Biti srećan je retka, lepa , i vrlo kratka pojava. Treptaj oka, maltene fenomen u životu koji se klati od dosade do patnje. Biti srećan je takođe, jedna od glavnih zapovesti novog doba, na štetu čoveka kao takvog jer naprosto nije sazdan za stalan osećaj sreće niti može biti srećan po komandi. No , nezavisno od vremena i mesta u kome živi, svi teže zadovoljstvu (tj. sreći u širem smislu), koje im promiče kroz prste dok im patnja neminovno sleduje. Berenajsi Slejter je odabrala put kojim se ređe ide (možda je on odabran za nju?) pa je pobegla u psihozu. Ni tu nije pronašla svoj mir. Umesto prvobitnog detinjeg utočišta, njen unutrašnji svet je vremenom postao noćna mora a ona sama čudovište. Životni put ju je naveo u ludaru Harleč, ali tu ne pronalazi sigurnu luku pa je pobegla . Dvostruka begunica, zar ne ? Da li je sve u vezi Berenajsi baš tako, istražiće Dilan Dog.
U uvodniku izdanja Veselog Četvrtka je dobro primećen izvestan šablon kojim se Di Gregorio vodio pri pisanju scenarija za pojedine epizode ovog stripa (,,Soba br. 63", ,,Stvari s drugog sveta" , ,,Beg od prošlosti" , ,,Prinudni rad" i najslabija - ,, Urbane legende"). Sa tim zaključkom se ne slažem u pogledu ove epizode, u smislu da odskače od tog šablona, pošto u njenom zapletu vidim sličan, ali ne i isti obrt. Da ne bude zabune, scenarista se u ovoj epizodi ne ponavlja, nego unosi malu ali zanimljivu izmenu u pomenuti šablon. Naime, Di Gregorio u Begunici čitaoce navodi na pogrešan trag tako što im sa početka situaciju prikazuje kao veoma jasnu i nedvosmislenu, dok izostavlja sitan ali bitan deo slagalice za kraj. Istinski odmak od utabane staze vidimo u njegovim epizodama ,,Progonitelj" i ,,Poslednji besmrtnici". Obe toplo preporučujem čitaocima.
,,Begunica" nije u rangu pomenute dve, bliža je standardnim epizodama ovog scenariste. Tu je svrstavam ne zbog autorovog šablona nego zbog propusta u zapletu. Najviše bodu oči dva, pa krenimo od manjeg, Otkud Slejterovima baš taj dnevnik, ako nisu bili u kontaktu sa Berenajsi nakon bega? Ovo je itekako scenaristički propust Di Gregorija, ali ne toliko veliki kao sledeća i najslabija, tačka ovog broja. Pokušaću to da istaknem bez spojlera, tako da će samo oni koji su čitali razumeti o čemu govorim. Obrt na kraju epizode je totalno neubedljiv. Pri tome ne mislim na sumanutu ljubav, doduše Di Gregorio je bukvalno prešao preko nje i ostavio kao ničim izazvanu, nego na sve što je iz nje učinjeno. Ono prvo ubistvo još može da prođe kao okršaj koji je krenuo po zlu , ali svako sledeće nema nikakvog smisla imajući u vidu motivaciju ubice. Tu drugu personu je Di Gregorio ubacio u scenario kao diabolus ex machina samo da bi opravdao rasplet. Što duže mislim o tome, primećujem da je ,,Begunica" slabija varijacija na temu iz kultne epizode ,,Oči zla". Svi sastojci su tu : bekstvo iz ludare, čudovište koje to možda nije, neobična ljubav itd. No, bilo kako bilo, makar se Di Gregorio smilovao na svoju Berenajsi i dopustio joj gorko sladak kraj epizode.
Mauricio Di Vinčencov stil po svojoj karikaturalnosti i grotesknosti podseća na rane radove Brindizija, od koga je stariji šest godina, ali primećuje se razlika u pristupu prilikom kadriranja. Konkretno, Di Vinčenco nije toliko eksplicitan kao Brindizi, on ublažava krvopljusne scene pomeranjem perspektive sa vrhunca nasilja. Doduše, ovo se može tumačiti i kao direktiva tadašnjeg uredništva kada se uzme u obzir slaba hororičnost epizoda iz perioda Gvaldonijevog urednikovanja. To na stranu, crtačev pristup monstruoznosti je sasvim na mestu. Imamo sasvim solidnog monstruma (monstrumesu?), naprasne metamorfoze nalik vukodlacima, pa njen unutrašnji dark fantasy svet pun duhova i demona.
Dilan iz drugog sveta je u svemu antipod našem Dilanu, hladnokrvni lovac na čudovišta umesto empatičnog istraživača noćnih mora. Prelaženjem iz jednogu u drugi svet sa različitom estetikom, Di Vinčenco je faktičk crtao dva različita stripa čime je pokazao višestranost i solidno vladanje atmosferom na oba polja. Mauricio je imao taj maler da svoj rad započne crtanjem scenaristički očajnih epizoda. Prosto su mu višom (ne)uredničkom silom dodeljeni levi radovi. Šta drugo reći kada je debitovao na Rujuovoj katastrofi ,,Nemilosrdni Hook", a prva sledeća mu je bila Meddina brljotina ,,Reka zaborava" . U ediciji Veselog Četvrtka se pojavio kao crtač nastavka pomenute Rujuove gluposti u vidu epizode ,,Nightmare Tour", ali sreća mu se ipak osmehnula kada je dobio da sarađuje sa Di Gregoriom na epizodi ,,Prinudni rad" . Taj broj mu je do Begunice bio najbolji.
Ocena:
Нема коментара:
Постави коментар