Dilan Dog : Grafički horor roman

 

 

Daren F. Vulrič je najpoznatiji strip autor u čitavoj Engleskoj. Njegovo ime je na najpopularnijim stripovima koji se prodaju u ogromnim tiražima, a prava je senzacija i kod kritičara.  Živi životom koji mnogi umetnici sanjaju, i sve je naizgled divno i krasno do momenta kada neko njegovu maštu ne pretvori u ružnu stvarnost. Dešavaju se ubistva po uzoru na njegove stripove, čak i one neobjavljene. Noćna mora na javi, a gde je ona tu je i istraživač noćnih mora. Ovo je druga epizoda DD-a čiji scenario  potpisuje ilustrator i crtač alternativnih stripova  Frančesko D`Erminio poznatiji kao Ratiger (Rathiger).

Iako je Dilan Dog izvorno horor strip , prosečna epizoda Dilana ima dugačke krimi-proceduralne deonice sa dosadnjikavim scenama istrage koja se uglavnom svode na ispitivanje raznih svedoka, filozofiranje iz kauča odnosno stolice , nagađanje, dugačka naklapanja i neizbežni prazni hod kojim se strip popunjava do predviđene dužine od 96 stranica. Čitaoci znaju da se moraju naoružati strpljenjem kako bi izdržali do kratkih ali slatkih trenutaka strave i užasa, kojih je u novijim brojevima sve manje ili ih uopšte nema. Te proceduralne deonice su  toliko prisutne jer je Dilan Dog  kao strip izrastao iz Giallo filmova. Sve i da nema eksplicitnog nasilja i golotinje, sine qua non za giallo, opet ostaju te deonice pa čitava stvar vuče na neki triler ili slešer (ako imate sreće). Toga imate i u ovom broju, samo što se likovi ponašaju kao da su naduvani ili prirodno  opaljeni, dijalozi su nebulozni, situacije neverovatne a rasplet na prvu loptu deluje budalasto. Shvatam da postoje ljudi sa prenaduvanim egom, da  pojedini strip autori imaju status rock zvezde, da to važi i za neke filmadžije, da svudi ima frikova i čudaka, ali skoro svi likovi da su takvi ? Šta reći kada neko izjavi :,, Ja sam Dario Arđento i Bergman! I Kjubrik! I Hičkok! Ja sam film, film lično! "

ili ovo:

 

To sve deluje kao velika budalaština do poslednjih nekoliko stranica kada shvatite da vas scenarista  troluje. Kada njih skopčate sa početkom, i sredinom  (svime što je crtao Baćilijeri)  dobijate priču koja uopšte nije kandidat za zlatnu malinu nego zapostavljeni biser. O da, Ratiger ima ultimativni alibi za sve gluposti.  Naracija finala je u stilu Zone Sumraka sa WTF raspletom dostojnim najboljih Kijaverotijevih završnica.

Što se crteža tiče, ,,Grafički horor roman" ispručuje baš ono što naslov obećava. Ovde se neću zadržavati na Gravifčka novela  vs Strip debati, niti ću ulaziti u novela vs roman , jer je potpuno nebitno glede epizode, nego ću obratiti pažnju na Grafički Horor. Da, ovde u stripu  zaista imate nekoliko eksplicitnih scena nasilja (graphic u tom smislu reči ) nacrtanih tako da šokiraju publiku. To im je namena, koliko zaista deluju zavisi od publike. Stari Dilanovci, poput mene, će verovatno biti umereno zabavljeni pošto su videli mnogo stravičnije scene na ovim stranicama, dok će nove čitaoce modernog ,,sve osim horor Dilana" možda iznenaditi. Ova epizoda je praznik za oči pošto su je crtala čak trojica odličnih crtača. Tu je dvojac veterana Montanari & Grassani koji prkosi godinama (70&80 godina!) i  isporučuje kvalitetetnu stravu još od 80-tih. Kao što bi trebalo da znate , Grasani crta dok Montanari finišira i tušira table stripa. 

Dugo nisu radili na redovnom serijalu (od epizode ,,Naslednici zone sumraka" ),  crtali su maksije, ali zadržailu su svoju trejdmark splater karikaturalnost. Drago mi je što su upareni s Ratigerom kao scenaristom, pošto on  ne benda uredništvo, tako da M&G prikazuju scene koje se sve ređe viđaju u ovom nesretnom dobu ,,korektnih" autora. Ovog puta u tome nisu sami, pošto dele stranice sa Paolom Baćilijerijem koji je poznat po svom atipičnom stilu koji liči na američki andergraund. Njegove energične  table unose potrebnu mahnitost u ovu šašavu storiju. Realno, kada se sagleda postavka takvih crtača i scenariste, jasno je da je ovakav ,,Grafički horor roman" teško zamisliti bez udružene snage alternativaca. Nikakva ,,dubina", pozerska filozofija itsl., nego bloody pulpy zabava.

 

Ali to nije sve narode. Čitanjem između redova postaje jasno da ovaj strip nije napisao neki doterani firmin čovek koji redovno štancuje scenarije ispeglane po kućnim pravilima izdavača, nego besni razbarušeni autor koji upućuje veliki srednji prst proizvođaču i potrošačima koji redovno gutaju šablonske ,,epizode" sa pokretne trake Mc Bonelijeve hamburgerije. Zašto je besan? Pa, ako se  malo informišete o recepciji Ratigerovog debija ,,Na dnu zla" shvatićete zašto. Evo tldr verzije za one sa jeftinim ulaznicama : strip mu je dočekan na nož od strane forumskih snobova  koji su ga toliko napljuvali, slali mu uvrede i pisali koješta na njegovom blogu, da se Ratiger povukao sa Dilana. Šta je toliko zgrešio da zasluši sav taj internetski katran i perje?  Usudio se da napiše eksperimentalnu epizodu i da Dilana tretira na svoj način. Andergraund umetnik koji ne radi po PS-u?  Čuda li čudnog. ,,Na dnu zla" uopšte nije loša epizoda, štaviše to je drugi put u serijalu da autor  omažira Tvin Piks i nudi svoje viđenje, prvi je bio Sklavi sa dvobrojem ,,Tajne ramblina" / ,,Zver iz pećine".

Našli su se i na domaćim internetima neki koji misle da je ,,Na dnu zla" zapravo ,, Na dnu dna" ali ko tvrdi da je to loša epizoda taj nije čitao kršine poput Koljača (by Sclavi) , Dok grad spava (takođe by Sclavi),  Šume ubica, Pobune Automobila itsl... Neki mladi čitaoci verovatno ne pamte niti znaju za ove epizode pa ću ih uputiti na relativno novije krševe kao što su ,,U glavi ubice" , ,,Verna klijentela" , ,,Nema trika, nema prevare"  itsl. No , ne morate se zlopatiti sa tim naslovima kako bi videli šljarenje scenarija.  Uzmimo za primer nastavak ove epizode. Ovaj strip ima svoj tematski nastavak u epizodi ,,Grafički horor roman- nastavak". Iza korica sa tim lenjim naslovom stoji solidno nacrtana ispodprosečna epizoda puna budalaština. Zbog čega  baš ona nije naišla na gnev društvenomedijskih dušebrižnika? Osveta proseka dočeka samo one koji su iznad njih, eto zašto. ,,Grafički horor roman" nije avangardna epizoda, ne donosi ništa novo i neviđeno koliko podseća ,,ozbiljne" čitaoce na staru i pomalo zaboravljenu zabavu. Neopterećena kontunuitetom, meta/postomedrnističkim pristupom, ,,razvojem" likova, kao da je izgubljena epizoda iz zlatnog perioda.

Ocena:

 

ROT

 

Kažu da je ponavljanje pakao. Bilo da verujete u neki metafizički prostor gde se  roštiljaju  grešnici ili ne, sigurno ste nekad pomislili da  vašim nedaćama nema kraja. I to je svojevrsan pakao. Od njega nema goreg mesta, zar ne? E, tu sam vas čekao. Uvek može biti gore, recimo zamislite  da nemate pojma zašto ste na mukama. Upravo to proživljava glavni lik ovog filma, kad mu se saobraćajka pretvori u nešto mnogo gore.

 Ovaj kratki film Adrijana Pikardija je inspirisan Silent Hill franšizom, a snimljen  je za Corridor Digital youtube kanal. Ako ne znate,  Corridor Digital je produkcijski studio koji pravi viralne video snimke i fan filmove još od 2010.  godine.  Poznati su , između ostalog , po fan filmovima  snimljenim prema fps igricama poput Modern Warfare i Battlefield i kratkim parodijama.  Rot nije ekranizacija neke konkretne scene iz Silent Hill-a,  koliko kratkometražni film snimljen prema motivima iz istih 

Ako se usresrede ,pažljivi gledaoci će primetiti Piramidoglavog. Neko će reći da to nije dovoljno, da se jedva video , da ovo ne liči na Silent Hill itsl. Pamtite li Silent Hill P.T. odnosno onaj kratki tizer iz 2014. godine ? E, ovaj film najviše ideja crpi odatle. Zbunjenost, ponavljanje, šum radija, jeziva dečija vriska itd. Rot je pun skrivenih poruka, pa ga vredi pogledati nekoliko puta ako ste die-hard entuzijaste za enigmatiku, rešavanje šifara isl. Doduše, nije potrebno dešifrovati tajne poruke iz filma da bi se shvatila njegova suština, jer ona postaje očigledna nakon gledanja ključne scene. Hoćete mali hint? ROT nije samo trulež, ima i drugih značenja. Gledaocima upoznatim sa filmom ,,Džejkobova lestvica košmara " neće trebati nikakve sugestije.

The Batman

 

Režija : Met Rivs

Scenario : Met Rivs i Piter Krejg

Poput Džokera (2019), novi Betmen ima u sebi tu atmosferu pesimizma i sveopšte razočaranosti prouzrokovane vladajućim liberalno kapitalističkim uređenjem gde bogati bivaju sve bogatiji a sirotinja sve obespravljenija i siromašnija. Ovaj pogled na svet , koji je danas čest među autorima,  nije mogao da zaobiđe  Betmena, pošto je on ,jelte, ipak privilegovan bogataš koji se uglavnom istresa na krimosima i sitnoj boraniji (čitaj sirotinji). Takavo čitanje  se poslednjih godina provlači kroz  stripove i njihove adaptacije u drugim medijima. Pogledajte samo Telltale Batman igricu, potom bacite oko (ako već niste) na strip Betmen : Beli Vitez (Batman The White Knight) i sve nastavke istog, potom Future State itsl. Glavnotokovski Betmen strip ne pratim već dugo, ali prema mom saznanju negde prošle (ili pretprošle?) godine, ali čujem da  je Brus Vejn  maltene dekintiran kako bi se izašlo u susret čitalaštvu. Nije popularno biti bogatun dok je populus sve više švorc. Glavna nit koja povezuje pomenutu igricu i stripove poput Belog Viteza je tema o korupciji i poreklu kapitala Vejnovih koji su uglavnom portretisani kao savesni građani. S obzirom na veliku nejednakost danas se na njih više ne gleda tako, nego su autori fazonu : ,,Ej, bogatun, odakle ti novci? Sve legalno, a ? Mojne da me za...avaš" Pa tako i ovaj filmski Betmen saznaje ponešto o paruštinama od kojih živi i ulozi svojih roditelja u mutnim poslovima, dok se gledaocima radi ublažavanja gneva prema luksuzu njegovo okruženje (kuća,automobil bet-pećina, itsl) i skupa crime-fighting oprema prikazuje na vrlo sveden način.

Bogatstvo u senci

Rivs je film snimio u noar stilu, što poprilično odgovara ovom protagonisti poteklom iz superherojskih stripova sa izraženim kriminalističkim elementom.Većina scena u filmu se odvija noću a  enterijeri su osvetljeni tako da preovlađuje mrak. Kod noara ta igra svetlosti i mraka uvek ide u korist mraku, ali to makar vidimo, dok  se u ovom filmu malo šta zaista vidi. Rivsov film je previše mračan i to u najbukvalnijem  smislu jer mu fali osvetljenje.  Često sam imao utisak  da gledam crnce u tunelu. 

Trosatna mrakčina

Davnih dana me je neko izradio da je Twilight horor film. Naseo sam, pogledao ga bez provere i shvatio da je to zapravo horor od filma. U detalje tog đubreta neću ulaziti, ali upamtio sam glumca Roberta Patisona kao drvenog i monotonog. Evo, puno godina kasnije, Patison je ostao dosledan sebi i baš je onakav kakvim ga pamtim- drven i monoton! Pomalo živne tokom akcionih scena, ali tih trenutaka je premalo. Bilo bi glupo svaliti na njega svu krivicu, scenario je napisan za emo lika. Na idejnom nivou mi takav osobenjački Brus Vejn ima više smisla od društveno prilagođenog tipa koji vodi dvostruki život,  On je oduvek bio isključivo posvećen svojoj misiji, pa tako bi sve u njegovom životu moralo biti podređeno tom pozivu. Tako gledano,  depra-suicidalni Betmen je validna rediteljeva interpretacija ovog lika, ali Patison naprosto nije kadar da tu ulogu iznese na ubedljiv način. Ne ume to dočarati, nego ostavlja utisak smorenog i frigidnog čoveka ograničenog izraza.

Brus Kobejn

Pol Dano kao Zagonetač,  sa druge strane,  je mnogo zanimljiviji od Patisona. Zagonetač je ubica činovničkog lica, naizgled običan kancelarijski moljac sa uvrnutim kostimom i još uvrnutijim  alter-egom. Dano je u ovoj ulozi jeziv, malko preglumljuje kada je pod maskom ali to nikada nije na štetu uloge. Naprotiv, on time prenaglašava neurotičnost svog lika i , realno gledano, svima bi se tresle gaće od ovakvog tipa u stvarnom životu. Čujem da su se nekima tresle i tokom filma.  Rivs je u ovu varijantu Zagonetača uneo elemente iz psiho-trilera poput Se7en (stan,dnevnik) pa čak i spravice za kreativnu torturu ala Saw. Strogo gledano, ovaj fiktivni lik vam je više kao sasvim stvarni Zodijak nego Zagonetač kakvog znate iz stripova jer izvornik nije serijski ubica, međutim suština lika je ostala ista uprkos reinterpretaciji. Opsednut je zagonetkama i drugim glavolomkama (nekad u bukvalnom smislu),  uživa u slanju kriptičnih poruka u kojim najavljuje svoje planove Betmenu i policiji jer je uveren da je najpametniji i da ga niko neće provaliti.  Evo jedne zanimljivosti. Ako malo razmislite o Zagonetaču kao liku iz stripa, primetićete da je on stariji od Zodijaka i Jigsaw-a,  te da je po svom modus operandi preteča obojice (šifrovane poruke i smrtonosne klopke).

Ludak sam, tim se dičim.

 

Ketvumen, Gordon, Falkone, Pingvin,  i ostali su neupečatljivi. Nemam ništa protiv izvedbe Kravicove, Rajta, Turtura i Farela. Oni su svoje uloge odigrali solidno,  ali  se nažalost ničime ne ističu u poređenju sa sličnim tipskim ulogama iz brojnih krimića. Naprosto nemaju u sebi ničeg posebnog što bi se gledaocima urezalo u pamćenje. Ne pomaže im ni to što skoro sve vreme šapuću u mraku.

Šteta što raditelj i scenarista u drugim aspektima filma nije bio toliko kreativan koliko sa likovima protagoniste i glavnog antagoniste. Gledajući film nikako nisam mogao pobeći od utiska da je mnogo toga u njemu već viđeno u prethodnim filmovima o šišmišolikom.  Čim sam malo razmislio, shvatio sam da je Rivs stvarno  kopirao pojedine scene iz prethodnih filmova o Betmenu. Uvod sa halloween -om je Bartonovski, borba u noćnom klubu jako vuče na Nolana iz ,,Mračnog Viteza", ona rokaža u mraku je definitivno odgovor na Nolanovu scenu iz Uspona Mračnog Viteza, koreografija i kadriranje kada Betmen izbubeta atentatore na kraju je već viđena kod Zeka Snajdera itsl.

Ne verujete? Evo vam mali uporedni pregled

 ili

 

 Mogao bi napraviti još ovakvih, ali neću da opterećujem blog sa time. Pažljivi gledaoci će ovo shvatiti i bez moje pomoći. Kopiranje prethodnih filmova na stranu, drago mi je da je Rivs odstupio od marvelovskog  pravca u kome su DC filmovi išli prethodnih godina , pri tome postajali loše kopije istih, i što je tražio uzore u filmovima kriminalističkih i ponekih sasvim drugih žanrova.

Od svega viđenog, moram priznati da mi je konkluzija ovog  predugačkog trosatnog filma prilično nepromišljena, na granici sa komičnom. Sugeriše se da je izlaz iz Gotamovog korupcionaškog tamnog vilajeta  u ponovnoj izgradnji poverenja u institucije. Dakle, institucije braćo, a ne maske i plaštovi. Zaključak je na mestu, ali tu postoji ogroman problem. O tome se govori dok policiji asistira jedan Betmen u punoj vigilante opremi. Shvatate o čemu pričam? Čovek sa one strane zakona, koji govori o poštovanju istog zakona, radi rame uz rame sa  organima vlasti koji bi da pred građanima vrate ugled kompromitovanim institucijama. Da ovaj film makar ne  teži nekakvoj ozbiljnosti, koliko god u tome ne uspevao jer to gotovo nemoguće sa likom poput Betmena, otpisao bi ovo kao uobičajeni silly  deo superherojskog žanra i tu stavio tačku. Pošto The Batman pokušava biti drugačiji film, moram ga gledati strožije i reći da je ovo ozbiljna neozbiljnost. Čemu uopšte ta nalepljena ozbiljnost? Why so serious? Sve u svemu, ovo je najnespektakularniji film o Betmenu koji sam do sada video,  koliko sam uopšte uspeo videti u toj mrakčini.

Ocena:

 

 

 

Sobek

 

Osim ako niste, nekim čudom, čitali malo detaljnije izvore ili pak koju knjigu o egipatskoj religiji, teško da će vam ime Sobek nešto značiti. Ovaj bog krokodila nije opšte poznat kao jedan Horus, Set ili Oziris. Negde ćete ga videti prikazanog kao čoveka sa glavom krokodila ili jednostavno u obliku krokodila. Crtač Džejms Stoko je za svoj strip odabrao ovu drugu varijantu, crtajući Sobeka prema bronzanoj figuri napravljenoj 600 godina p.n.e. koju možete videti u stalnoj postavci Britanskog muzeja. Razlikuje se od originala u tome što na figuri vidimo atef krunu sa nojevim perijem dok naslovni lik ovog stripa ima  nekakvu krunu sa rogovima. U svakom slučaju, ne dajte da vas ovakav uvod zbuni pa da pomislite kako vam za Sobeka treba veliko predznanje ili , daleko bilo, da  čitate neke ozbiljne knjige (brr...knjige...). Malo sutra, ovo je samo zabava sa egipćanskim motivima. Ko hoće pravu stvar, neka se baci u dubinsko izučavanje religije i magije drevnog Egipta.

Ovaj naslov izdavača Shortbox je prava poslastica za strip sladokusce. Stokov stil je kombinacija hiperdetaljnog crteža jednog Džefa Derou (crtač Hard Boiled-a) sa uticajima iz manga stripova. Table su mu  krcate sitnim detaljima koji prosto pozivaju na dugo razgledanje prilikom ili nakon čitanja stripa. Nekima je lakša ova druga varijanta jer na prvu loptu ne mogu da upiju toliko informacija bez prekidanja kontinuiteta stripa odnosno privida kretanja koje on stvara. Strip obiluje panoramskim prikazima reke Nil sa hramovima i raskošnom prirodom. Stoko se baš potrudio da prikaže taj predeo na jedan lep i oku primamljiv način obojen toplim bojama.

Manga uticaji  se vide u fizionomiji i izrazima lica  ljudskih, pa i ovih drugih likova. Pod drugima mislim na kajdžu (kaiju) tj. džinovska čudovišta, pošto je ovaj strip u suštini varijacija na onu staru ,,džinovsko čudovište dolazi i ruši grad" priču tj. crtani film .  Osim toga, manga uticaj naročito dolaze do izražaja tokom humorističkih trenutaka gde vidimo karakteristične izdužene oči , propratan govor tela i šrafuru. 

Što se samog humora tiče, Sobek je blaga slepstik komedija od sorte koja teško da će nekog oboriti na dupe ili na pod od smeha, ali će najverovatnije izmamiti više od jednog osmeh. Sobek se u svemu ponaša kao džinovski dobroćudni krokodil , pa Stoko najviše igra na kartu njegove (nat)prirodne tromosti i lenjosti. On je kao džinovski opušteni debeljko koji se dovuče do grada i mrzovoljno rešava stvar. Dijalozi su detinjasti i nemam ama baš ništa protiv takvog humora ali moram primetiti da je Stoko mnogo bolji crtač i kolorista nego scenarista. Najveća primedba mi je što nema više Sobeka. Ovih tridesetak stranica je premalo, nadam se da će se Stoko vratiti ovom stripu kad-tad. Ipak je Sobek bio nominovan za Ajznera 2020. godine.

Ocena:

Pandurski auto

 

 

Režija : Džon Vots

Scenario : Džon Vots , Kristofer Ford i Kaden Selvige

Dvojica desetogodišnjaka pronalaze napušten pandurski auto u sred nigdine. Deca kao deca, kreću da se igraju u njemu , međutim pronalaze ključeve i igra brzo prerasta u stvarnost. Šerif nije prezadovoljan što mu je neko marnuo kola, pa kreće u poteru za otetim vozilom. Teško onome koga pronađe.

Pre nego što kažete ,,Pa, ne bi deca ovo uradila! Pu, pu, daleko bilo," ili nešto slično, imajte na umu da ova dvojica nisu tek tamo neka obična deca iz finih kuća. Klinci su jasno naznačeni  kao budući delikventi pre joyride-a , i to na veoma jasan način.  Čujemo ih kako psuju kao kočijaši, vidimo kako se odnose prema životinjama, iz razgovora znamo da je jedan ladno nosio nož u školu itsl. To je baš pametan uvod u storiju koja sledi. 

Ono što dalje vidimo je smešan ali ipak ubedljiv razlog kako bi  neki Officer McDipshit mogao ostati bez kola. Zvuči kao materijal za komediju ili dramediju, ali ubrzo vidimo da ovaj film ne spada u taj žanr. Glavnog brkajliju, koga glumi Kevin Bejkon, gledaoci hvataju u trenutku kada prikriva krivično delo, što ga jasno smešta na drugu stranu zakona i određuje dalji tok filma dolivajući još  saspensa na  ionako napetu situaciju sa klincima koji su dirnuli u zabranjeno.

Što se same dece glumaca tiče , dvojica maloletnih protagonista su podnošljivi naturščici,  među njima nema kreveljenja , glupiranja ima u očekivanoj detinjoj meri, a scenaristi im na sreću ne ubacuju reči matorsona u usta. Šerifov lik nije razrađen, mada mu to ne ide na štetu. Bejkon ovde igra tipsku ulogu i iznosi je na solidan način. Njegov šerif je vrlo preduzimljiv, doziran, nikako over the top  kao što ga trejler predstavlja. Dijaloga ima malo, tako da se najviše morao služiti  neverbalnom glumom  i trudio se da izvuče što više iz ovog jednodimenzionalnog lika. Stvarno odaje taj tough guy vajb uz dašak reptilski ladnog manipulatora. 

Džon Votsov film prvenac ima jednostavnu premisu i  isporučuje upravo to što obećava. Hibrid road filma i trilera bez nekog vanrednog uspeha u bilo kojem od ta dva, ali gledano kao celina ipak je iznad proseka. Odabirom lokacije je sakrio skromnu nezavisnu produkciju a opet pružio taman dovoljno pustare ( bukvalne i metaforičke) za one koji to umeju da cene. Votsov ,,Cop Car " je najvećim delom  linearan film, osim uvoda, pa i predvidiv film, jer ne nudi nešto što gledaoce može iznenaditi, ali ima dovoljno ,,hoće li / neće li" scena i (crnog) humora da gledaoci ne vrte prstima. Ono što mi malko napreže suspenziju neverice je činjenica da klinci voze ovaj auto, naročito kad daju gas do daske, ali barem se to odvija postepeno sa mnogo eksperimentisanja na izolovanoj deonici puta u sred nedođije. Pošto je ,, Cop Car" ipak žanrovski film, opraštam mu preterivanje. Gledajući ovaj film, jasno mi je zbog čega je Dizni industrija odabrala baš ovog reditelja za film o  webhead-u. Nadam se da će se posle svoje marvel/diznilend slave vratiti ovakvim i sličnim filmovima jer bi tada neki jaki filmski studio stao iza njega i omogućio mu ambicioznije projekte triler žanra.

Ako idemo u pojedinosti , ovako stoje stvari. Oko 2/3 filma valjaju valjaju, dok u poslednjoj 1/3 dolazi do pada. Gepekovani krimos , tako ga zovem jer se nije predstavio, je imao mogućnost da kokne pajkana pre nego što je ovaj došao do kola. Zašto nije povukao obarač? Najprostiji captain obvious odgovor glasi : ,,Jer to ne piše u scenariju!". E, u tome je problem. Shvatam da su reditelj i scenaristi hteli onaj  antiklimaktični obračun, ali način na koji su ga inicirali je neuverljiv baš zbog ovog neiskorišćenog clean shot-a.  Drugo bi bilo da je gosn gepekovani pucao pa promašio jerbo su mu kapci dobrano otečeni od batina koje je popio. No, neuverljivost se ne završava na toj deonici, ostalo je i ono deus ex machina razrešenje filma tokom finalne jurnjave. Sam kraj je zanimljiv pošto rezimiramo šta je ostalo : narušeno poverenje u zakon ( koje je bilo klimavo od početka), svet pun opasnosti gde se možeš uzdati samo u sebe i najbližeg druga, smrt, mrak i neizvesna budućnost. Realno, ovo se moglo završiti i kao crnjak, ali Cop Car nije takav film.  Budući da Vots nije realista, dečica su konačno učinila ,,ispravnu stvar" i  polako se iz bezakonja vratila u siguran  zagrljaj društva. Kraj mu ne zameram baš iz tog razloga, takav mu je afinitet,  ali one pomenute nedoslednosti stavljaju film na pola puta između ok i solidnog po meni. Ako vam se to ne sviđa, izađite iz ovog auta.

Ocena :

 

 

Trolov most

 

Koen Varvarin je star, pregažen vremenom,  ali još nije zaboravljen. Pre nego što  rikne, želi da se poslednji put dokaže kao ratnik. Pozvaće užasnog trola koji živi ispod mosta da mu izađe na crtu. Može li povratiti staru slavu pre nego što ga išijas preseče?

 

Trolov most reditelja Danijela Najta je adaptacija istoimene kratke priče Terija Pračeta koja je smeštena u njegovom famoznom Disksvetu. Iako je ta priča napisana za zbirku ,,Posle kralja : Priče u čast J.R.R. Tolkina" odmah je očigledno da se radi o parodiji na Konana Varvarina, lika iz pisaće mašine  Roberta E. Hauarda. Film je premijerno prikazak 2019. godine i puštan je na mnogim festivalima do početka 2021. godine  kada  je pušten na youtube za najširu publiku .  Podnaslov filma bi komotno mogao glasiti : ,,Starost je grozna" , pošto se radi o matorom varvarinu i mitološkom biću koji su nadživeli svoju slavu pa su primorani da životare u svetu gde nema više ,,dobrih starih dana" i velikih avantura, u svetu koji je krenuo dalje. Ovaj film je realizovan sa mnogo ljubavi, pametnom režijom, solidnom glumom, prijatnim animacijama i zabavnom muzikom. Ulogu vremešnog varvarina tumači Don Bridžes , koji je tumačio mnogo sporednih likova u filmovima visoke produkcije, dok glas trolu pozajmljuje Glen Van Osterom a konju Džon Dženkins . Konju?  Da, konj govori i to mnogo živcira Koena. Ovo je sigurno najsmešniji fan film iz 2021. godine. Ako hoćete malo Pračetovog humora, a knjige vam nisu pri ruci, učinite sebi uslugu i pogledajte Trolov most.

Kul Osvajač - Mesec Goblina

 

 

Mesec Goblina je šesti broj trećeg po redu serijala stripova koji nosi ime ,,Kul Osvajač".  Na ovim prostorima je prvi i nažalost jedini objavljen 1988 godine u Eks Almanahu br. 532 pod nazivom ,,Kralj Kul : Noć zlih duhova".  Za kralja Kula sigurno znate ako ste na vreme čitali crno-bele kompilacije ,,Kul : Divlji Mač Atlantide " (1-4)  u izdanju  izdavačke kuće Makondo. Niste? Šta čekate? Ima i onih malobrojnijih koji ga znaju iz originalnih priča Roberta E. Hauarda , ali ima i takvih koji pamte nesretnu filmsku adaptaciju koja se zove baš kao pomenuti serijali stripova. Ljudi, nemojte je gledati ako za Valku ili za Kroma znate! Najbolja adaptacija avantura ovog junaka je bila i ostala upravo u stripu i tu nema nimalo dileme.

Alan Zelentz kao scenarista nastavlja stopama Roja Tomasa, pa tako njegov Kul Osvajač poput Tomasovog nije direktna adaptacija kratkih priča nego avanturistički strip rađen prema motivima iz dela Roberta  Hauarda. Ovde vidimo staru postavku likova, dakle pikt Brul kao kraljeva desna ruka, dvorski savetnik Tu kao glas razuma i civilizacije koja se Kulu gadi, baron Knaub koji redovno spletkari protiv kralja i prevrtljivi minstrel Ridondo.  Zelentz uvodi lik Dafnu koji će kasnije u serijalu imati više značaja. Sporedni likovi su u ovom broju još sporedniji pošto se zaplet vrti oko Kula i Brula.  Zelentz se drži očekivane karakterizacije glavnog lika pa tako vidimo da  Kul ne mari za običaje i norme, kao i da je nepoverljiv prema magiji iako je sklon metafizici. Goblini prividno nude svakom ono što mu srce ište, tako da će ovo poslednje koristiti protiv njega. Brul je skoro isti varvarin kao Kul izuzev  odeće, oružja i težnje ka filozofiji. Posle će ga Zelentz koristiti kao protivtežu Kulovim dekadentnim navikama.

Ako malo više razmislite o naslovnom ,,Mesecu Goblina" primetićete da je donekle inspirisan stvarnim praznikom koji je zapravo opštepoznat , što će reći da svi znaju za njega ali malo ko razume šta se slavi, tačnije verovanjem koje se na taj dan obeležava. Još se niste setili? Pa, radi se o Halloween-u tj. Noći Veštica naravno. Da budem još precizniji, ovo je bliže njegovom izvornom antičkom obliku praznika Samhain. Naravno, ne treba to shvatiti bukvalno pošto ovde ne vidimo keltske rituale, nego su slični samo u tome što se radi o jednoj večeri u godini kada onostrane sile dolaze na zemlju i prave probleme živima.

Retki su umetnici po kojima se može definisati žanr, koji su sinonim sa taj žanr, a Džon Bjusema je upravo to za mač i magiju u stripu. Ako ste ikada čitali makar jedan strip o  Konanu varvarinu  iz  perioda kada je njegova popuarnosti bila u zenitu, od ranih 70-tih do ranih 80-tih godina prošlog veka, sigurno ste upoznati sa radom majstora Džona Bjuseme. To su vrlo dinamične table pune epskih okršaja između mišićavih ratnika, uverljivo nacrtanih divljih zveri i zastrašujućih natprirodnih bića uz pažnju prema detaljima (barem u ovoj fazi svog stvaralaštva). Tako u ovom stripu vidimo Kula kako srlja na konju sa sekirom u ruci na pravi pandemonijum goblina. Rad koji vidite u ovom serijalu je maltene sama završnica Bjuseminog dugogodišnjeg bavljenja ovim žanrom, tako da se ovde ne vidi toliko uticaj Kirbija, od koga se otrgao, koliko palp senzibilitet bliži Frazeti. Vrhunac tog stila možete videti u Dviljem Maču, dok je ovaj serijal Kula Osvajača radio u stilu regularnog Konan serijala, što je ujedno i stil prvog serijala o Kulu. Dakle ovde nažalost  nećete videti krvave i brutalne magazinske avanture, kako Valka zapovedi, nego umerenije storije o varvarskom vladaru Valuzije. Sa druge strane, ovu i druge epizode je tuširao i kolorisao Klaus Jansen. Ako hoćete da ovaj kolor doživite na pravi način, moraćete da potražite staro kioska izdanje. Prošle godine je čitav ovaj serijal reprintovan kao ,,Kull The Conqueror : The Original Marvel Years", ali to izdanje ne mogu da preporučim zbog toga što sva ta digitalno restaurirana izdanja pate od drečavih boja. Stari novinski papir je naprosto upijao boje na drugačiji način tako da deluju mutnije i dopadljivije.

Mesec Goblina sam odabrao kao vrhunac ovog serijala, pa i Zelentzovog kratkog bavljena Kulom. U najboljem slučaju je na nivou Roja Tomasa, dok u najgorem prepričava njegove stare priče . U tom, po meni najgorem izdanju, ga možete videti u za sada jedinoj grafičkoj noveli o Kulu pod naslovom ,,Kull : The Veil of Shadows" iz 1989 godine. Ta grafička novela je neuspešan pokušaj građenja radnje na kratkim pričama, nešto što je Zelenetzu pošlo za rukom u četvrtom broju ovog serijala, mada kome ne bi ako crtaju Džon Bolton i Bil Sjenkjevič. Najveći nedostatak ovog broja, čitavog serijala, ujedno i najveća mana gotovo svih scenarista koji se dohvate Kula je u tome što ne uspevaju da spoje testosteronsku akciju sa filozofskim promišljanjima. Upravo to je formula koja je činila Hauardovog Kula posebnim. U najboljem slučaju scenarista adaptira postojeću priču, ili napiše svoju koja teži ovoj akcionoj krajnosti. Jedini za kojeg znam da je u ovome uspeo je Dag Menč koji zajedno sa Džonom Boltonom uradio najbolji ikada strip o kralju Kulu, ,,Demon iz srebrnog ogledala" (imate ga u drugoj Makondovoj zbirci) , ali to je priča za neki drugi put.

Ocena: