Maloletna štićenica u ženskom internatu u Ženevi je izvršila samoubistvo. Alegra je šokirana jer je zatekla svoju cimerku obešenu u kupatilu. Ubeđena je da zna ko je njenu drugaricu Izabel bacio u očajanje i zaklela se da će je osvetiti. U pohodu na tog zlikovca, neznajući nailazi na zloglasnog Kardinala. Može li Napoleon da je spase iz kandži osvete, ili će Alegra pasti pod uticaj gospodara senki ?
Gospodar senki se nadovezuje na epizode ,,Stakleno Oko" i ,,Priča o Alegri", pošto se u ovoj epizodi susreću Napoleon, Kardinal i Alegra. Atmosfera epizode naginje više ka prvoj nego drugoj, u smislu da je mnogo bliža krimiću nego fantastici. Iz prethodnih brojeva smo saznali da protagonista ima pristup svetu mašte koji je svojevrsna ravan ravan postojanja kojoj mogu pristupiti i međusobno komunicirati naročito ,,osetljive" osobe. Ovog puta ta komunikacija ostaje u zapećku jer izleti u iracionalno ustupaju mesto uobičajenoj detektivskoj dedukciji.
Kardinal je nezanimljiv kao zlikovac i kao lik uopšte jer je jednodimenzionalan. Osim što je amoralan i nemilosrdan, on nema neku motivaciju za zlo koje čini. Simplističan arhineprijatelj koji je prosto takav da bi bio antipod glavnom junaku. ,,Zlo radi zla" nije nužno loša karakterizacija ako scenarista ima neki plan kako da to maksimalno iskoristi, ali kod Ambrozinija to nije slučaj pošto mu pribegava iz lenjosti.Na njegovom mestu je mogao biti bilo koji potrošni zlikovac, prosečan gangster ili plaćeni ubica a da se ne primeti neka razlika. Ovo se može primetiti kod skoro svih antagonista u ovih 10 brojeva, doduše Ludi Barakan je ispao malo zanimljiviji u svom nerazumljivom fanatizmu. U svakom slučaju, ovde je uloga Kardinala malo drugačija jer predstavlja iskusitelja odnosno podstrekača pošto navodi malu Alegru na ubistvo iz osvete. No , ovo mu ne pomaže kao liku, jer je njihov susret slučajan pa ostaje zamenljiv.
Što se tiče Napoleonovog trademark preplitanja stvarnosti i mašte, u ovoj epizodi je to ispalo na štetu mašte. Priča o Turu Gospodaru Senki je interesantna varijacija na temu greha, ali bi bila mnogo efektnija da je drugačije obrađena. Ambrozini čitaocima objašnjava veoma očiglednu metaforu umesto da ih pusti da sami izvuku svoje zaključke, a još im dodatno utuvljuje u glavu poentu transformacijom Kardinala u zlog bika iz predanja. Na kraju čitavu stvar racionalizuju Napoleon i Dima dok bistre o slučaju, ako nekako već niste primetili x puta ponovljenu poentu. Once you go black, there`s no going back! Da maksimalno pojednostavim autorovo (već jednostavno) gledište. Nije to loše, ali sam Napoleon se ne pridržava tog principa pošto vidimo da je lak na obaraču.
Ako vam se čini da su likovi u ovom broju dosta suzdržani i hladni, to je jer nemaju naročito izražajna lica. Da je u pitanju samo protagonista ovo bi bilo razumljivo, pošto je naglašeno intorvertan, ali to vidimo kod gotovo svih likova izuzev Alegre i imaginarnih prijatelja. Ambrozini je takođe sklon tome da kuburi sa proporcijom. Ovo nije odma očigledno, ali čim se neko od njegovih likova dohvati oružija šake im odmah postau prevelike. No to nije sve, vrhunac je početak epizode gde u kockarnici vidimo šesnaestogodišnjakinju koja izgleda kao da ima 30 godina. WTF? Karlo Ambrozini je solidan kao crtač, ovo mu nije najbolje izdanje, ali kada bi na osnovi ovih 10 epizoda napravili rangiranje ispao bi pri dnu liste u sopstvenom serijalu. To nimalo ne čudi pošto su Napoleona crtali majstori kao što su Kazertano, Bačilijeri i Del Vekio. Dno liste je rezervisano za Đulija Kamanjija (videti pod ,,Ludi Barakan").
Ocena:
Нема коментара:
Постави коментар