Manje čovek

Režija : Hempton Fančer

Scenario : Hempton Fančer i Lu Mekriri (roman)

Hemptona Fančera mnogi znaju kao koautora filmske adaptacije kultnog Blade Runner-a, manje ga znaju kao glumca , a najmanje kao reditelja. Ovo poslednje je iz prostog razloga što je režirao jedan jedini film. Jedan ali vredan!  Znate li za film ,,The Minus Man"? Siguran sam da je odgovor na to pitanje jedno veliko NE, ali budite bez brige pošto je ovo film za koji malo ko zna. Te 1999. godine  je prošao skoro nezapažen kod publike, sa retkim recenzijama u novinama, a ni vremenom nije dobio na gledanosti. Šteta za publiku pošto je ovaj film sasvim nepravedno zapostavljen.Fančerov The Minus Man je adaptacija istoimenog romana autora Lua Mekriria i više od toga.

 Ovo vam je film koji izbegava sve klišeove psiho-ubica podžanra na način koji se retko viđa. Nema jurnjave, pucnjave, krvopljusa, naglog obrta ni genija među pandurima. Već čujem kako neko dobacuje komentar tipa : ,, Pa,  čega ima koji moj ? ". Na to odgovaram sa : Ima satire (bez satare), crnog humora, misterije  i zaista urvnutu perspektivu protagoniste.  Da,  Fančerov film je potpuno atipičan ako ne i najneobičniji izdanak ovog podžanra. 

Bio je fin i javljao se komšijama.

 Van Sigart je napadno običan, tako banalo svakodnevan dopadljiv vetropir, bezbrižan kao dete u telu odraslog čoveka,  ali samo na prvi pogled. Ispod iskežene maske normalnosti se krije prefrigani serijski trovač koji pronalazi nesrećnike sa takvom lakoćom da je gotovo natprirodan. Ubeđen je da ih privlači kao moljce svetlo, a nimalo ne  bi bilo teško zamisliti da ga neka zla viša sila podržava u tome. On svoje žrtve ne sili  nego ih zatiče na rubu ambisa i poturi im jedno piće kako bi prešli preko ivice.

Od toga što radi je još strašnije što ni sam ne zna zbog čega to radi. Kod ovakvih ovakvih likova obično nalazimo  nekakav uzrok ili makar nagoveštaj korena njihove patologije, međutim to nije slučaj sa Vanom. Kod njega nema baš ništa. On  ne samo da je potpuni stranac drugima, nego i samom sebi. Iza osmeha i praznih reči postoji samo užasna zjapeća praznina. Ima nekakav tračak nalik savesti u vidu dvojice izmaštanih pandura koji ga ispituju u nekakvom kvazikafkijanskom procesu koji vodi u svojoj glavi, ali njima daje isto što i ostalima - ništa.

Verovali ili ne ovu osobu tumači Oven Vilson! Baš onaj vedri, bleskasti, večito nasmejani  plavušan iz komedija ,sa ili bez elemenata krimića, porodičnih filmova  i ljubića.Ovde je manje više isti kakvim ga pamtite, iako je iz doba pre nego što se profilisao za pomenute tipske uloge iz ranih dvehiljaditih sa kojima ga gledaoci najviše povezuju. Sve njegove everyman crte ovde dobijaju obrnut predznak pošto je odličnim kastingom iskorišćen za ovog neobičnog zlikovca. Vana Sigart kakvog vidimo je teško zamisliti u izvedbi drugog glumca, a po mnogo čemu je kreacija Fančera. O tome ću više malo kasnije. Ovo ipak nije samo film o njemu, nego o ljudima koji ga okružuju.

 

Meštani  gradića  u koje je put naneo ovog lutalicu su pomalo slično njemu, spolja gladac a iznutra jadac.  To se najviše odnosi  na prividno skladni bračni par kod kojih Van dolazi kao podstanar, ali i na sporedne nevesele likove. Durvini žive američki san, ali samo na prvi pogled. Toplina njihovog doma je samo kulisa iza koje vidimo duboko nesrećne ljude koji životare u krhotinama svojih snova. Ćerkin odlazak iz porodičnog gnezda nisu prežalili a jasno je i da nije ispunila njihova očekivanja (čitaj zablude) . Zlosrećni bračni par tumače sjajni Brajan Koks (aka prvi Hanibal Lekter) i Mercedes Ruel.  Njih dvoje nisu samo žrtve za nekog ludog kasapina, kako to obično biva u sličnim filmovima, već sasvim dopadljivi i pomalo čuknuti ljudi od krvi i mesa.  U nekom drugom filmu njihova zajednička hemija bi imala drugačiji ishod , ali ovo nije taj film.

 

Šta me snađe?

Jasno je zbog čega se Van prikačio za njih, ali ako malo bliže pogledate njegove ,,nasumične" postupke (naročito ono premeštanje ćerkine fotografije ), stiče se utisak o vrlo suptilnoj manipulaciji koja je pogodila Daga Durvina pravo u mesto gde je najslabije zavaren. Đavo je u detaljima, a Van Sigart je podmukao van pameti.  Fančer ovaj  potez  provlači pred gledaoce na jedva primetan način, tako da oni manje obazrivi neće ni primetiti ovaj dijabolični trik . Možda ga uočite, ali  opet niste potpuno sigurni da li ga je zaista izveo ili je to ipak slučajnost. Fančer u ovom filmu  troluje gledaoce tako što skoro ništa ne otkriva, nego  ostavlja mrvice skrivene u naizgled običnim svakodnevnim događajima.

 

 

A ta svakodnevnica je pozornica površnosti i taštine.  Među stanovnicima ovog, a verovatno i vašeg, mesta nema duboke pa ni smislene povezanosti van toga što žive u istom naselju. Život im se iscrpljuje u uobičajenim malim dnevnim ritualima a nedostaje im iskrenost. Zbog takvog života po inerciji oni ne primećuju lisicu u kokošinjcu. Ovo se najviše vidi kroz pomalo komične dijaloge između Vana i kolega sa posla, kao i ostalih iz njegovog neposrednog okruženja. Bukvalno im daje samo opšta mesta i potvrđuje njihova uverenja a oni to ladno ne shvataju. Taj vašar taštine je zabavan ali u jednom segmentu ode baš predaleko pa mu devojka koju je juče upoznao maltene jede iz ruke. Ferin, koju tumači Dženin Garofalo,  se baš odlučila da ga osvoji ali  bi njen lik zbog svojih godina  trebala imati makar predstavu o emotivnim odnosima, tj. primetila bi da nešto sa Vanom nije u redu. Tu sleduje WTF momenat koji neću spojlovati ali mogu reći da je došao niotkuda. Ko pogleda, znaće na šta mislim.

Mada, ovo bi mogao biti zaostatak iz Mekririjevog romana  koji se , sudeći po malobrojnim intervjuima i prikazima,  razlikuje od filma najviše u jednom bitnom detalju. U romanu je opisana prošlost antagoniste, ili makar njeni delovi, tako da je bliži konvencijama od samog filma. Odsustvo tog whydunit-a je čar ovog filma. Osim toga, sniman je stilom koji bi nepažljive gledaoce i one koje slučajno nalete na njega nakon uvoda sigurno zbunio. Rađen je u duhu drame, a pojedine scene poput bezbrižnog odlaska na plažu stvaraju osećaj romantične komedije. Taj utisak  pojačava mekana muzika koja kao da je iz ljubića.

Pisac je prisutan

The Minus Man je film koji je poput protagoniste prošao ispod radara. No  ovo je i otrežnjujuć film a sopstvene radare nije loše proveriti sa vremena na vreme. Valja se ponekad osvrnuti oko sebe i dobro razmisliti o ljudima koji vas okružuju. Ne zbog toga što ćete primetiti čoveka manje, što nije isključeno, nego da  uočite da li je neko manje čovek.

Ocena: