Ova epizoda nastavlja radnju iz prvog broja Magičnog Vetra ,,Tvrđava Duhova". Pošto je Vili Ričards zvani Po otkrio kako se biznismen Hogan obogatio na račun afere sa železnicom u Severnoj Dakoti, logično je da kao novinar pošto-poto objavi priču tog kalibra i raskrinka njegove smutne poslove. Istinoljubivost i činjenice su tu, ali postoji veliki problem. Objaviti kome? Gde? Kako? Hogan je kuvan i pečen sa gazdama novina. Prijatelj novinar ga upućuje na tajnu ogranizaciju koja prikuplja dokaze protiv vladajućih bogatuna. Zvuči suviše dobro da bi bilo istina, zar ne ? Recimo da vrh te organizacije ne deli mišljenje članova i simpatizera koji zapravo ne znaju za koga rade.
Amelija Sinkler je na prvi pogled ženski pandan Hoganu. Spolja gledano uvažena pripadnica visokog društva, dobrotvorka sa zlatnim srcem, dok se iza te uglađene javne persone krije amoralna bogatašica koja živi od ucena. Koristi sirotinju kao mrežu špijuna kako bi saznala šta njena klika radi iza zatvorenih vrata. Tako umesto bezočne krađe i špekulacija, ona svoj kapital stiče omiljenim ženskim sportom - ogovaranjem. Ona je parnjakinja Hoganu i po tome što je kao lik nerazvijena, ubačena tek da bi se našla kao prepreka sirotom Viliju. Jedina stvar koja joj daje neku notu zanimiljivosti je nerazjašnjen odnos sa tahićanima , a najviše sa glavnim henčmenom Taomijem. Manfredi naglašava da su njenog pokojnog muža doktora pojeli ljudožderi kad je na Tahitiju izbila pobuna protiv belih kolonizatora. Ovo bi uputilo na zaključak da su henčmeni verovatno došli u paketu sa parama zgrnutim na robovlasništvu, ali ,,Taomi je mnogo više od kuvara".
Taomi se ponaša kao telohranitelj i po potrebi egzekutor, ali vidi se da između njega i Amelije ima nešto više od običnog odnosa roba i gospodara. Da li je ovaj ovaj mrgodni gorostas njen ljubavnik? Takva veza se može naslutiti , no ostaje nedorečena. Nekad to ide u prilog liku, misterija mu daje veći značaj , mada u ovom slučaju mislim da je Manfredi ovaj ugao prosto ostavio nedovršen.
Vilijeve muke sa alkoholom i prateće halucinacije se mogu gledati naprosto kao borba protiv zavisnosti. No, ako se udubimo u te scene i zapitamo zbog čega izgledaju baš tako poznato, nazire se zanimljivije viđenje situacije i Vilijevog lika uopšte. Ključ za razumevanje je upravo u uvodnim stranicama gde vidimo sijuksa kako se podvrgava naizgled užasnom obredu kako bi dostigao ,,spoznaju". Dalje objašnjenje je izostavljeno, ali naslućujemo da je svrha tog graničnog iskustva verovatno mistične prirode tj. da se radi o dostizanju nekakve vizije. Vili to odbacuje kao varvarizam, ali ga kasnije u času njegovog iskušenja vidimo kako u košmaru proživljava ovaj obred. Može se gledati i kao strah od divljaka u sebi. U njegovom slučaju ( u snu) on ne dostiže spoznaju, nego neuspeh pa deluje kao da propada u ambis gde vidimo lica Hogana, Amelije i drugih. Prosto tumačenje bi bilo da pada u svojevrsan pakao među probisvete, ali pažljivije gledano on nije pao nego on ostaje zaglavnjen između dva sveta. Može se reći da se uspinje, ipak je skoro dospeo do površine broda a počeo je kao zarobljenik iz potpalublja, ali ni taj put nije savlado sam. Vili Ričards je naprosto u liminalnoj fazi života. Povukao se iz društva tj. ,,civilizacije" na kratko, nije raskinuo sve stare veze kao protagonista, a opet se nije ni potpuno pridružio indijancima tj. ,,varvarima", jer je među njima boravio kratko. Pokušaj građanske borbe mu propada, a nije još ubeđen u alternativu u smislu borbe izvan zakona. Tako gledano, on na kraju epizode nije ni tu ni tamo.
Kao i sa prvom epizodom, teško da bi se ovom stripu vratio da nije majstorskog crteža Hosea Ortiza. Većina ga zna po horor radovima koje je crtao za američku izdavačku kuću Warren Publishing od sredine sedamdesetih do početka osamdesetih godina minulog veka, pošto su ti stripovi dopirali do najšire publike. Manje je poznato da je krajem tog perioda radio vesterne za Blue Jeans magazin u matičnoj Španiji pošto je taj magazin mahom objavljivao francuske i italijanske stripove. Rad na Magičnom Vetru najviše nalikuje stilu kojim se služio kako bi dočarao avanture ličnosti divljeg zapada poput Džesija Džejmsa i Bata Mastersona. Na stranicama dominira uobičajeni 3x2 raspored tabli, po kućnom stilu Bonelija, sa povremenom neregularnom varijantom ovog rasporeda gde table nisu uniformne (kao primer iznad). Uvodna stranica je naravo izuzetak, i tu Ortiz ima najviše prostora za detaljisanje kojem je sklon. Ovo najčešće ne vidimo u njegovom radu za Boneli zbog formata stripa, ali bacite oko na Hombre-a pa ćete shvatiti koliko se gubi ovim ograničenjem. Naročito zbog toga što je u ovom broju akcenat na odrpancima, ubožnicama i slamovima.Ortizove linije su inače čiste, ali ih po potrebi zamućuje kako bi dočarao halucinacije odnosno duhove (kako vam draže). Tako da ovde ima štošta i za ljubitelje horora jer ovaj serijal nije čistokrvni vestern poput Teksa, dakle ima šta da se vidi.
Ocena:
Нема коментара:
Постави коментар