Palačinke

 

Hellboy: Pancakes from Chad Briggs on Vimeo.

 On je najžilaviji istraživač natprirodnog, ćlan Biroa za paranormalna istraživanja, veliki crveni poludemon poznat čitaocima stripova i gledaocima filmova kao Hellboy. Osim što prkosi natprirodnim silama, veliki je ljubitelj palačinki !  Šta?  Zar niste znali  da pakleni deran voli palačinke?

Ovaj kratki animirani film je pravljen prema istoimenom šaljivom kratkom stripu Majka Minjole, a donosi nam ga nam ekipa iz softverske firme Post Asylum/Element X. Minjolin prepoznatljivi stil crtanja su vešto pretočili u 3d animaciju , pa su uz malo retro šmeka i solidne glasovne glumce napravili simpatičan filmčić.

Lovci na umove

 

 

 Režija: Reni Harlin

Scenario: Vejn Kramer, Kevin Brodbin, Ehren Kruger

Kadeti FBI-a dolaze na malo ostrvo radi obuke. Da bi položili poslednji ispit moraju rešiti iscenirano ubistvo, međutim zadatak postaje pitanje života ili smrti jer je pravi ubica među njima.

Ne ovo nije recenzija tv serije ,,Lovac na umove" ali tiče se famoznih profajlera. Posle uspeha Demijevog filma ,,Kad jaganjci utihnu", FBI profajleri su postali neizbežni deo svih filmova i serija koje se tiču lova na psiho-ubicu., bilo da su horor žanra ili ne. Bilo ih je u filmovima i ranije, ali su bili manje upadljivi i ne toliko brojnih kao sada. Toliko ih ima da su stvoreni čitavi podžanrovi horora i krimića o serijskim ubicama. No, vratimo se na te profajlere. Šta to beše profilisanje? To vam je postupak kojim se pokušavaju utvrditi neke karakteristike ličnosti i ponašanja nepoznatog učinioca krivičnog dela (ubistva, silovanja) pomoću informacija o specifičnosti krivičnog dela,, mestu izvršenja i žrtvi. Naglasak je na reči ,,pokušavaju" , pošto , verovali ili ne profilisanje baš i nije neka nauka. Tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih je rađeno nekoliko ozbiljnih kriminoloških studija o profilisanju i analiza koje ukazuju na to da su profajleri tek zanemarljivo bolji od običnih policajaca pa čak i studenata u predviđanju karakternih crta kriminalaca (videti Istvud i drugi, 2006). Zaključeno je da je profilisanje pseudonauka. Ovo može biti udar za sve one koji veruju u raznorazne šerloke jer su im to  omiljeni zastupnici poretka na filmu i tv-u , ali za potrebe ovog filma to nije bitno , jer nije realističan od početka. Uskoro ćete videti zašto.

Zaplet je u osnovi inspirisan romanom Agate Kristi ,,Deset malih crnaca",  u smislu da imamo grupu koja dolazi na ostrvo, da su odsečeni od sveta i počinju da stradaju jedan po jedanm s tim što u ovoj priči  grupu  ne čine potpuni stranci nego kolege kriminolozi budući profajleri, a dolazak na ostrvo je trebao da bude simulacija, svojevrsan završni ispit iz profilisanja.  Kao što ćete videti upravo ta veština će biti upotrebljena protiv njih samih  jer je , na njihovu nesreću, ubica   takođe vešt u proceni ponašanja pa je napravio  smrtonosne klopke za svakog kandidata ponaosob. Tzv ,,lovci na umove" postaju lovina.

,,Lutkar" odnosno glavni zlikovac ovog filma nikako nije relistično prikazan serijski ubica nego zločinački genije od sorte koja se može videti samo u literaturi i filmovima. Dakle ova osoba nije običan manijak koji se iživljava nad nejakim žrtvama, ili da ih hvata nespremne, nego  kalkulator koji pažljivo planira situacije koje je skoro pa nemoguće predvideti. Koliko god njegov plan deluje pametno, kada odgledate film dovoljno je da  se zapitate kada je ta osoba mogla sve ovo da napravi i postavi , pa će vam biti jasno koliko je takvo delo (ne)izvodljivo.  Samog ,,lutkara" ne vidimo toliko koliko vidimo njegove zamke. Ako ste gledali filmove poput The Cube ili Saw, otprilike znate kakav vas repertoar smrtonosnih zamki očekuje. Obavezna upotreba Rub Goldbergove mašine, otrov, elektrikucija, sabotirano  oružije, skrivene oštrice, eksplozv itsl. Sve je to solido izrežirano, ali je već viđeno i bilo je izlizano još u vreme kada je ovaj film pušten u bioskopski život. 

Već viđeno nije isto što i dosadno, pošto je reditelj Rendi Harlin učinio mnogo toga da film drži pažnju gledalaca. Ovde nema praznog hoda jer je Harlinov film brzog tempa. Od početka imamo napetost, takmičenje  i odbrojavanje koje je nije samo vremensko nego glavu po glavu. U tom frenetičnom tempu  se vidi  i velika mana ove priče.Naime, likovi ovih profajlera uopšte nisu pamtljivi, jednodimenzionalni su, niko se ne ističe, mada je to više do scenarija nego glumaca jer je pisan po principu da bilo ko može da strada bilo kada. Postoji scena u kojoj se vidi malo bolje razrađen lika Sare Mur , koju tumači Katrin Moris, ali ta scena je nažalost izbačena iz bioskopske verzije filma. To je  donekle nadomešćeno klaustrofobičnom atmosferom , osećajem odsečenosti i opštim nepoverenjem likova. Harlin zna kako da izazove kod gledalaca fundamentalne strahove poput straha od smrti i straha od drugog, budući da je sa njima baratao u filmu ,,Zatvor".

Sigurno ste primetili lažni grad na ovom ostrvu. To je zapravo  poligon koje danska policija koristi za obuku . Scenografi su ga naravno malo ukrasili i doradili, ali objekat je zaista takav. Noćne scene u napuštenom gradu sa lutkama kako stoje u mraku,  u ovakvoj priči gde su svi okrenuti jedni protiv drugih, doprinose osećaju paranoje u smislu opasnosti koja vreba  sa svih strana. Šteta što ih nije snimljeno više, pa potencijal ove simulacija grada nije dovoljno iskorišćen. Sa druge strane imamo zanimljive setpiece-ove u kojima Harlin kombinuje elemente iz filmova kao što su Hellraiser, TCM, i već pomenuti Saw. Već u  uvodnom delu filma ćete videti hibrid svih pomenutih, dok vas pri kraju čeka baš poseban obrt sa osobom rastrgnutom kukama u  stilu Hellraiser-a. Povrh svega ima i prilično napetih akcionih scena. Ovom reditelju strava i akcija idu od ruke jer se dobro pokazao u oba žanra, s obzirom da je režirao A Nightmare on Elm Street 4 + Deep Blue Sea kao i Die Hard 2 . Kad malo bolje razmislim o Harlinovom filmu u celini, najbolje ga je opisati kao  hibrid horora,trilera i akcije. Da je propraćen boljim scenarijom tj. bolje napisanim likovima, on bi danas verovatno uživao bolji položaj u ovom psiho-ubica podžanru. Ovakav, ostaje tek kao zanimljiv kuriozitet.

Ocena:

Logan

 

 

Tamničari dovode nesretnog mladića na ispitivanje. Ne znaju ko je,  ali misle da krije nešto bitno. Na njegovu žalost, izgubio je pamćenje.  Muče ga dok se ne progovori, ali ono što ima da kaže se njima neće svideti. Sećanje mu se vraća, ovaj put na njihovu žalost. Probudili su zver.

                                   

Ovaj kratak film Andreasa Klimenta i Andre Hedetofta iz decembra 2012. godine je inspirisan opštepoznatim likom Logana aka Vulverina, ali nemojte očekivati nekog imitatora Hju Džekmena. Nije ovo takav film a ovaj Logan je drugačiji. Protagonistu glumi golobradi mladić Tobias Nilson, a on  je ovde  prestrašeni momak sve dok mu ne proradi njegovo pravo ,,ja". Kada znate o kome se radi, shvatate da antagonisti čitavo vreme čačkaju mečku ne znajući sa kim imaju posla. Vulverin tinejdžer? Ovaj film to uspešno prodaje.

Okolnosti pod kojima se radnja odigrava ostaju nerazjašnjenje, prepuštene su mašti gledalaca mada  ih od početka dovodi u stanje opšte zbunjenosti donekle slično protagonisti. Voleo bih da je to zbog  scenarija, ali pre će biti da je tako zbog nedostatka sredstava. Vidi se da je ovo baš skroman filmčić u kom se sve odigrava u memljivom podrumu sa jednim stolom i dve stare stolice. Takođe se vidi da su reditelji više nego svesni manjka para pa su film  sveli na najnužniji minimum kako bi postigli željeni ishod. Opštu skromnost filma nadomešćuje sasvim solidna gluma i štedljivi ali pametno upotrebljeni specijalni efekti Martina Kupskog (Hellboy 2). Logan se pridružuje  malobrojnim fan filmovima o X-ljudima koje možete pogledati bez blama.

Tanosova Potraga

 

 

Tanos se vratio iz mrtvih, a uskrsnuće ima svoju cenu. Dužan je da satre polovinu univerzuma! Kako bi ovo postigao, potrebni su mu dragulji beskraja. Tanos kreće u potragu koja će zatresti temelje postojanja i dovesti ga u sukob sa najmoćnijim bićima svemira!

U zbirci ,,Silver Surfer: The Rebirth of Thanos" odnosno u domaćem izdanju Čarobne Knjige ,,Rukavica Beskraja : Preludijum"   imate četiri epizode Srebrnog Letača (Vol 2, 34-38) i dvodelni mini serijal Tanosova potraga. Ovde ću se baviti samo njome  jer po meni Tanosova Potraga  kao zasebna i zaokružena celina zasenjuje sve što je dalje urađeno u okviru ,,Rukavice Beskraja". Može se reći i sa njom.

U skorašnjim Marvelovim filmovima Tanos samo likom podseća na  izvornika pošto je njegova ličnost izmenjena maltene do neprepoznatljivosti zarad njihove ciljne publike tj. dece i odrasle dece. Taj PG13 Tanos je lik iz crtanog filma u odnosu na pravog Tanosa tzv ,,Ludog Titana". Čitava ta priča o prenaseljenosti svemira i ubijanju polovine živih bića kako bi druga polovina opstala je ideja vodilja inferiornog filmskog Tanosa , dok je  u stripu  obična laž koju baca u oči Srebrnom Letaču. Tanos je tu da ispravi neravnotežu nastalu krnjenjem procepa između života i smrti usled vraćanja sve više bića iz mrtvih, kao i izbegavanjem da se upokoje. U filmovima  njegova potraga je banalizovana i time što  prosto oduzima dragulje beskraje, stiče ih silom a ne pameću kao u ovom stripu. Istinski Tanos nije tek neki grmalj, iako je tako građen,  nego zločinački genije koji je nadmudrio vrlo moćna bića.

 To nadmudrivanje neretko deluje kao nameštena igra  jer se skoro svaki put svodi na to da Tanos zna  o draguljima beskonačnosti  više nego njihovi nosioci odnosno čuvari. Ne bih da sitničarim, jer poenta tih nadmetanja nije toliko da pokaže Tanosovu pamet ili lukavost koliko Starlinove meditacije o moći. Konkretno da je Tanos iznad dobra i zla (reda i haosa), da razume pravu prirodu moći i da  nije  pasivni saklupljač tj. horder moći koliko osoba koja svojom aktivnošću potresa temelje poretka itsl. Uprkos svemu ovome, Tanos nije neki vanzemaljski ubermenš, on je gospodar i rob. Uskoro ćete saznati zašto.

 Površno gledano , Tanos ispada tipičan supervillain u smislu da teži  apsolutnoj moći zarad  dominacije nad , u njegovom slučaju, čitavim univerzumom. Ono što ga čini baš netipičnim i larger than life likom je njegova motivacija.  Tanos služi ,,Gospi Smrti" , međutim u ovom stripu  otkrivamo da on bukvalno voli Smrt! Pod time ne mislim na ubijanje, iako mu se ni to ne može sporiti, niti na leševe, nego na pravu pravcatu (?) Smrt. Ta Smrt je ,valjda, stvarni entitet u Marvelovom univerzumu. Naglašavam to ,,valjda" jer se do ovog stripa Tanosu javljala poput halucinacije pošto niko osim njega nije mogao da je vidi niti utvrdi njeno prisustvo. Nije  on nazvan Ludi Titan bez razloga. Dakle, on je zaljubljen ni manje ni više nego u samu Smrt! Zaboravite na one sitne  bednike koje zabavljaju leševi, Tanos je ultimativni nekrofil! On sumanuto traži ljubav od ne-bića, od ništitelja života. Kako bi ostvario ovu nemoguću ljubav, on sebe bukvalno pretvara u boga, ali tu leži  tragedija. 

Čovek, pa i Titan, može da radi šta hoće ali ne može da bira šta želi. Tanos je zaljubljen u entitet koji to nikako ne može da mu uzvrati, a ako bi ga na to prisilio, što može budući da je postao sve i svja, ta ljubav ne bi bila bezuslovna. Koliko je Tanos svemoćan, toliko je nemoćan  da ostvari svoju najveću želju te ostaje usamljeno božanstvo. Tu vidimo Starlinovu poslednju lekciju o moći: usamljenost. Samoća, međutim, nije za svakog. Ovo je još očiglednije ako se malo udubite u poreklo dragulja beskonačnosti. Neću vam to pokvariti, ali nazire se zamisao poput ideje vodilje filozofa Filipa Mejnlendera. Dakle, u ovom stripu imamo ludilo, ljubav, smrt, tragediju i mračne nazore ukomponovane u spejs operu. What's not to love?

Iako sam Džim Starlin nije crtao ovaj strip nego Ron Lim , po njegovom priznanju  Limov rad izgleda baš  onako kako je zamislio. Obojica su inače poprilično inspirisani stilom Džeka Kirbija, pa nije teško pogoditi otkud se tako dobro slažu. Ko se pozabavi nastankom Tanosa kao lika, videće da je Starlin kopirao elemente od likova iz Četvrtog Sveta. Kirbi je stvarao epove inspirisane biblijskim temama koji su vešto pretvoreni u  spejs operu, mada nedovršenu. Starlin za razliku od njega stavlja veći akcenat na  likove koji svoje unutrašnje sukobe  rešavaju stvaranjem spoljašnjih. Što se samog crteža tiče, inspirisanost Kirbijem nimalo ne čudi jer je baš njegov stil jedno vreme bio Marvelov ,,kućni stil" pa su se na njemu učile generacije crtača, neki kao čitaoci a ostali radeći na dovršavanju skiciranih stranica, Kompozicija tabli itekako podeseća na Kirbijevu, s tim što se Ronov crtež od potonjeg stila najviše razlikuje u proporcijama i konturama lica. Konkretno, nema  oštrih linija i likovi su manje stilizovani sa proporcijama koje su bliže realnima.  Akcionih scena ima manje nego što bi očekivali oni koji misle da se ovakvi stripovi svode na najobičnije makljaže.

 

Ne bi ovo bio ,,kosmički" marvel strip da nije ove tematike i da nema zvezdanog neba kao i psihodeličnih tabli, a Ron itekako pokazuje svoje umeće na tom polju. Strip je krcat svemirskim putovanjima, posetama drugim ravnima postojanja i nadrealnim scenama. Naročito su uspešne spleš table. Ponekad je veoma lako izgubiti se u kaleidoskopu živih boja. Kolor je neretko rak rana starih marvelovih stripova, ali kolorisanje Toma Vinsenta  su izdržale test vremena. Ono što definitivno nije izdržalo test vremena su nastavci ,,Rukavice Beskraja". Shvatam šta je Starlin pokušao da ostvari, da pokaže nagon ka smrti kroz Tanosovu samosabotažu, ali način na koji je to uradio je očajan pošto mu se scenario svodi na makljažu sa antagonistom koji je  zaljubljeno do ušiju. Vrhunac čitave ,,Rukavice Beskraja" je zapravo u ovom stripu.

Ocena:

Tajni prozor

 

 

Režija: David Koep

Scenario: David Koep, prema noveli Stivena Kinga

To svakome može da se desi, uopšte ne morate biti pisac. Bilo da vodite blog, pišete recenziju, esej, sastav ili najobičniji domaći zadatak , sigurno vam se barem nekad desila blokada. To je kada hoćete nešto da iskažete, ali nikako ne nalazite prave reči. Nešto napišete, potom uporno razmišljate o tome ili začas izbrišete, škartirate sve ili ne napišete baš ništa jer ste ukopani u mestu. Ovo vam se može činiti kao mali problem, neko privremeno stanje koje se kad-tad prevaziđe , ali znajte da blokada ume biti baš gadna. Naročito je veliki problem ako živite od pisanja, a još gori ako živite za pisanje. U takvom stanju nalazimo Morta Rejnija, protagonistu ovog trilera. Ostavio je ženu, prethodno je uhvativši sa švalerom, osamio se u kući,  pije kao smuk , depresivan je, a bivša ga tera da se konačno razvede. Povrh svega ovoga,  proganja ga  neki čudak koji tvrdi da mu je Mort ukrao priču. 

 

Radnja filma se odvija u nepreciziranoj sadašnjosti, skoro sve se dešava u Mortovom mikrokosmosu sa vrlo malo upliva modernog sveta. Da nije one kratke scene u gradu,  datumiranog magazina i još poneke sitnice poput laptopa, sve se ovo moglo odigrati negde u drugoj polovini  dvadesetog veka, što filmu daje donekle retro šmek. Ako bolje pogledate, ,,Tajni prozor" je triler u stilu Hičkoka. Zaplet je takav da ima vojerisanja, tipa sa psihološkim problemima koji je opčinjen plavušom i , naravno,  raskol između dobre i zle strane persone. Ovo je tako zbog istoimene izvorne kratke priče Stivena Kinga, ali David  Kep je to itekako prepoznao, adaptirao priču i režirao film u tom maniru.

 

 Pošto je King pisao ovu novelu, od početka je jasno ko će biti negativac. Ako već ne znate, neću vam spojlovati film. Sličan motiv je ponovio više puta u svojim najpoznatijim i najbolje ekranizovanim delima. Kepu to  nije bila prepreka da napravi sasvim solidan triler. Tokom filma vešto gradi osećaj strepnje tako što  nagoveštavajućim kadrovima  polako priprema  gledaoca za koliko-toliko očekivani ishod. To postiže i kao scenarista  suptilnim rečima i indikativnim dijalozima. Kep je vešt zanatlija, pa zna kako da  dobije  na saspensu tako što  se igra sa očekivanjima publike pa ih  pojedinim  scenama namerno navodi na pogrešan trag. Što se tiče same tajne ovog ,,Tajnog Prozora" , ovde vidimo tipičan žanrovski pristup  psihologiji likova, pa ne očekujte potpunu ubedljivost sa te strane.

 Ubedljivosti zapleta najviše doprinosi Džoni Dep. Ulogu ukletog pisca  je odigrao savršeno jer može u momentu da pređe iz  depresije i pasivnosti u euforiju i impulsivnost. Pored ovoga  pokazuje raznim gestovima tu neverbalnu agresivnost, potisnuti bes Rejnija koji je poput tempirane bombe. Dep to može jer  poseduje taj izuzetno redak dar potpunog uživljavanja u ulogu. Kod Depa nema  glumatanja,preglumljivanja, ili izveštačenosti kojima i najbolji umeju da pribegavaju. Može se reći da on maltene nosi ceo film.

Kažem to ,,maltene", jer je imao i solidnu podršku Džona Turtura u ulozi  Džona Šutera tj. opsesivnog progonitelja. On je jasno i namerno odeven poput zlikovca iz starih kaubojaca sa  crnim šeširom, ali nije napravio od sebe karikaturu igrajući takav lik. Turturo pokazuje staloženost kao u revolveraša, čvrsti pogled koji ništa ne može da poremeti, sa dozom fanatizma. Ostali glumci vrlo dobro tumače tipske likove, pa nemam šta da im zamerim niti šta da posebno pohvalim.

Vratimo se na blokadu u pisanju. Ona nije nerešiv problem, postoje razne  terapije i strategije kojima se uspešno otklanja. Uopšteno govoreći, one se svode na smanjivanje aksioznosti i izgradnji samopouzdanja. Naravno, to su sve gotova rešenja i tuđi recepti,  međutim  ima onih retkih ljudi koji se odvaže da sami sebi prokrče put  služeći se drugačijim sredstvima.  Mort je jedan od takvih,  i recimo da je  upotrebio radikalno rešenje za blokadu. Neki bi rekli da sada jede gorke plodove svog rada, ali koliko vidimo oni su baš slatki. King , konzervativan kakav jeste, ovu novelu je drugačije završio, premda je Kepov kraj zanimljiviji. Teško je bilo poverovati da će ovo da  rasplete na ubedljiv način, ali pronašao je prilično dobro rešenje. Još teže je poverovati koliko je ,,Tajni prozor" neopravdano potcenjen film. ,,Tajni Prozor" ne nudi novi vidik, ali nećete se razočarati ako pogledate kroz njega.

 

Ocena:

 

 

Votan

 

Votan je anglosaksonski naziv za Odina, ali Votan iz ovog stripa nije nordijsko božanstvo  nego crni mag i prvobitni arhineprijatelj Doktora Sudbine. Danas je manje poznat čak i među stripadžijama, jer su tu ulogu arhineprijatelja odavno preuzeli gospodari haosa. Bilo kako bilo, Doktor Sudbina je oduvek bio čudan protagonista. Moćni mag sa zlatnom kacigom , a obučen kao superheroj, uloga koju je zaista neko vreme imao u DC stripovima pre nego što mu je vraćen status čuvara od zlih onostranih sila.  Prošle godine je ovaj strip junak napunio 80 godina. Tim povodom je  Dan Škadi  napisao i nacrtao ovaj sjajan fan strip posvećen  prvoj avanturi Doktora Sudbine.U pitanju je humoristička reinterpretacija stripa Gardnera Foksa i Hauarda Šermana koji je objavljen u More Fun Comics br. 55 u maju  1940. godine.

Neki bi pomislili da je ovo posprdan strip na konto toga što se Doktor Sudbina prikazuje kao sveznajući mag koji je potpuno nesnađen u tehnološkom društvu sadašnjice, međutim to nije baš tako, Što reče Homer Simpson,it's funny because it's true. Ovaj doktor je na početku svoje karijere u stripu  zaista bio  najveći posvećenik tajni univerzuma ali potpuno neobavešten o svakodnevnom životu izvan svojeg čarobnog tornja. Inza mu je bila saradnica i jedina veza sa  spoljnim svetom, a kasnije više od toga. Današnjim čitaocima, osim ako se nisu bacili u čitanje baš starih stripova,  takav Doktor Sudbina nije poznat  jer ga šira publika zna kao  avatara Nabua , jednog od gospodara reda, pošto je ta verzija ovog lika postala dominantna u stripovima i najviše prikazivana izvan njih u raznim animiranim serijama, igricama itd. Ostavimo njega po strani na trenutak i pogledajmo izvornu ličnost novim očima.

Zaista, nikad nisi bio ovde

 

Režija: Lin Remzi

Scenario: Lin Remzi, Džonatan Ejms

Ćerku njujorškog senatora je oteta i prodata u belo roblje. Otac ima nekog saznanja da se ona nalazi  u nekom bordelu na Menhetnu ali nije se obratio organima reda nego je za  pronalazak i spašavanje male Nine unajmio  najokrutnijeg plaćenika, tihog rmpaliju po imenu Džo. Prekaljenom veteranu ovaj zadatak ne predstavlja izazov, međutim posao kojeg se latio nije onakav kakav je prihvatio.  

Džo jeste profesionalni ubica, ali ne onakav kakvog biste na konto žanra očekivali. Nije markantan niti mačo tip, ne nosi skupa odela niti vozi još skuplje sportske automobile. On nema  skrivenu prostoriju sa oružijem od poda do krova niti tajne štekove novca nego  je neugledan sredovečni čovek koji živi sa majkom u staroj kući. Ovo nikako ne znači da je Džo neki slabić koji se krije iza oružija ,  naprotiv, on je grmalj kakvog ne biste želeli da sretnete u mračnoj ulici. Iza ovog povučenog i naizgled nizašta nezainteresovanog bradonje stoji nagomilana agresija ali i velika patnja. Džo je proživeo mnogo užasa u svojoj dugačkoj karijeri  , prvo u detinjstvu, potom  na ratištu  i tokom rada u obaveštajnoj službi. Ti događaji su ga traumatizovali  do te mere da ga godinama  progone  noćne more i flešbekovi. Video je toliko grozota  mu se um povremeno otcepljuje od stvarnosti derealizacijom kako bi podneo sav teret crnila. Dakle on  podsvesno isključuje svet oko sebe i  sebe iz sveta do tačke gde postaje  samom sebi nestvaran. Suštinski Džo je otuđen čovek koji zbog posla mora biti nevidljiv što mu samo produbljuje otuđenje. 

 

Ovaj slowburn triler rediteljke Lin Remzi vam to neće saopštiti u vidu nekog banalnog origin story-a ili lične ispovesti protagoniste. Neće vas voditi za ruku jer ne  pokušava da objasni scene ,  ne pravi razliku između stvarnog i nestvarnog,  ne nameće hronologiju niti psihologiju nego dopušta gledaocima da sami slože priču. Ovo ne važi  samo za protagonistu nego za čitavu radnju filma. Nema nekog Šerlokovskog momenta na kraju filma gde vam  objašnjava  detalje  intrige/zavere koju ste upravo gledali. ,,Zaista, nikad nisi bio ovde" je više studija ličnosti nego triler iako je adaptacija istoimenog romana  Džonatana Ejmsa.

 Ovaj film , za divno čudo , nema   preteranu  koreografiju u vidu hiperstilizovanih borbi nalik na videoigrice koje su postale reper za akcione filmove i trilere. Nećete videti Džoa kako se maklja sa  desetoricom henchmena istovremeno, pošto ovo nije taj tip filma jer je  senario realističan i  veći naglasak je na subjektivnom doživljaju. To ne znači da nema akcionih scena, neizbežne su imajući u vidu čime se protagonista bavi.  Dakle , akcionih scena ima  ali je  nasilje u njima prikazano u  životnijem i neretko sirovijem obliku. Primer ovog drugog  je  scena u kojoj  se kroz snimak sa ulične kamere vidi kako ovaj veliki baja upada u bordel i mlati radnike obezbeđenja čekićem. Lin Remzi kaže da je ovo dobrim delom zbog nedostatka budžeta, međutim ispada da je to koristilo sveukupnom ugođaju filma. Pošto znamo da se Džo redovno isključuje iz stvarnosti, logično je da  su posledice njegovih dela vidljivije od samih dela tj.  prebijanja i ubijanja.

 Hoakin Feniks je na odličan način izneo ulogu čoveka prožetok kontradikcijama. On je mučitelj, a žrtva mučenja. Okrutan,  a nežan.  Stamen, a raspada se. Sve ovo, i mnogo više ,  je postigao bez oslanjanja na reči , dijaloga jedva da ima, nego isključivo svojim govorom tela. Ono što bi se kod drugih glumaca verovatno svelo na mačo poziranje i izigravanje opasnog momka, Feniks produbljuje izvrsnom mikro glumom tj. sitnim gestovima koji odaju pravo stanje otupelog protagoniste. Najveća snaga ovog film je ujedno i najveća mana zato što su  radnja i skoro svi ostali likovi sekundarni u odnosu na protagonistu. Ovo se najviše odrazilo na lik Nine, ostali političari,posrednici, agenti isl. nisu bitni jer rediteljka nije insistirala na trilerskom narativu. Ekatarina Samsonov je imala vrlo malo prostora da razradi lik Nine, ali je tu ulogu  izvela prilično dobro s obzirom na okolnosti. Nije poput uobičajenih holivudska žrtava sa iskolačenim očima, nego lik Nine tumači kao devojčicu koja je  maltene zanemela i zatupela od zlostavljanja i silovanja. Njen izgubljeni pogeld i  gestovi su prepuni neizgovorenih misli i upućuju na neizrecive užase. Obrt na kraju je na granici ubedljivog, ali samo zbog  manjkavog scenarija. Neću pokvariti iznenađenje i odati tu scenu, ali mislim da je taj rez prenagljen. Ko odgleda, shvatiće.

Poređenje ovog filma sa Skorcezeovim Taksistom je neizbežno zbog izvesnih sličnosti u protagonisti i zapletu , u smislu da ima bivšeg vojnika sa PTSP-om koji spašava maloletnicu iz kandži organizovane prostitucije ,  ali sličnosti se tu završavaju. Protagonista Skorcezeovog filma  svoje egzistencijalne probleme rešava krvavim obračunom u bordelu dok je u ovom filmu to tek polazna tačka jer se film Lin Remzi kroz priču Džoa i Nine bavi posledicama nasilja  i empatijom kao mogućim izlazom iz tog karavilajeta. Naglasak je na mogućem, ne i sigurnom, jer je on samo nada ovih dvoje sapatnika. ,,Hajdemo. Divan je dan". Napisano i izrečeno  deluje kao baš banalna replika, međutim da biste shvatili težinu ovih reči , morali biste odgledati i shvatiti sve što im prethodi. Ovo je pokušaj dvoje sapatnika, osoba koje ,,nisu tu" da izrone iz mraka i zaista budu ovde.

Ocena: