Jakku: Prvi talas

          

Oklop koji je gotovo svima poznat  zahvaljujući ogromnoj popularnosti filmske franšize,vrlo često promašuju, rado su viđeni na različitim okupljanjima entizijasta i  svi ih povezuju sa melodijom Imperijskog marša.Naravno reč je o Stormtruperima.Prizori različitih galaktičkih ratova ne bi bili isti bez njih.
Naravno, ne treba zaboraviti da su pod tim oklopom ipak samo ljudi od krvi i mesa, vođeni različitim principima,nadama i željama.Ovaj kratki film Bendžamina Eka pokazuje upravo to što retko kada viđamo unutar filmova iz Star Wars franšize, ljudsku stranu rata iz perspektive vojnika Imperije.

Dylan Dog : Savršeni zločin

Pojavila se vest na internetu da je Dilan Dog ubio tabloidnog novinara Marka Kveščena.Među prvima koji su je pročitali su forumaši obožavaoci lika i dela istraživača noćnih mora.Svi su u neverici,misle da je reč o grešci ili nekakvoj podvali.Da li je moguće da Dilanu tek tako pukne film? Dok iščekuju vesti o sudbini svog idola, nekoliko članova ovog kluba obožavalaca odlučuje da prekrate vreme pisanjem kratkih priča na ovu temu.Tako nastaju tri kratke priče kojima pisci    u ,,dilandogovskom maniru" pokušavaju da odgonetnu neobjašnjivo ubistvo novinara Kveščena.Da li je sve baš kao što se čini, ili se nešto zlokobno krije u pozadini ovih priča?

Pre svega, ovo je avantura Dilana Doga u kojoj ga vidimo iz perspektive obožavalaca  dok se on sam jako malo pojavljuje.Takav pristup nije neviđen, prikazivanje Dilana kroz priče drugih je prisutno još od ranih dana ovog serijala, konkretno od prvog specijalnog broja ,,Klub strave i užasa" u kojoj se istoimeno društvo , koncipirano prema čuvenim piscima, okuplja radi pričanja svojih kratkih priča o Dilanu.U ,,Savršenom zločinu" to nije tema, nego  je reč o okupljanju jednog drugačijeg društva, okupljanju  zajednice ljudi na internetu poznate kao Forum.Ovaj Forum ,,Dylan Dog Web Club"(zaista postoji takva zajedinica) posmatramo kroz prespektivu nekolicine njegovih članova, ali pri tome jako malo saznajemo o njima samima.Minjako se nije udubljivao u karakterizaciju ovih ličnosti, niti je pokušavao da analizira pojavni oblik i dejstvo kiberprostora na društvo.

O samim članovima znamo vrlo malo osim imena njihovih online persona (nickova,nadimaka) koja upućuju na različite popularne filmove i franšize.Prikazani su kao stereotipni gikovi.Neočekivan obrt se dešava kada saznajemo da je administrator prosledio lažnu vest jer je on zapravo Mark Kveščn.Samom sebi je  stvarao  besplatnu reklamu za novu knjugu u kojoj navodno raskrinkava ,,šarlatana" Dilana Doga. Time je Minjako skrenuo pažnju na pojavu novinarskih patki i laži koje novinama služe za što veću prodaju a pojedince obeležavaju za čitav život.Ovo je naročito rasprostranjena pojava na našim prostorima gde ljudima vrlo često presuđuje naslovna strana.Moć medija je velika, manipulisati istima može imati razorno dejstvo na pojedinca i društvo.Dilanov osvrt na čitavu stvar je vrlo kratak i suviše očekivan. Obrt je sjajan ali prava  šteta što Minjako nije ulazio u dublju analizu ovih pojava .

Sve tri priče bi mogle da postoje kao pojedinačne epizode Dilana, ali dosta tih tema je već više puta prežvakano u samom serijalu.Prva priča je tipičan ,,creature-feature" sa čovekom koji se pretvara u krvoločnog jetija,druga kroz blagu naučnu fatastiku obrađuje temu potpunog otuđenja i zaborava ličnosti (vrsta smrti u životu) dok je treća natprirodni osvrt na  osvetu i duševnu prazninu.Dakle, priče su uglavnom prosečne ali ih kao celinu uzdiže pomenuti obrt da je vest ustvari lažna i nakon svega još jedan konačni obrt.Ispada da je Mark Kveščen ( igra reči od upitnika) i sam  lik u jednoj od tih priča jer su se te fantazije odigravale u paralelnoj dimenziji.Moglo bi se reći da je Kveščen upao u zonu sumraka, jer čitava priča liči na epizodu pomenute serije.

Uprkos nedostatcima, ova epizoda bi bila solidna da nije problematičnog crteža Bruna Brindisija.Ovo je Brindisi u svom najslabijem izdanju, kao da je crtao na brzaka i bez trunke inspiracije.Brindisi je zapostavio senčenje.Ovde nema nimalo mračne i nadrealne atmosfere iz starijih radova poput ,,Konjanici vremena" ili ,,Dok vas smrt ne rastavi".Stil koji se blago graniči sa karikaturalnim je ostao,ali ovako lišen preko potrebne atmosfere nije prikladan stripu kao što je Dilan Dog.Ovo bi moglo da prođe kod Nik Rajdera ili Teksa ali ne ovde.Usled ovoga scene koje bi trebale biti  dramatične su vrlo svedene i nemaštovite i nema varijacije u stilu tokom različitih kratkih priča forumaša..Dakle,crtež nije očajan koliko je isprazan.

,,Savršeni zločin" je sve osim savršen,ali treba priznati da ipak odskače od užasnog proseka i kolotečine u kojoj se ovaj serijal nalazio u tom trenutku.Redovni čitaoci Dylan Dog kiosk izdanja Veselog Četvrtka su sigurno primetili da u čitavoj godini koja je prethodila ovom broju je bilo možda oko tri simislene priče.Među njima sigurno nisu ,,Balzamator", koji je prethodio ovom broju i pogotovo očajni ,,U glavi ubice".Što bi Gručo rekao, to nije horror strip nego horror od stripa.
Sve u svemu ,,Završeni zločin" je čitljiv strip, ne može se reći da je plitak ali su teme interesantnije od same izvedbe.

Ocena:

Luke Cage - Prva sezona

U panteonu marvelovih heroja Luk Kejdž nikada nije zauzimao naročito visoko mesto.Među opštepoznatim likovima poput Spajdermena,Derdevila,grupa kao što su X-ljudi i Osvetnici, Kejdž se u početku jedino isticao kao jedan od (tada) retkih crnih superheroja.
Prateć filmske trendove,naročito popularnosti određenih žanrova, Marvel je iste ugrađivao u svoje stripove menjajući pojedine serijale u jeku novih hitova.Prvobitno nazvan ,,Power Man" je bio glavni junak inicijalno vrlo uspešnog serijala koji je nastao u vreme ,,crnačkog" filmskog talasa danas poznatijeg kao  ,,blacksploitation".Vremenom, jer su istočnjački borilački filmovi zavladali velikim ekranima,  serijal je postao   dvojac ,,Power Man and Iron Fist: Heroes for Hire" , ali nakon završnog broja sam Luk Kejdž je polako padao u zaborav.Srećom po nas pa se pojavljivao kao sporedna ličnost u pojedinim stripovima, a svoj moderni imidž je dobio pod scenaristom Brajanom Majklom Bendisom unutar stripa Alias.Na našim prostorima su u skorašnje vreme objavljeni  pojedini stripovi u kojima se pojavljuje u sporednim ulogama, najčešće su to samo minorno pojavljivanje na nekoliko stranica kao u Građanskom ratu.

Posle ovog kratkog istorijata, prosto se nameće pitanje : Ko je sad pa taj Luk Kejdž? Luk je vispreni crni herkules koji ispravlja krive drine u Harlemu.Glumi ga Majk Kolter,on je bivši policajac koji je upao u nameštaljku i na pravdi boga osuđen na kaznu zatvora uprkos tome što je nevin. Zahvaljujući neobičnom eksperimentu je postao otporan na metke i dobio nadljudsku  snagu .Nakon toga je pobegao iz zatvora,promenio identitet i  postao  heroj u Njujorškoj četvrti Harlem.Transformacija iz begunca u diku crnačke četvrti nije naprasna , položaj lokalnog superheroja se Kejdžu naprosto nametnuo ubistvom bliske osobe.

Sweet Christmas

Harlem je za ovu seriju isto što je Đavolja Kujna za Derdevila.Pa možda i više od toga.Ne samo da je lokacija,njena arhitektura sa stilizovanim radnjama i barovima i upečatljivim stanovnicima ličnost sama za sebe, nego je takođe jako uporište i rasadnik crnačke kulture.Istorijski gledano ,Harlem zaista ima takav položaj.Ne treba smetnuti sa uma činjenicu su crnci u SAD-u do 60-tih godina prošlog veka bili građani drugog reda.Bili su lišeni veze sa matičnom kulturom davnih dana, a na pravljenje nove  sopstvene kulture unutar grada je gledano sa podozrenjem.Ova četvrt je zaista imala, i još uvek ima  veliku ulogu u crnačkoj renesansi.

Za razliku od Osvetnika i X-ljudi, Kejdž se ne bori protiv vanzemaljskih  ili mutantskih napasti, već se on rve sa organizovanim kriminalom na lokalnom nivou.Time je on prosečnom građaninu mnogo bliži od nekih letećih nadljudi.Naravno, ubedljivost (super) heroja zavisi od zlikovaca protiv kojih se bori.Prvo se ukazuje  Kornel Stouks (Mahershala Ali), kontraverzni biznismen i novi gazda ,,Apolo" kluba.Stouks je  krupna zverka podzemlja, ali je prikazan kao kompleksna višestrana ličnost.Pružen nam je značajan uvid u njegovu prošlost i naročito u socijalnu patologiju koja  je formirala takav kriminološki profil.

Drma se presto.

Nakon gledanja Derdevila, Stouks se može učiniti kao crni Kingpin u pokušaju, ali ubrzo se situacija menja i na njegovo mesto zauzimaju drugi.Ovde umesto jednog figurira trio negativaca.Najočiglednija je Stouksova rođaka Maraja, političarka premazana svim mastima,spremna na svašta zarad fotelje i moći.Sledeći je Hernan,hladnokrvni ubica i mutivoda hijenolikog osmeha koji igra ulogu savetnika.Od svih taj je verovatno najjeziviji.

I tu je još Vilis Strajker,trgovac oružijem i Kejdžov polubrat.Uprkos dobroj glumi Erika Lareja Harvija Strajker je najmanje ubedljiv.Priča o odbačenom detetu velečasnog Lukasa i večitom rivalstvu među braćom po ocu je pomalo nategnuta i  patetična, uglavnom zbog načina na koji je izvedena.Vilis od početka napada Kejdža i svaljuje sve svoje emotivne probleme i traumu na istog ali ne na rafiniran način, nego banalnim patetičnim izjavama i besom.   Zbog toga deluje kao karikatura od lika odnosno osrednji negativac iz Arrow/Flash serije, što ne priliči ovakvim Netflix serijama u kojima su zlikovci bolje profilisani.

Tell me, do you bleed?

Sa druge strane, ovde je policija prikazana afirmativno kao u Derdevil seriji.Dakle samovlasne metode superheroja nisu same rešenje krupnijih problema, nego je potrebno sadejstvo sa policijom kao zvaničnim organom.Prikazani su kao zaista funkcionalna ekipa, za razliku od tromih nesposobnjakovića iz žanrovski srodne Arrow serije.Doduše, tamo je takvo stanje postala redovna pojava tek od treće sezone.

Odličan primer ovoga je detektivka Misti Najt, ličnost iz stripa koju tumači Simone Missick.Kada su slučajevi i istrage počele da izmiču kontroli,Misti je posegla za nekonvencionalnim rešenjem u vidu preuzimanja stvari u svoje ruke.To joj se više puta obilo o glavu, i time je stavljen naglasak na neophodnost reda i procedure među plavcima naspram metoda kojim se koriste tzv. superheroji poput Kejdža.Gledaoci će takođe primetiti njenu tehniku istraživanja tj.žanrovsku konvenciju stilizovane vizuelne dedukcije kakva je viđena na serijama poput Šerloka i Hanibala.

U pogledu formata serije, sporednih likova i koreografije ,važi sve što sam već rekao za Derdevila, jer je reč o istom šablonu koji Netflix primenjuje na već trećoj Marvel seriji.Takođe se može slobodno reći da ova sezona nije direktna adaptacija određenog stripa nego mešavina više segmenata iz raznih Luke Cage solo serijala i mini serijala.Što se tematike tiče, i Luke Cage je u suštini krimić ali je po izvedbi bliskiji staroj školi akcionih filmova nego noir žanru.Gledaoci će lako raspoznati mnogo puta viđen zaplet o junaku koji dolazi u gradić(ovde kvart) i čisti ga od ološa.To ne znači da je serija dosadna, naprotiv ,pristup materiji je svež i zanimljiv ali ne pomera žanrovske granice.

Ocena:

Bright Falls web-serija

Noć veštica, mnogima savršena prilika za horror proslave ili kakvo tematsko veče  a ovde je to prilika za zanimljivu kratku seriju Bright Falls. Zvuči poznato, zar ne? Ako ste ikada probali igricu Alan Wake, ovaj fiktivni američki gradić vam je itekako poznat kao centar svih neobičnih zbivanja u životu pomenutog Alana.

Ovo je kratka web-serija koja se 2010.pojavila kao deo promocije Alan Wake igrice, sastoji  se od šest epizoda po 5-6 minuta čija je radnja smeštena u tom gradu.Priča prati sudbinu novinara Džejka Fišera koji je odlučio da malo odmori od svakodnevnih porodičnih zgoda time što je otišao u Bright Falls da intervjuiše doktora Hartmana povodom nove knjige.Očekivao je mir i tišinu u malom mestu, priliku da razbistri misli, međutim uhvatio se u mrežu neslućenog mračnog zbivanja koje progoni taj gradić.Dešavaju se neobične pojave, meštani se ponašaju čudno a nešto mu narušava pamćenje.

                

Ovde ćete videti nekoliko prepoznatljivih lokacija i likova iz same Alan Wake igrice.Ako vam se ona dopala, a da za ovu serijicu ne znate, onda će vam sigurno prijati ova kratka priča iz Alanovog sveta borbe svetlosti i tame.

Spec Ops: The Line

Nakon što se pročula poruka od izgubljenog 33.bataljona na radiju,tročlana ekipa delta operativaca stiže u Dubai, grad koji je uništila katastrofalna peščana oluja tokom nedefinisane bliske budućnosti.Tragajući za  preživelim vojnicima, koji su pokušali da organizuju evakuaciju grada uoči peščane apokalipse, trojac koju predvodi Kapetan Voker dolazi u sukob sa neprijateljski nastrojenim frakcijama vojske,paravojnih formacija pa čak i CIA.Izvršavajući misije, igrač u ulozi Vokera ratuje protiv brojčano nadmoćnijih grupa u nadi da će pre ili kasnije spasiti grad od istih i otkriti sudbinu pukovnika  Konrada. Dakle, pucnjava,hvatanje zaklona,još malo paljbe,,,čišćenje" redova neprijatelja i napredovanje ka ,,pobedi".Zar očekivati nešto drugačije od igre koja ima Spec Ops u naslovu? E pa  tu se grdno varate.Nakon prolaska kroz nekoliko uvodnih misija puškaranja, igrača polako sustiže osećanje nelagode  koje se od polovine nadalje pretvara u gađenje a na kraju , moguće, i u zaprepašćenje.Slede krupni spojleri, ako već niste igrali ovo onda stanite.Čitajte kasnije.SPOILER ALERT!!! You have been warned.

Po povratku iz rata 33.bataljon je mimo naređenja pokušao da evekuiše stanovnike  Dubaija jer je posredi bila nezapamćeno velika peščana oluja koja je rušila sve na svom putu.Obzirom da je to bilo bezuspešno, ostali su zarobljeni sa civilima i uspostavili koliki toliki mir.Međutim došlo je do raskola i pobune u samom 33.bataljonu pa je pukovnik Konrad pokušavao da održi mir svim mogućim, pa i nehumanim, sredstvima.To je dovelo do velikog krvoprolića koje je CIA pokušavala da zataška da bi se izbegao potencijalni budući rat između SAD i UAE. U sve to su se još umešala Vokerova delta jedinica, koja je ,neznajući šta čini, pomislila da su joj to neprijatelji i počela da ih ubija.Vođen nepotpunim informacijama i grandioznom željom, umesto izviđanja, Voker je hteo da ispadne junačina i spase Konrada ali usput mu se mentalno stanje pogoršavalo  dok nije dotukao sve one koji su preživeli peščanu apokalipsu.

Igrač se od početka sukobi sa frakcijama čije su uloge nejasne, jer su one ,,prve otvorile vatru" a vođen mišlju da ,,čini pravu stvar".Tokom početka bi se igrač mogao i slagat sa Vokerovim racionalisanjem, ali put do pakla je popločan dobrim namerama. Kako priča napreduje tako se igraču predstavlja sve više moralno sumnjivih i bizarnih odluka,sve se dodatno zamagljuje halucinacijama usled postraumatskog stresa,.Sve ovo ostavlja vrlo vidne tragove na glavnim likovima,nema više jasnih naređenja nego grlenih uzvika,a  egzekucije protivnika postaju sve surovije .Konačno , igrač se dovodi u situaciju da mora bombardovati ,,neprijateljske" trupe belim fosforom i potom kročiti putem satrane vojske.Onda se mora suočiti sa posledicama učinjenog,prolaskom pored polumrtvih uglenisanih vojnika koji se na vuku na patrljcima.Ako to nije dovoljno da razuveri prosečnog igrača od stilizovanog ,,herojskog" ratovanja iz sličnih igrica, onda su tu i brojne civilne žrtve kao i bolna katarza na samom kraju igrice.Put do pakla je popločan dobrim namerama.

Ovo nije puka kritika rata, nešto prosto kao rat=pakao.Ovo je dekonstrukcija žanra pucačina.Priča je inspirisana filmom ,,Apokalipsa Danas", jer preuzima neke elemente iz pomenutog filma koji je nastao prenošenjem suštine iz romana ,,Srce Tame".Zapravo, Spec Ops:The line čini za vojne pucačine/ igrice ono što je ,,Apokalipsa Danas" učinila za ratne filmove.The Line u potpunosti razbija šablon na kojem se pucačine temelje, tj. da  bespogovornim izvršavanjem naređenja i napredovanjem iz bitke u bitku igrač postiže konačnu pobedu jer se zalagao za  pravedan i moralno ispravan cilj.Ovde nema pobede, igrač neprestano gubi dok se čitavo iskustvo ne završi.
The Line se može posmatrati i kao kritika američkog stila ratovanja gde , pod plaštom demokratije i slobode, ,,moralno izvišeni" ameri (jer su to uvek dobri momci) ubijaju ,,zlikovce" a narod ,,oslobađaju" tiranije.Ovo se primećuje i u glavnom meniju igrice čija je muzička podloga američka himna odsvirana na akustičnoj gitari.Što dalje  igrač napreduje kroz misije, i odstupa od ,, ideala", tako se melodija iskrivljuje dok ne postane suviše izopačena i neprepoznatljiva.
 

Po gameplay mehanici, ovo je Cover Shooter.To podrazumeva perspektivu iz trećeg lica, ritmičko razmenjivanje vatre sa protivnicima,trčanje od zaklona do zaklona (predmeta,zidova do oko metar visine) itd...Postoje jednostavne squad komande koje Voker može izdati saborcima, Lugo snajperiše udaljene mete a Adams napada direktno i baca flešbeng.Saborci nisu neranjivi, sa vremena na vreme im je potrebna pomoć u vidu injekcije adrenalina.Ima nekoliko klasa protivnika, agresivni su i često vas teraju iz zaklona.Stealth kao vid igre nije realizovan, doduše pojedini delovi se mogu proći na taj način (postoje prigušivači) zarad napadanja neprijatelja na prepad.
Voker ima 3 vrste bombi, može da nosi samo dva komada oružija a municije je malo pa je poželjno  proračunato pristupati borbama.Okruženje je značajan faktor, okolo se mogu naći  barijere (ili šta slično) čije raznošenje dovodi do zasipanja protivnika lavinom peska.Takođe, eksplozije dižu oblak prašine koji se može iskoristiti za onesposobljavanje protivnika ili kao puka diverzija.

Nazvati ovo kolonom Gears of War je suviše oštro, jer je i ta franšiza u sebi inkorporisala mnoge elemente starijih naslova poput Kill Switch-a.Po mehanici liči na skromniju varijantu Ghost Recon Future Soldier (zbog manjka varijacije) ili SOCOM.Mehanika je uglavnom solidna,naravno uvek će se naći neko kome ovaj stil igre ne odgovara.Uglavnom zbog miša i tastature.Poželjno je ovo igrati putem joystick-a jer je pravljeno prvenstveno za konzole.

Igrica je toliko puna  vizuelnih metafora,skrivenih poruka i antiratnih grafita da bi trebalo mnogo više prostora,nego što ima u ovim blog postovima da se analizira.Ovde sam dotakao samo vrh ledenog brega. Francuski magazin ,,Ikar" (Icarus) je ovu igricu analizirao na čitavih 188 stranica!
 Sve u svemu, Spec Ops The Line je odlična priča,sjajno narativno iskustvo , upakovana u solidnu doduše isuviše običnu/generičnu gameplay mehaniku.

Ocena:

Behind the mask: Batman Dead End

Kao stalni segment, sa vremena na vreme komentarišem novije fan filmove, a  sada je na redu dokumentarni film o  jednom od najpoznatijih fan filmova među obožavaocima stripa.

Nakon premijere kratkog nezavisnog filma ,,Batman : Dead End" na Konvenciji Stripa u San Diegu 2003.,  tada mladi stručnjak za specijalne efekte Sendi Kolora je bukvalno preko noći postao medijska zvezda. Štampa je neprestano brujala o tom kratkom filmu,pojavljivao se u brojnim člancima kolko tolko relevantnih filmskih listova a ubrzo je usledilo oduševljenje strip scenariste,glumca i pisca Kevina Smita, kao i legendarnih crtača američkih stripova poput Nila Adamsa i Aleksa Rosa.

Colorin film je pre deset godina zagolicao maštu čitavog sveta jer njegov Betmen,kojeg je glumio profesionalni bilder i bivši vojnik Klark Bartram, izgleda kao da je iskoračio sa samih stranica stripova.Napravio je  neverovatno vernog filmskog Betmena kakvog publika nikada do tada nije videla.U filmu se on suoči sa Džokerom,podjednako vizuelno zanimljivim, a u čitavu stvar uskaču Predatori i Alien-ovi. Sa budžetom od oko 30 000 dolara, izvanrednim kostimima i vrlo dobrim scenskim rešenjima, podigao je amaterske fan filmove na viši nivo, jer tada kvalitetnijih stripadžiskih filmskih uradaka maltene nije bilo.Dakle,da budem jasan, ,,Batman : Dead End" ima kultni status ali ne zbog ideje niti sadržaju filma (jer sami po sebi nisu originalni) nego zbog sjajne realizacije.

Tada je Holivudska Betmen franšiza bila mrtva, upokojena onim famoznim filmom,,Betmen i Robin", Noulan nije stupio na scenu sa Batman Begins ,superherojština nije opsedala bioskope a  publika je naprosto vapila za novim iskustvom.Prodavale su se i piratske verzije filma, dok nije postavljen na The Force.Net, sajt za Star Wars franšizu i fan filmove.

Sandy Collora

Nakon kratke slave, Sendi Kolora je nestao sa pozornice i godinama nije bio predmet  pažnje.Prošle godine je Eric Dow napravio dokumentarni film ,,Behind the mask: Batman Dead End" posvećen ovom fenomenu  i konačno prikazao priču o njenom tvorcu Sendiju Kolori.Ovo je životna priča o dizajneru specijalnih efekata i njegovom neuspelom pokušaju  da se probije kao holivudski reditelj.O njegovom entuzijazmu,stranputicama,ličnim i porodičnim problemima govori nekoliko kolega, među kojima se po radnoj biografiji posebno ističe Jordu Shell, saradnici , a pojavljuje se i Nil Adams.Nije reč o hvalospevu skrajnutom umetniku Kolori jer se itekako pojavljuju razne kritike i zamerke .Film je  pun  snimaka  sa seta ,,Batman : Dead End" i postprodukcije istog a pojavljuje se vrlo interesantna priča o izboru glumaca za taj film.Neću pokvariti iznenađenje, ali radi se o poznatim facama sa velikog platna.

Dampyr: Demonsko Platno

U Amsterdamu nestaje sve više turista, gubi im se svaki trag kao da su propali u zemlju.Nestanci su povezani sa pojavom fantomskog ,,Murnau " horor bioskopa.Nesretni turisti skončavaju kao plen filmskih krvopija koje iskaču sa platna.Harlan i ekipa misle da iza toga stoji moćan gospodar noći Aleksis Musuraka, nekadašnji slavni filmski režiser poznat po svojim horor filmovima.Harlan upoznaje i starog i podjednako kultnog režisera Luisa Fulera, nekadašnjeg asistenta režije pomenutog Musurake, koji je željan osvete jer mu  je pomenuti ubio ženu.Uz pomoć Harlana ,Tesle i Kurjaka , Fuler započinje lov na vampirskog gospodara straha sa velikog platna.

Mauricio Colombo je Musuraku delimično bazirao ,sasvim očigledno, na ličnosti režisera Fridriha Murnaua.Stvorio je ličnost koja bi trebala biti ,,otac laži", vešt iluzionista i harizmatičan amoralni režiser koji je na žurkama svojim privatnim ekstremnim horor filmovima ,suviše gnusnim za bioskop ,privukao pažnju velikog broja poznatih ličnosti iz filmske industrije i stekao kult obožavalaca.Dakle predstavljen je kao De Sad u ruhu đavoljeg reditelja.

Film je itekako pogodan za obradu u hororu i fantastici uopšte.Autor putem filma utiče na sve one koji su spremni a ga dožive.Gledalac se predaje slici i stavlja je ispred realnosti na koju se nadovezuje.Film ima tu snagu  da opseda čoveka i tako stvori maltene mistične odnose između pokretne slike i gledaoca.
Dakle Aleksis Musuraka kao negativac ima ogroman potencijal ali  Colombo je pomenutu temu jedva zagrebao, šansu protraćio pretvorivši ozloglašenog Musuraku  u tek običnog ahrevampira kakve Harlan tamani u većini avantura.Odlično ga je najavio u uvodnom delu stripa, ali ga je posle sveo na kliše negativca koji se od sličnih razlikuje samo po sposobnosti preobražavanja u poznata filmska čudovišta.

Colombove priče o Dampiru po strukturi liče na prostije  video igrice.Svode se na kratak uvod tj. upoznavanje sa negativcem, borbu sa vojskom podanika(najčešće vampira) i konačan obračun (boss battle).Tesla i Kurjak su verovatno najdosadniji saputnici u Bonelli stripovima .Služe samo radi bržeg i efikasnijeg istrebljenja vampira, izvan toga su vrlo jednodimenzijalni.Tesla samo ističe svoje vampirske moći a Kurjak zbog toga stalno kuka kako je najslabija karika,običan vojnik koji se pukom igrom slučaja našao u ratu protiv natprirodnih sila.Zbog toga se može reći da su od Dampira najbolje one epizode u kojima samostalno rešava misteriju inspirisanu mitologijom/legendama/folklorom poput ,,Ispod Kamenog mosta" ili lavkraftovske epizode  ,,Iz tame".

Crtež Luke Rosija je za razliku od Colombove priče, sasvim solidan a na momente i odličan.Bez njega bi Colombova priča izgubila i to malo prijemčivosti koju ima.Vampiri iz Musurakine grupe su po izgledu sličniji zombijima jer više liče na leševe nego na obične ljude sa očnjacima.Rosi vrlo vešto prikazuje takve raspadnute izobličene nektorične vampire.Rosijev crtež je, kako ranije rekoh, vrlo mračan i atmosferičan i kao takav savršen za Dampirove akcione horor avanture.Rosi se ovde poigrava likovima iz starih horor filmova, ikoničnim pojavama poput Drakule,Nosferatua,Leatherface-a  i drugima.Kada obrađuje  scene iz poznatih filmova dodaje  sive nijanse i prelazi na fotorealistični stil kako bi ih što vernije prikazao.Divota za filmofile.
Demonsko platno je svakako bolji strip od Colombovog ,,Nokturna u crvenom"(to nije horor strip nego horor od stripa),premisa mu je interesantna ali nedorađena. Ovaj broj Dampira je  ispod Boselijevih zanatski dobrih epizoda koje su ovom serijalu postavile standard.Dakle ,,Demonsko Platno" je svedeno iskustvo ,čitljivo (jedva) ali nije za preporuku.

Ocena: