Nekada je Erik bio veseli klinac, dečak koji se po ceo dan sbezbrižno igrao u dvorištu sa svojim bratom. Nosio je plavi plašt od koga se nije odvajao i maštao je o superherojskim avanturama i letenju. Tako je bilo do jednog nemilog događaja kojim mu je detinjstvo naglo završeno, a plašt zauvek izgubljen. Danas je nesrećan čovek, duboko razočaran time u šta mu se život pretvorio. Čini se da je dotakao dno , međutim sudbina mu se nasmešila pošto je u memljivom podrumu majčine kuće pronašao svoj plavi plašt. Hoće li Erik ponovo leteti kao nekad? Šta ako to nije mašta, nego zaista poleti?
,,This critically acclaimed, Eisner-nominated story, written by Jason Ciaramela, based on the short story by New York Times bestselling author Joe Hill , with art by Zach Howard and Nelson Danel, smashes the classic superhero myth, and wraps the bloddy wrecage ina a bright blue shroud: The Cape". Zista kada pročitate ovakvu najavu pomislite da je ovaj strip baš nešto posebno. Zaista bi bilo sjajno videti kako izgleda dekonstrukcija superheroja iz vizure horor autora, zar ne? Šteta što ovaj strip nije ništa od navedenog nego uvreda za inteligenciju!
Zamislite priču u kojoj glavni lik najednom postane psihopata i masovni ubica bez ikakvog razloga. Vidimo je frustrirani good for nothing marginalac , da je ljubomoran na brata i misli da mu ženu iza leđa `vata. Takva situacija i odnosi među ljudima su itekako stvarni okidači koji labilne tipove vrlo lako mogu odvesti u smeru crne hronike, ali način na koji je to u ovom stripu predstavljeno je toliko neubedljiv da je dibidus uvredljiv za bilo koga sa makar malo mozga. Videćete zašto.
Erik ubije bivšu devojku tako što je baci sa ogromne visine, potom se spusti i razmrskani leš uslika za ,,ličnu upotrebu". Zašto? Možda ga je varala sa bratom, ali nema konkretnog dokaza? Posle toga kreće krvavi pir čiji je vrhunac trenutak kada ubija svoju majku tako što obara putnički avion motornom testerom. Zašto? Uzela mu je plašt kada je bio mali!? Plašt koji niko živi, osim njega, nije slutio da predstavlja nešto više od prekrojenog dečijeg ćebeta. Ali neeee, oduzeta mu je moć, ukradena mu je posebnost, otrgnuta sjajna budućnost. Ako je to za paćenika Erika zaista bilo toliko bolno iskustvo, otkud se toga setio tek dvadesetak godina kasnije? Shvatam ja da manijacima nije potreban naročit povod , ali Erik tokom svih tih godina nije pokazao ama baš nikakve naznake da je takav. Osim što je stalno namćorast, što su ga vršnjaci zezali zbog ožiljka na glavi itsl ali to ne menja činjenicu da on nikad nije bio okrutan, nema istoriju bolesti samo najednom postane manijak bez ikakvog razloga ili indicije.
Ova travestija je , senaristički gledano , koautorsko delo Džejsona Ciramele i famoznog Džoa Hila. Ciarmeli je ovo prvi strip, pa mu manje zameram od iskusnijeg kolege koji je trebao primetiti ogromne falinke već kod prvog broja (prvobitno oneshot) koji je štura adaptacija Hilove priče ,,Plašt" iz zbirke 20th Century Ghosts. Šta kaže Džo Hil u svoju odbranu? "The Cape" comes on like it’s going to be a beautiful story of childhood nostalgia, and then at the end it turns out to be "Henry: Portait of a Serial Killer" if the dude could fly. (Intervju za KPBS) Stani malo, Henri : Portret serijskog ubice je film o zloglasnom koljaču koji je proveo više vremena u zatvoru nego na slobodi i to još pre nego što su ga skembali za silna ubistva. Dakle Henri je bio okoreli kriminalac sa bogatim dosijeom. A kakav je bio Erik pre nego što se dokopao prokletog plašta? Nikad nije bio nasilan, nikad delikvent a kamoli kriminalac. Hell, za ceo žviot je jednom uhapšen i to jer je vozio pijan. Liči li vam to na budućeg masovnog psiho ubicu? Nimalo! Ne kažem da u rukama veštog scenariste ne možete od takvog Erika zaista dobiti superzlikovca, pa tv serija Breaking Bad je najbolji primer razvojnog puta običnog profesora hemije u kriminalnog mastermind-a. Dakle : ,,Hil! Sedi, jedan!
Avionski masakr motornom testerom |
Ostalim likovi su toliko nedorađeni da prosto i nisu likovi nego puki statisti čija je jedina svha da budu žrtve protagoniste. Ako mislite da je tu kraj lošem scenariju, varate se. Glupost ovog stripa nije samo u nedorađenosti likova nego je i u tome što se skoro svi ponašaju kao debili. Pazite ovo , niko u malom mestu u pola belog dana ne primećuje letećeg čoveka? U gradu ga makar primete, skupi se i policija , shvataju da je manijakalni ubica ali ne potežu pištolje? Baš ništa ne čine protiv letećeg ubice? Erik nije otporan na metke, nema drugih moći osim letenja ali ubija ljude levo i desno bez da krije identitet ? Ako već leti , a Supermen nije, kako se ne smrzava na toj visini ? Kao što vidite Plašt je prepun rupa.
Zeh Hauard je dobio nezahvalan zadatak da prikaže besmisleno gomilanje nasilja na nasilje umesto prilike da svoje umeće pokaže u boljem svetlu. Crtač nije bio naročito inspirisan pa skoro i da nemamo prizora za pamćenje osim duplerice pred kraj stripa u kojoj vidimo pravo mentalno stanje letećeg manijaka. Taj momenat pokazuje kako je ovaj strip mogao izgledati u rukama boljih scenarista koji bi koji bi upravo takve prizore evocirali svojim pisanjem i time izvukli najbolje od crtača. Zeh itekako ima smisla za horor i napetost, ali to mu ne pomaže mnogo pošto su Ciaramela i Hil upravo te scene uništili banalnošću. Kolorista Nelson Danijel je uobičajenu paletu učinio zanimljivijom ubacivanjem nepotrebnih tačkice za kolorisanje (Ben day dots) kako bi pojedine tabe dobile šmek starinskih stripova. Šteta što ni on ni crtač ne mogu izvući ovaj strip. Ne može se napraviti pita od govana.
Jasno je da ,,Plašt" treba da predstavlja strip o osveti proseka i banalnosti zla, što je bolno očigledno od početka , još i svaki broj počinje citatiom koji to potvrđuje (kao da čitaoci slabo kapiraju) , ali je čitava storija rađena preko kolena. Nije ovo nikakva dekonstrukcija superheroja, pošto glavni manijak nikada nije ni pokušao to da bude, nego glupa priča o luzeru koji se slučajno dočepao moći. Verovali ili ne ovaj strip je stekao popularnost i dva prikvela. Što je nekome smeće , drugome je blago.
Ocena :
Нема коментара:
Постави коментар