Ovaj strip je prvobitno izlazio u Francuskoj kod izdavača Delcourt-a u tri nastavka u vidu strip albuma dok je Izdavačka kuća Komiko objedinila ceo strip u jedan integral. Niste ga čitali? Šta čekate? Kod izdavača je već duže vreme rasprodat, tako da ćete morati da se laktate oko preostalih primeraka ako ih ima na tržištu. O čemu se radi? Osima ako na keca ne znate ko je Vijon, evo vam najkraće moguće objašnjenje : francuski pesnik iz 15. veka. Na prvu loptu ovo bi moglo odbiti čitaoce jer pesnički životi deluju kao sušta suprotnost bilo čemu iole zanimljivom, zar ne ? Sedenje, pisanje, rimovanje, poezija uopšte, pa to je za čitaoca dosada živa. Budite bez brige, jer je Fransoa Vijon jedan od retkih izuzetaka (možda i jedini) koji potvrđuju to pravilo. Eh, da, i poezija mu je primamljiva.
Moje tumačenje lika i dela Fransoa Vijona je bazirano isključivo na ovom stripu. Ako tražite gole fakte, pitajte istoričare. Kritoneov Vijon je redak spoj pakosti i osećajnosti. Nepažljivi čitaoci će njegove postupke otpisati kao gadosti jednog besramnika, dok će malobrojniji shvatiti njegove lične demone. U osnovi Vijon ima žarku potrebu za priznanjem, gladan je pažnje do te mere da ne beži ni od najekstavagantnijih, neretko i najodvratnijih, načina da je privuče. Njegov razuzdani mladalački dani sa ,,večerima poezije" u krčmama među kurvama,dripcima, barabama i secikesama nisu ništa drugo do raspojasane žurke na kojima divlji pesnik caruje. Vijon je uvek na čelu povorke, većito the life of the party, dečko ovenčan lovorikom (čestim motivom). Naravno taj status među omladinom i ,,neuglednima" nije dobio tek tako pukim provodadžisanjem , nego ga je zaradio jedinstvenom satirično-grotesknom poezijom koja vremenom i bolnim iskustvom dobija veću težinu i gorčinu. Da nije nadaren, bio bi tek običan delikvent, i to od one sorte koja ne samo da ne ulazi u anale istorije nego jedva zavredi pomen u rečenici zabačenog napisa crne hronike (ako dogura dotle). Tip čiji se životni put od klinje koji skida tablice i pravi studentske nemire do razbojništva i ubistva ne bi ni mogao desiti da nije bio zaštićen kao pastorak naivnog sveštenika i student. Verovali ili ne, školovao se za sveštenika a živeo je kao razbojnik u vremenu velikih prekretnica u Evropi. Upravo u pozadini Vijonove storije se dešavaju promene na istorijskoj pozornici, pošto je živeo u Francuskoj na ivici srednjeg veka i renesanse , kao i retke srećne okolnosti koje on iskorišćava.
Vijon nije amoralan nego nemoralan, dakle nije blaženo lišen savesti nego povremeno čini zločine uprkos savesti. Ovde je prikazan kao obesni inerčik koji prvo napravi haos pa onda prokljinje svoju zlu sudbinu i karte koje mu je život udelio. Taj ciklus ,,od sranja do kajanja" ponavlja čitav život, a njegova poezija pretežno izvire iz patnje jer je kao osoba rastrgnut između te dve krajnosti. Luiđi Kritone ovo prikazuje i tako što misaone balončiće zamenjuje odlomcima iz Vijonovih pesama, a ovo mu uglavnom polazi za rukom jer je Vijonova poezija autobiografska. On polazi od farsičnog ka univerzalom. Kao što rekoh, uglavnom mu uspeva, ali ovaj pristup ima jedan bitan nedostatak. Motivacija protagoniste nije baš najjasnija u nekim ključnim momentima, čak deluje kao da je uopšte nema. Teleov roman ,,Ja , Fransoa Vijon" od 420 stranica , koji nisam čitao jer ne znam francuski (so sue me), je najverovatnije roman toka svesti, tako da je zamenom unutrašnjeg monologa sa strofama pesama tj. ovakvim izborom Vijonova motivacija izgubljena u strip adaptaciji. Zato neki njegovi potezi poput prihvatanja inicijacije u kriminalno podzemlje sa svim zverstvima koje ono podrazumeva deluju kao da nisu ničim izazvani. Naravno, ovo se može se gledati kao produžetak te njegove potrebe da bude centar pažnje po svaku cenu, pa makar ga to odvelo u uneumitnu propast, ali opet fali njegov lični odnos sa pojedinim brutalnim zločinima u momentu kada ih čini. Doduše, upravo ta zamena unutrašnjeg monologa sa poezijom omogućava višestruku interpretaciju ključnih dešavanja u Vijonovom životu.
Kritoneov stil crtanja je karikaturalan, no on ne karikira duh vremena u kojem se radnja stripa odvija. Ovde vidimo najuticajniju mračnjačku organizaciju u njenom punom jeku. Govorim o Crkvi naravno, u ovom slučaju o Katoličkoj. Vidimo njenu fanatičnost i opijenost samovoljom u liku razularenog biskupa Tibo d Osinija kako se iživljava nad osuđenicima u tamnicama. Okrutnost se ne završava na tome, jer je ovo ipak bili doba kada su gradski trgovi predstavljali pozornicu za mučenje, sakaćenje, spaljivanje, čerečenje i slične užase znane samo ljudskom umu. Naravno, nije Crkva imala tapiju na tome, ali je svakako tapšala po ramenu feudalne vlastodršce i održavala u životu morbidnu ideju o ispaštanju kao osnovnom cilju kažnjavanja izgrednika. Aristokratija je ovo upražnjavala davno pre Crkve, ali je lakšte kada imaju love from above. Kritone nije gadljiv na te svetkovine okrutnosti, pa tako imamo stranice i stranice ispunjene ovakvim kaznama, ali se tu vidi i nešto drugo. Koliko god Kritone nije bežao od toga da prikaže mrakove srednjevekovne Crkve i njenih poslenika, toliko je u pojedinim trenutcima umanjio ovaj učinak jer je pribegao cenzurisanju Vijonovih nepočinstava. U izrazito brutalnim scenama, Kritone se koristi trikom pomeranja perspektive sa protagoniste i time umanjuje šokantnost njegovih zločina. Znači on nema ništa protiv crtanja nasilja Crkve ili države, ali okoliša kada čitaocima treba pokazati zlodela velikana francuske poezije.
Raskošne boje ovog stripa bi čitaocu koji ga nasumično prelista mogle stvoriti utisak da se radi o pitomoj storiji iz nekog bajkovitog kraljevstva. Panoramske spleš stranice koji liče na razglednice doprinose tom varljivom utisku, ali već na uvodnim stranama vidimo da je nešto drugo posredi dok autorova paleta polako bledi i poprima tamnije tonove. Kritoneova priča o Vijonu počinje i završava se sa prolaznošću. Nemojte misliti na fini prizor poput reke koja teče ili jesenjeg lišća, ne, ova prolaznost o kojoj govorim je više nalik truljenju u ustanovi koja je stvorena samo zato da duhovno i telesno muči ljude. Mislim na svet, naravno. Vijon je za svojih tridesetak godina video užasno naličije sveta , o čemu najboje svedoči njegova poezija iz poslednje etape života. Zato prolaznost, to nije ona žalopojka mladog idealiste ,,Balada o gospama pređašnjih vremena" niti pakosno ,,Malo zaveštanje" nego gorčina čoveka koji je bukvalno i metaforički doživeo smrt u životu i samog sebe sahranio u svoje ,,Veliko zaveštanje".
Ocena:
Нема коментара:
Постави коментар