Režija: Lin Remzi
Scenario: Lin Remzi, Džonatan Ejms
Ćerku njujorškog senatora je oteta i prodata u belo roblje. Otac ima nekog saznanja da se ona nalazi u nekom bordelu na Menhetnu ali nije se obratio organima reda nego je za pronalazak i spašavanje male Nine unajmio najokrutnijeg plaćenika, tihog rmpaliju po imenu Džo. Prekaljenom veteranu ovaj zadatak ne predstavlja izazov, međutim posao kojeg se latio nije onakav kakav je prihvatio.
Džo jeste profesionalni ubica, ali ne onakav kakvog biste na konto žanra očekivali. Nije markantan niti mačo tip, ne nosi skupa odela niti vozi još skuplje sportske automobile. On nema skrivenu prostoriju sa oružijem od poda do krova niti tajne štekove novca nego je neugledan sredovečni čovek koji živi sa majkom u staroj kući. Ovo nikako ne znači da je Džo neki slabić koji se krije iza oružija , naprotiv, on je grmalj kakvog ne biste želeli da sretnete u mračnoj ulici. Iza ovog povučenog i naizgled nizašta nezainteresovanog bradonje stoji nagomilana agresija ali i velika patnja. Džo je proživeo mnogo užasa u svojoj dugačkoj karijeri , prvo u detinjstvu, potom na ratištu i tokom rada u obaveštajnoj službi. Ti događaji su ga traumatizovali do te mere da ga godinama progone noćne more i flešbekovi. Video je toliko grozota mu se um povremeno otcepljuje od stvarnosti derealizacijom kako bi podneo sav teret crnila. Dakle on podsvesno isključuje svet oko sebe i sebe iz sveta do tačke gde postaje samom sebi nestvaran. Suštinski Džo je otuđen čovek koji zbog posla mora biti nevidljiv što mu samo produbljuje otuđenje.
Ovaj slowburn triler rediteljke Lin Remzi vam to neće saopštiti u vidu nekog banalnog origin story-a ili lične ispovesti protagoniste. Neće vas voditi za ruku jer ne pokušava da objasni scene , ne pravi razliku između stvarnog i nestvarnog, ne nameće hronologiju niti psihologiju nego dopušta gledaocima da sami slože priču. Ovo ne važi samo za protagonistu nego za čitavu radnju filma. Nema nekog Šerlokovskog momenta na kraju filma gde vam objašnjava detalje intrige/zavere koju ste upravo gledali. ,,Zaista, nikad nisi bio ovde" je više studija ličnosti nego triler iako je adaptacija istoimenog romana Džonatana Ejmsa.
Ovaj film , za divno čudo , nema preteranu koreografiju u vidu hiperstilizovanih borbi nalik na videoigrice koje su postale reper za akcione filmove i trilere. Nećete videti Džoa kako se maklja sa desetoricom henchmena istovremeno, pošto ovo nije taj tip filma jer je senario realističan i veći naglasak je na subjektivnom doživljaju. To ne znači da nema akcionih scena, neizbežne su imajući u vidu čime se protagonista bavi. Dakle , akcionih scena ima ali je nasilje u njima prikazano u životnijem i neretko sirovijem obliku. Primer ovog drugog je scena u kojoj se kroz snimak sa ulične kamere vidi kako ovaj veliki baja upada u bordel i mlati radnike obezbeđenja čekićem. Lin Remzi kaže da je ovo dobrim delom zbog nedostatka budžeta, međutim ispada da je to koristilo sveukupnom ugođaju filma. Pošto znamo da se Džo redovno isključuje iz stvarnosti, logično je da su posledice njegovih dela vidljivije od samih dela tj. prebijanja i ubijanja.
Hoakin Feniks je na odličan način izneo ulogu čoveka prožetok kontradikcijama. On je mučitelj, a žrtva mučenja. Okrutan, a nežan. Stamen, a raspada se. Sve ovo, i mnogo više , je postigao bez oslanjanja na reči , dijaloga jedva da ima, nego isključivo svojim govorom tela. Ono što bi se kod drugih glumaca verovatno svelo na mačo poziranje i izigravanje opasnog momka, Feniks produbljuje izvrsnom mikro glumom tj. sitnim gestovima koji odaju pravo stanje otupelog protagoniste. Najveća snaga ovog film je ujedno i najveća mana zato što su radnja i skoro svi ostali likovi sekundarni u odnosu na protagonistu. Ovo se najviše odrazilo na lik Nine, ostali političari,posrednici, agenti isl. nisu bitni jer rediteljka nije insistirala na trilerskom narativu. Ekatarina Samsonov je imala vrlo malo prostora da razradi lik Nine, ali je tu ulogu izvela prilično dobro s obzirom na okolnosti. Nije poput uobičajenih holivudska žrtava sa iskolačenim očima, nego lik Nine tumači kao devojčicu koja je maltene zanemela i zatupela od zlostavljanja i silovanja. Njen izgubljeni pogeld i gestovi su prepuni neizgovorenih misli i upućuju na neizrecive užase. Obrt na kraju je na granici ubedljivog, ali samo zbog manjkavog scenarija. Neću pokvariti iznenađenje i odati tu scenu, ali mislim da je taj rez prenagljen. Ko odgleda, shvatiće.
Poređenje ovog filma sa Skorcezeovim Taksistom je neizbežno zbog izvesnih sličnosti u protagonisti i zapletu , u smislu da ima bivšeg vojnika sa PTSP-om koji spašava maloletnicu iz kandži organizovane prostitucije , ali sličnosti se tu završavaju. Protagonista Skorcezeovog filma svoje egzistencijalne probleme rešava krvavim obračunom u bordelu dok je u ovom filmu to tek polazna tačka jer se film Lin Remzi kroz priču Džoa i Nine bavi posledicama nasilja i empatijom kao mogućim izlazom iz tog karavilajeta. Naglasak je na mogućem, ne i sigurnom, jer je on samo nada ovih dvoje sapatnika. ,,Hajdemo. Divan je dan". Napisano i izrečeno deluje kao baš banalna replika, međutim da biste shvatili težinu ovih reči , morali biste odgledati i shvatiti sve što im prethodi. Ovo je pokušaj dvoje sapatnika, osoba koje ,,nisu tu" da izrone iz mraka i zaista budu ovde.
Ocena:
Нема коментара:
Постави коментар