Leta 2013. je na kioske stigla ,,Mater Morbi" , dugo očekivana epizoda Roberta Rekionia i Masima Karnevalea koja je mesecima pre toga u uvodnicima pompezno najavljivana kao strip koji je uzburkao italijansku javnost i hvaljen kao hrabar iskorak iz kolotečine u koju je serijal upao. U ,,Mater Morbi" su bez zadrške putem Dilana prikazane neizlečive bolesti , užasi koje proživljavaju takvi bolesnici i eutanazija kao jedan od izlaza iz te samsare. To je baš mračna i mučna epizoda i za moj groš odlična je do pred kraj jer se završava na vrlo naivan način. Pričitavši tu epizodu i ,,Gavranov sud" , čovek bi pomislio da je Roberto Rekioni novi urednik Dilana Doga kakav se samo može poželeti. Tako je i bilo dok nisam pročitao njegov ,,Duboki Svemir" .
Ovaj broj je prikvel ,,Priče o Dilanu Dogu" , nastavak ,,Mater Morbi " kao i nastavak ogavne modernizacije (čitaj surove industrijalizacije) Dilanovog sveta. Ako se pitate kako se sve to uklapa u nekakvu koherentnu priču , kratak odgovor je nikako. Duži odgovor sleduje.
Rekioni je ponovo napisao samoreferentnu filler epizodu zarad nekakve metapriče .
Ovde važi isto što sam rekao za njegov ,,Duboki svemir" tj. metapriča je
slabašno opravdanje za traljav scenarijo. Da je ovo prvi,drugi ili deseti deo celine ne bih se bunio dok ne pročitam sve , međutim ovaj strip nije koncipiran serijski nego je svaki broj jedna celina ili se bar trudi da to bude. Mater Dolorosa je nerazumljiva bez dugačke predistorije, a sve i da je znate opet je bezvezna epizoda jer se svodi na ponavljanje gradiva . Šta se ovde uopšte dešava?
Dilanu se naizgled vraća preležana bolest (iako je umro na kraju Mater Morbi), Džon Goust je urbanizovao Munlajt , a Dilan povrh svega halucinira kako se njegova keva bori sa Mater Morbi/Dolorosom. Ovaj sukob je prikazan kao borba između (majčinske) ljubavi i patnje koja je rezultirala time da mali Dilan zauzme kvazistoički stav naspram ravnodušnog kosmosa i baci se u more patnje sa mišlju o prihvatanju patnje bez ikakvog opiranja. Da , po Rekioniu baš tako rezonuje dečak Dilan a ne Dilan tridesetogodišnjak. Dakle, Rekioni ponavlja tezu iz Mater Morbi o prihvatanju bolesti kao jedinom izlazu, samo što je ovde proširuje na prihvatanje patnje kao takve bez ozlojeđenosti.
Sumnjiva filozofija na stranu, Mater Dolorosa po meni nepotreban nastavak (?) Mater Morbi kao i preoravanje ,,Priče o Dilanu Dogu". Ovo prvo jer osim ponavljanja uvodi konfuziju u lik ,,Majke Bolesti" koji je inače nedorađen. Da li je ona Majka Bolesti ili Majka Patnje , Mater Morbi ili Mater
Dolorosa? Ovaj entitet ne mora biti jednoznačno određen , ali u stripu
Mater Morbi Rekioni ju je baš decidno odredio kao otelotvorenje
bolesti. Sve i da nije , opet je ona kao lik jeftina kopija kenobita bez
trunke originalnosti i naznake promišljenosti. Mater Morbi/Dolorosa
liči i ponaša se kao banalna dominatriksica u odnosu na Barkerove
ikonične sado-mazo demone. Nepromišljenost se vidi iz toga što je
njeno mesto i uloga u DD svetu potpuno nejasna pošto se menja kako
Rekioniu ćefne.
Shvatam ja šta bi ,,Mater Dolorosa" trebala da predstavlja u smislu da
je to zapravo ,,Gospa od tuge" te da je simbol bogorodice itsl. Po toj
logici bi Dilan bio Isus a on to ne može biti. Nagađam da u rasprodatoj mamipari
,,Majke i očevi" ima neki podugačak esej ili objašnjenje dato u drugom obliku
ali to ne zarezujem ni dva posto, jer ako mi nije razumljivo iz samog stripa tj.
ako ga ne mogu shvatiti bez dopune , onda scenario ne valja.
Ako to nije dovoljno , evo vam jedan fun fact o ,, Majci bolesti". Znate li kako se Dilan prvobitno oslobodio od tog nepobedivog sadističkog entiteta ? Dilan je nju pojebao iz samilosti! Yup, pradrevni entitet koji je otelotvorenje bolesti se ponaša kao obična žena koja pribegava sadizmu jer je niko ne voli pošto je boles(na) figurativno i bukvalno. Toliko o ozbiljnosti i težini lika ,,Majke bolesti".
A sad malo o preoravanju stripa ,,Priča o Dilanu Dogu". Stoti broj Dilana Doga je Sklavi zamislio kao svojevrstan ,,kraj" Dilana kakvog znamo u smislu da on konačno prevazilazi edipov kompleks i otvara novo poglavlje života. To je bila autorova ideja vodilja , ali realizacija te ideje je nešto sasvim drugo. Krajnji ishod toga je bio je gotovo nerazumljiv i vrlo bizaran scenario koji popravljanje ili dopisivanje ( stripovi ,, U ime oca/Ksabaras i ,,Porodični portret") ni gomila ponovnih čitanja (mislim na brojne fanovske i uredničke recenzije) ne mogu ,,izvaditi" .
Rekioni se poput Barbatove vezao za tu storiju kao da je to jedini ispravan pravac serijala i ishod Dilanovih noćnih mora, naprosto oni se drže toga kao pijani plota iako je ta ta famozna ,,Priča o Dilanu Dogu" ipak samo jedan od Sklavijevih epiloga. Kad smo već kod Sklavijevih epiloga , zašto se favorizuje baš
ovaj , kad postoje i drugi podjednako dobri ako ne i bolji. Šta je sa Dilanom koji je ostao zarobljen u zoni sumraka , Dilanom koji nikada nije postojao ili Dilanom koji je alter ego ludog ubice? Šta je sa epilozima drugih autora ? Primera radi , šta fali kratkom stripu ,,Drugi" Rujua i Pikata? Na kraju krajeva , žašto se Rekioni ne odvaži da smisli nešto novo umesto što preorava staru priču? Šatro je uveo neke novine u serijal , ubacio Dilana u savremeni svet , uveo labavi kontinuitet, smislio Džona Gousta itsl. Kažem šatro jer čim zagrebete malo ispod tih novina, i pročitate njegove epizode poput ove, videćete da su te ,,novine" nebitne, da Rekionieve ideje imaju bradu i na kraju shvatite da to uopšte nisu njegove ideje. Pogledajte samo šta imamo u ovom broju. Dilanovo detinjstvo, galija, Ksabaras , Morgana i paralelni univerzumi/multiverzum , pa to je sve Sklavi smislio i obradio pre četvrt veka. Learn a new tune already! Čitajući ovakve stripove mislim da Rekioniu ne fali odvažnost koliko sveže ideje i disciplina da ih uobliči u koncizan scenario sa početkom i krajem.
Domaća publika se sa radom Luiđija Kavenaga upoznala još 2012. godine na stranicama šestog broja stripa Kesid nazvane ,,Ratnici". Ako češete glavu pokušavajući da se setite baš ovog broja , to je sasvim razumljivo jer je njegov stil tada bio drugačiji i manje upečatljiv. U prvim radovima za Boneli, Kavenago je bio samo crtač , ne i kolorista , a rani radovi su u manje-više tipičnom ,,kućnom stilu" ovog izdavača. Ako pogledate njegove table malo bliže videćete da je unapredio kompozicije i dinamiku , ali da je ostao pri mekšem kvazirealističnom stilu crtanja. Ovo je na prvi pogled manje vidljivo jer ga zasenjuje fantastičan kolorit. Kavenago se koristi slikarskim tehnikama i jakim bojama koje najviše dolaze do izražaja na veličanstvenim spleš tablama. Vidi se da tim tablama posvećuje znatno više truda jer mu je tu crtež kompleksniji, likovi su izražajniji a prizori nadrealni. Tu bojama nadomešćuje ili prekriva nedostatke simplističnog crteža i dodaje preko potrebnu atmosferu koja mu tokom ostatka stripa najčešće fali. Pogledajte samo strip tablu u kojoj se pojavljuje brod od kostiju sa jedrima satkanim od agonije. Uz dužno poštovanje Angelu Stanu , Stano ipak nije uspeo da dočara taj prizor u punoj zlokobnosti na naslovnoj strani. To ne znači da je Kavenago bolji crtač , iako je postao novi naslovničar serijala, baš naprotiv, od Stanovih tabli se čitaoci zaista naježe dok se isto ne može reći za rad Luiđija Kavenaga. Stano je ipak horor crtač a Kavenago vuče na mračnu fantastiku . Njegov stil , koliko god bio svež i privlačan, oduzima stravu. Bojim se da to ide na ruke uredničkom pravcu novog ( uglavnom bezubog) Dilana i da su ljubitelji starog dobrog horor Dilana ponovo ostali kratkih rukava. U svakom slučaju , ovaj strip je ok samo zbog crteža.
Ocena:
