponaša, ubrzo dolazimo do zaključka da nije tako.To što on govori brzo i frlja se sa različitim tehnožargonom i ekonomskim izrazima je samo obmana, bujica reči koja stvara privid znanja i ostavlja utisak na neuke.Lako je praviti se pametan pred nekim ko ne razume o čemu pričaš niti šta pričaš.Scenaristina ograničena mašta se vidi i iz toga što je svaki dopingovani pametnjaković postao nekakav biznismen ili špekulant tj. čovek sa šemom za zaradu.Zašto se niko od njih nije posvetio nauci ili umetnosti? Takođe bode oči to što ovi tipovi pod dejstvom NZT-48 svi imaju nekakvo hiperpamćenje, a dešava se da izvode stvari za koje nemaju dovoljnu potporu.To se vidi u sceni kada se Edi Mora pretvara u kung fu borca samo po osnovu toga što je pokrete nekad gledao na tv-u.Edi nikada ranije nije izvodio te pokrete, nije mogao zapamtiti nešto što nikad nije radio ,pa puko prisećanje sa tv-a mu tu ne bi trebalo biti od pomoći, a pogotovo je apsurno što ga prisećanje filmske koreografije čini borcem.


Najveći nedostatak ovog filma je u tome što on suštinski i nema druge likove osim protagoniste, pošto su svi ostali toliko slabo razrađeni da maltene i nisu neki likovi.Osim što tokom čitavog trajanja gledamo solidnu glumu Bredlija Kupera , ostalima je dato vrlo malo prostora i pri tome rade sa vrlo praznim scenarijem čiji su likovi tanki poput flis papira.Džaba je ovde De Niro kada mu je Karl Van Lun sveden na karikaturu starog biznismena.njegova uloga se manje više svodi na to da  gledaocima natrlja na nos zaključak do kojeg bi trebali sami da dođu  : ,,Džaba ti svo to znanje kad nemaš iskustvo". Ostali su još manje prisutni od njega pa ih ne vredi ni pominjati.

Iako film počinje sa čovekom na ivici samoubistva i neizostavnim flešbekom koji nas uvodi u istoriju propasti Edija More,najinteresantniji deo njegove (naizgled) propasti je pretrčan onog momenta kada se na vrlo jeftin način izvlači iz razularenog provoda i potencijalnog ubistva.Umesto da se scenarista Dikson makar malo pozabavio istragom ubistva, kojeg se protagonista ni ne seća zbog pomračenja svesti kao posledice superdroge, on preko toga prelazi mrtav ladan i to u korist banalnog podzapleta o uterivaču dugova.Isto se dešava i sa onim profesionalnim ubicom koji tek povremeno goni Edija iako zna dobro ko je i šta je.Diksonov scenario naprosto je ubija sav  suspence filma a Burgerova mlaka režija mu u tome dodatno potpomaže.


Dakle ,,Bezgranično" nema šta da ponudi od likova i zapleta a pogotovo ništa povodom glavne premise, tj. percepcije nekoga ko navodno koristi mitskih sto posto mozga .To stanje se svodi na nešto malo vizuelnih trikova.Zar svi treba da padnemo ničice pred nekoliko jarkih svetala i zumiranja kamere?Kada se podvuče crta ovo je zaista duplo golo, i teško je zamisliti tok misli nesretnika koji je ovo hteo pretvoriti u tv seriju koja je ,gle čuda, podjednako neuspešna.Limitless je ispao vrlo limited.

Ocena:



понедељак, 8. октобар 2018.

Fotofobija



Fotofobija je  domaći horor strip objavljen u okviru edicije ,,Moderni Srpski Strip" izdavača Komiko.Ko je obratio pažnju na njihova izdanja sigurno je negde primetio ovaj naslov ili ga je možda pomešao sa istoimenom zbirkom sasvim drugog autora sa kojim ima malo toga zajedničkog osim domaćeg porekla, horor žanra i malog tiraža.O čemu se ovde radi? Najbolji siže je komentar Dejana Ognjanovića na zadnjoj korici ali ukratko recimo da poslednji čovek na Zemlji proživljava pakao boreći se sa svetlošću i samim sobom.Ukoliko niste do sada pročitali ovaj strip, šta čekate? Zalihe su na izmaku, pa trk do knjižare ili još bolje do izdavača.Sleduju spojleri, pa svi koji nisu čitali neka preskoče ostatak teksta.

Protagonista ovog stripa Dez je poprilično dezorijentisan tip, pun intended.
Dez insistira na svojoj istančanosti čula, ne samo na najočiglednijem tj. prefinjenom vidu koji ne podnosi svetlost nego i sluhu pošto  uspeva da čuje kapi vode sa slavine udaljene nekoliko kvartova, a to je čitaocu jasan signal da se radi o manijakalnoj ličnosti poput Poovih likova Roderika Ašera i neimenovanog protagoniste priče ,,Izdajničko srce".Pošto iz toga sledi da je Dez nepouzdan narator to baca sumnju na uvodni segment stripa odnosno postavku ove priče kao ,,priče o poslednjem čoveku na Zemlji" i navodi čitaoca da prokljuvi šta se zapravo dešava.Dez je izmučeni tip koji na svaki mogući nači pokušava da izbegne svetlost i donekle sopstvene misli, onosno odbacuje sve što ima i najmanji predznak samospoznaje što se vidi iz obračuna sa sopstvenim superegom ( kritički nastrojeni dvojnik u ogledalu).Sa Ašerom ima najviše sličnosti na prvi pogled zbog hiperosetljivih čula i sklonosti ka zatvaranju u zatamljene prostorije kao posledicu toga, ali pri kraju postaje jasnija njegova veza sa drugim pomenutim likom tj. ubicom.Postoje trenutci kada kroz Dezove oči naziremo nekakve obrise ljudskih senki, takođe se vide Dezove šake kako posežu za oštrim predmetima,  i baš tada nastupa prekid u naraciji.Dakle jasno je da narator sakriva događaje, sa jedne strane od sebe samog (jer ih izbacuje iz sećanja) a sa druge od očiju čitaoca.


A šta Dez sakriva?Od čega beži? Dez beži od savesti, pošto on nije poslednji čovek na svetu nego ludi psiho ubica koji je pobegao iz institucije zatvorenog tipa.Ono što iz petinih žila pokušava da sakrije od čitaoca i sebe samog su sećanja na  ubistva a bekstvo od savesti je beg od istine koju odbija da pojmi.Upravo to je razlika između kraja Poovih priča i Vitkovićeve ,,Fotofobije", jer kod Poa manijak na kraju doživljava katarzu priznavanjem zločina policiji i samom sebi dok Vitkovićevog Deza nadmudruje policija i nikad ne dolazi do samospoznaje tj. za Deza nema spasa.

Vitković kao crtač pokazuje da vlada crno-belom formom kao što vlada žanrovskim obrascima kao pisac.Fotofobija je strip koji se čita u jednom dahu jer od početka grabi čitaoca i vodi ga kroz priču frenetičnim kaiševima koji jurcaju brzinom protagonistinih sumanutih misli.Mirne i mračne ulice naizgled opustelog grada su čista suprotnost hiperaktivnom ludaku koji beži od svetla i sveta.Vitkovićev stil vešto prenosi osećanja teskobe i unutrašnjeg razdora izubijanog neurotičara.Velika je šteta što nema više objavljenih radova ovog autora u nas, osim kratkih stripova rađenih sa grupom ,,Momci" iz stare strip revije ,,Strip Manija", koja je devedesetih dogurala do sedmog broja, i davno rasprodatog sf stripa ,,Cruciform : Defiance" pored još nekoliko fanzina i omanjih magazina. Nimalo nisam iznenađen činjenicom da mu je bibliografija na bedeteci (francuski stripovi) bogatija od domaće, jer se strip tamo mnogo više ceni nego ovde.Tome u prilog govori i činjenica da je ,,Fotofobija" nastala krajem devedesetih a tek 13 godina kasnije se našla u domaćem izdanju.Zahvaljujući Komiku ,,Fotofobija" ipak nije ostala da tavori u mraku kao njen protagonista.

Ocena: