Betmen : Dvojnik

 

Ako ste ikad pročitali neki superherojski strip, ili konzumirali bilo šta bazirano na istom, morali ste videti  (arhi)neprijatelja koji je maltene isti kao protagonista, osim što je zao. Može se reći da je to ,,najstariji trik iz knjige", ali ne zbog toga što ga vidimo od samog početka ovih stripova, nego iz razloga što je mnogo stariji  od stripa uopšte. Motiv zlog dvojnika je izvorno iz mitologije i često je viđen u književnosti, naročito u horror žanru (E.T.A Hofman, E.A. Po i drugi), a u svom uprošćenom obliku  se sasvim  uklopio u (super)herojski strip zbog mahinejske postavke tog žanra tj. stalne borbe dobra protiv zla.  Naravno, superheroji su , između ostalog, nastali iz avanturističkog stripa i palpa tako da su zlikovci po ovom kalupu nisu ekskluziva među kostimiranom ekipom. Na primer, mnogi Bonelijevi protagonisti imaju svoje dvojnike (Zagor, Dilan , Brendon, ...) No, da se vratimo na Betmena. Njegova galerija zlikovaca broji barem nekoliko zlih dvojnika kao što su Owlman, Catman, Wrath, Prometheus, itsl.

Dvojnika je itekako bilo, a šta nam novo donosi Tomlin? Ovakve priče se obično završavaju tako što Betmen ponovo uspostavi svoju reputaciju  tako što razotkrije dvojnika i dokaže da nije kriv za njegova nepočinstva, ali ovde to nije slučaj glede skidanja krivice.  Ovde je Betmenov status quo ostao prividno uzdrman , ali treba imati u vidu da je tako i počeo. Ova verzija Betmena nema prećutnu podršku policije, na poternici je , nema bukvalno nikakve saveznike, a svi ga doživljavajju kao napast jer pravi više štete nego dobrog. Razlozi za ovo su pobrojani već u prvom broju. Kao simbol je okaljan, ali i pre toga je imao blatnjavu reputaciju, pa mu ovo ne menja stvar u tom smislu. Dakle , šta donosi Tomlin? Pa gotovo ništa, mada mu to nije bila namera. Zaplet služi samo da bi Betmena naterao da ode kod psihijatra. 

 

Cela ova storija je nastala kao odgovor na mim tipa ,,Bruce Wayne would rather dress up as a bat and beat people than go to therapy". Svrha toga je da Brusa stavi pred nekog ko ga neće tapšati po ramenu nego ga suočiti sa nerazumnošću takve misije  i opasnošću koje izaziva po društvo i sebe. Šteta što iz toga Brus , poput ovog čitaoca, ne izlazi mnogo pametniji. Nije neka novost da se bi se morao  lečiti od PTSP-a i da bi više doprineo Gotamu drugim vidovima angažovanja (npr. socijalnim radom ). Sve ovo je još davnih dana, pre više od 40 godina, poentirao jedan od tvoraca modernog Betmena, scenarista Deni O`Nil tokom sada već legendarne saradnje sa  crtačem Nilom Adamsom na tekućem Betmen serijalu. Autori su kasnije u manjoj ili većoj meri naglašavali Vejnovu filantropiju kroz rad porodične firme i povezanih fondacija, pa i njegovog ličnog angažmana  u rehabilitaciji osuđenika.

Što se O`Nila tiče, ovde viđamo njegovu doktorku Lesli Tompkins, ali u drugačijem izdanju. Podsećanja radi, doktorka Tompkins je svoj život posvetila socijalnom radu sa  stanovnicima slamova, njena misija je resocijalizacija nasuprot Betmenovoj represiji. Tomlin je njenu ulogu, na žalost,  sveo na običnu psihoterapeutkinju. Ah, tu je i ejdžizam i blackwashing, pošto ovo nije  Tompkinsova koju očekujete, jer se radi o  znatno podmlađenoj crnkinji. Ove dve stvari mi manje bodu oči od nerazumevanja suštine njenog karaktera. 

Od originalnih  likova imamo novo lice u GCPD-u.  Detektivka Bler Vong svoju traumu i prateću agresivnost kanališe u policijski rad , pa je društveno prihvatljiviji odgovor na nepravdu od protagoniste. Ostaje žal za time što scenarista nije bio inspirisaniji pa da se malo više bavio izgradnjom ove ličnosti i  njenom stranom priče izvan  rada na terenu.

Ovaj strip vredi čitati najvie zbog Sorentinovog odličnog grafizma. Andrea Sorentino se najpre bavio dizajnom i ilustrovanjem dok se nije vratio svojoj prvoj jubavi - stripu. Čitaoci ga najviše prepoznaju po naslovnicama i stilu iz nagrađivanog stripa Gideon Falls, koji imate i u domaćem prevodu izdavača 300 Čuda. Za razliku od Gideon Falls-a , naslovnice su mu manje konceptualne, više teže ka ispeglanom mejnstrimu ali , ne skroz.  Nije pribegao banalnom rešenju tipa pokazivanje radnje iz stripa, nego je već prvom naslovnom prikazao noseću temu ove storije. Njegov stil crtanja karakterišu jake linije praćene podjednako jakim  tušem, pošto tuševe radi sam, kao i  frenetičan tempo akcionih scena. Sorentino čitaocu dočarava osećaj koji imaju likovi u određenim uzbudljivim momentima tako što tablama odražava perspektivu učesnika. Primera rad, secka kaiševe kako bi pokazao suženje svesti u afektu, ,,drma" table tokom turbulentnih jurnjava,  pravi dijagonalne table prilikom pada i sl. Proporcije likova su realistične, a realističnost ističe još tako što uokviruje delove delove tabli kako bi ukazao na sitne ali bitne detalje neke scene (povrede, pukotine, finte, udarce itd.) Dakle , Sorentino često odstupa od standardnog rasporeda tabli a vizuelno najuspelije su duplerice gde manje table umeće  preko jedne velike table koja ih spaja u narativnu celinu. Atmosferičnosti značajno doprinosi koloristkinja Belerova sa svedenijom paletom koja pojačava taj gritty izgled stripa. Boje joj prate osećaj koji scena zaziva. Kontemplativne scene boji prigušenom plavom i ljubičastom dok jarku crvenu koristi za naglašavanje haotičnosti i nasilja akcionih scena, ljubavi  i ponekih  sitnih ali bitnih detalja. Jasno je da su jake boje rezervisane samo za snažna osećanja i trenutke koji razbijaju monotoniju smušene svakodnevnice.

 

Sve u svemu Betmen: Dvojnik ne nudi ništa novo. Fin je ovo superherojski triler, ali ne mnogo više od toga. Bacio sam pogled na ovaj strip jer me je intresovala perspektiva koju nudi Tomlin kao neko ko ne dolazi  iz redova strip scenarista nego iz sveta filma. Svojevremeno se u tome oprobao Sem Hem (scenarista Bartonovog kultnog Betmena iz 89`) pa smo dobili klasik ,,Slepa pravda" (Blind Justice), ali Metson Tomlin za sada nije scenarista tog kalibra. Iako je objavljen u Black Label ediciji, u samom stripu nema nikakvog ,,sadržaja za odrasle"  niti velike autorske vizije, tako da je tu objavljen najverovatnije iz lukrativnih razloga.  Povezanost Tomlina sa predstojećim  filmom ,,The Batman" u kojem je bio uključen kao nepotpisani scenarista (uncredited), hajp oko  Betmena u izvedbi Roberta Patisona (obratite pažnju na  izgled protagoniste sa i bez kostima) i viša cena ovih stripova, dakle mamipara. Ovo nije tie-in, da ne bude zabune, a strip kao strip  je lako mogao proći u nekoj od regularnih edicija, doduše uz manje pompe i manje zarade. Tomlin je ok scenarista, ali Sorentinov crtež i Belerovin kolor su glavni povod za čitanje Dvojnika.

Ocena: