ZVP

 

 Sigurno ste videli  Betmena protiv Predatora. Niste? Šta čekate. Verovatno  ste videli Osmog Putnika protiv Predatora. Ako niste, tim bolje! Postoji i kratak film na temu okršaja Predatora i templara na  koji je ,uprkos skromnoj produkciji, bolje potrošiti vreme. Ako ste pomislili da ste videli baš sve što ovakvi filmovi nude, varate se. 

 Da je Zatoičijeva popularnost opala kasnije, verovatno bi se taj junak na zalasku svog filmskog života pojavio u parodijama ili ovakvim vs filmovima. To uopšte nije loša ideja ako se nađe u rukama pravog reditelja, kao što se ovde vidi. Kratak fan film profesionalnog reditelja i producenta  Junya Okabe-a  spada u onu malu grupu trejlera za filmove koje možete samo poželeti. ZVP odnosno Zatoiči protiv Predatora je parodija koja ima onu najbolju vrstu preterivanja - kreativnu. Sjajno je režiran u stilu chanbara filmova, ima odličnog vodećeg glumca Shun Sugatu  ( Iči ubica, Kill Bill,  Poslednji samuraj...) i izvanrednu kostimografiju. Što se kostima i šminke tiče, samo ovde možete videti nadrealne nindža ratnike koji kao da su ispali iz mašte Tima Bartona. Malo li je za jedan fan film?

Vertigove vizije : Fantom Stranac

 

 

Starost je grozna. Ova misao jeste izlizana,ali vrlo tačna. Takođe, grozota ima svoje nivoe i podnivoe. Gde bi prema tome spadali stanovnici doma za stare ,,Rajski vrtovi" ? To će saznati Naomi, nova radnica u ovoj ustanovi gde nema pravih vrtova, a još je manje rajska. Pored toga, staru zgradu pohodi neki fantom.

 Ovaj strip je one-shot i  deo edicije kojoj je cilj bio reinterpretacija pojedinih starih, ako ne i zaboravljenih, likova iz DC stripova u  dark fantasy stilu njegovog ogranka Vertigo.Iako je one-shot tj. samostalan strip,  ipak je deo šireg Vertigo sveta jer se nadovezuje na Gejmenovog Sendmena , konkretno na  4. tom ,,Sezonu Sumaglica". Predznanje nije potrebno jer je ukaratko sumiran bitan događaj iz tog stripa tj. da  dolazi do promena rukovodstva u paklu, da su demoni  slobodni itsl.

 Budući da je ovaj strip  reinterpretacija, ili bi to trebao biti, Stranac kojeg vidimo je  drugačiji od izvornika, mada ne preterano. Umesto lutajućeg natprirodnog pravednika, ovde je više kao katolički propovednik. Zli jezici bi na ovo rekli : ,,Big surprise! Pa on redovno redovno popuje i drzi slovo". U starim stripovima u kojima je bio protagonista, bio je ujedno i sveznajući narator, tako da je prva i poslednja reč uvek bila njegova. No, kod scenaristkinje Alise Kvitni to baš nije slučaj. Fantom Stranac je ovde sporedan lik, i bliži je svom imenu tj. fantomskiji. Što se tiče njegove pravednosti i nepristrasnosti, recimo da je bliža starozavetnoj. Fantomova nepristrasnost je više krutost, pa i okrutnost. Ovaj vam ne bi pruzio ruku i pomogao ako mu niste po meri.  

 

Glavni lik, uprkos naslovu, nije Stranac nego medicinska sestra/geronto domaćica Naomi Voker. Lik je napisan uverljivo, u smislu obične osobe koja se našla u krajnje neobičnom mestu. Barem tako deluje na prvi pogled. Nemam nameru da to spojlujem. Recimo da nije ono za šta se izdaje, ali ne kao lažljivica nego kao osoba koja nije svesna svoje prave prirode. Ispod strave i užasa se nalazi veoma čudna i dubiozna ljubavna priča. Kažem dubiozna jer je dovoljno pogledati kako je taj ljubavni odnos , ako se time može nazvati, počeo. Najveći adut Alisinog spisateljstva je što odlično prikazuje sive likove kako žive u mahinejskom svetu.

Osnovni problem Alisinog scenarija je što je radnja takva da nema gradacije straha. Malo se nazire u uvodnim stranicama ,  na kojima je  odmah jasno da ovo nije obična institucija, ali ubrzo dolaze zbrda-zdola nabacane scene strave.Od tada pa nadalje sve je poput lutanja od prostorije do prostorije kao u kući strave iz luna parka. Najverovatnije je Kvinsi  zbrzala priču kako bi je sabila u predviđenu dužinu  od pedesetak stranica. Od ove storije se mogao napraviti duži strip, makar dvodelni, ali edicija je takva kakva je. Barem nije zgusnuto u industrijski standardne 22 stranice plus reklame. Tek bi to bila propast! Takođe ostaje nejasno zbog čega demoni nisu iskoristili priliku i rastrgli oslabljenog Stranca, a nije da im manjka povod.

Vertigo je bio i ostao poznat po  eksperimentalnom stilu, kako crtačkom tako i scenarističkom. U početku su , na žalost,  neretko angažovani  loši ili trećerazredni crtači. Gaj Dejvis je izuzetak.Ovaj strip spada u rane radove  crtača Gaja Dejvisa. Nedugo pre ovoga , samo nekoliko meseci ranije,  je započeo rad za Vertigo na danas prilično poznatom serijalu ,,Sendmenovo pozorište misterije" (Sandman mystery Theatre). U DC stripovima, pa tako i vertigu kao Imprintu, ima više Sendmena, tako da se naslov ne odnosi na onog Gejmenovog (iako se i tu pomalo pojavljuje) nego na karakterističnog osvetnika sa gas maskom koji je osmišljen u zlatnom dobu američkog stripa. Ne spominjem taj serijal tek tako, bibliografije radi, nego zbog toga što je i ovaj strip Dejvis crtao istim stilom. Dakle, ovde su mu likovi, debeljuškasti i glavati, što nimalo ne smeta jer kako strip odmiče oni postaju sve groteskniji i sve manje ljudski. Vremenom je izbrusio stil i specijalizovao se za čudovišta poput onih iz stripova koje je radio za Dark Horse comics (Hellboy, BPRD, Solomon Kejn, itsl.) po kojima je danas najviše poznat. Ako izuzmemo dežmekaste ljude i demone, u ovom brojgelovskom paklu vidimo i poneko čudovište, odnosno začetke crtačeve fascinacije čudovišnošću. Da mu je dato više prostora, Dejvis bi im se više posvetio, ali  table su mu pune stravičnih scena bez obzira na to. Nasuprot stravi, akcione scene su statične, a scenario i format su takvi da  je teško izbeći utisak zbrzanosti. No, uprkos ovoj zbrzanosti, autorski tandem se pokazao više nego solidno.

Ocena:

Palačinke

 

Hellboy: Pancakes from Chad Briggs on Vimeo.

 On je najžilaviji istraživač natprirodnog, ćlan Biroa za paranormalna istraživanja, veliki crveni poludemon poznat čitaocima stripova i gledaocima filmova kao Hellboy. Osim što prkosi natprirodnim silama, veliki je ljubitelj palačinki !  Šta?  Zar niste znali  da pakleni deran voli palačinke?

Ovaj kratki animirani film je pravljen prema istoimenom šaljivom kratkom stripu Majka Minjole, a donosi nam ga nam ekipa iz softverske firme Post Asylum/Element X. Minjolin prepoznatljivi stil crtanja su vešto pretočili u 3d animaciju , pa su uz malo retro šmeka i solidne glasovne glumce napravili simpatičan filmčić.

Lovci na umove

 

 

 Režija: Reni Harlin

Scenario: Vejn Kramer, Kevin Brodbin, Ehren Kruger

Kadeti FBI-a dolaze na malo ostrvo radi obuke. Da bi položili poslednji ispit moraju rešiti iscenirano ubistvo, međutim zadatak postaje pitanje života ili smrti jer je pravi ubica među njima.

Ne ovo nije recenzija tv serije ,,Lovac na umove" ali tiče se famoznih profajlera. Posle uspeha Demijevog filma ,,Kad jaganjci utihnu", FBI profajleri su postali neizbežni deo svih filmova i serija koje se tiču lova na psiho-ubicu., bilo da su horor žanra ili ne. Bilo ih je u filmovima i ranije, ali su bili manje upadljivi i ne toliko brojnih kao sada. Toliko ih ima da su stvoreni čitavi podžanrovi horora i krimića o serijskim ubicama. No, vratimo se na te profajlere. Šta to beše profilisanje? To vam je postupak kojim se pokušavaju utvrditi neke karakteristike ličnosti i ponašanja nepoznatog učinioca krivičnog dela (ubistva, silovanja) pomoću informacija o specifičnosti krivičnog dela,, mestu izvršenja i žrtvi. Naglasak je na reči ,,pokušavaju" , pošto , verovali ili ne profilisanje baš i nije neka nauka. Tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih je rađeno nekoliko ozbiljnih kriminoloških studija o profilisanju i analiza koje ukazuju na to da su profajleri tek zanemarljivo bolji od običnih policajaca pa čak i studenata u predviđanju karakternih crta kriminalaca (videti Istvud i drugi, 2006). Zaključeno je da je profilisanje pseudonauka. Ovo može biti udar za sve one koji veruju u raznorazne šerloke jer su im to  omiljeni zastupnici poretka na filmu i tv-u , ali za potrebe ovog filma to nije bitno , jer nije realističan od početka. Uskoro ćete videti zašto.

Zaplet je u osnovi inspirisan romanom Agate Kristi ,,Deset malih crnaca",  u smislu da imamo grupu koja dolazi na ostrvo, da su odsečeni od sveta i počinju da stradaju jedan po jedanm s tim što u ovoj priči  grupu  ne čine potpuni stranci nego kolege kriminolozi budući profajleri, a dolazak na ostrvo je trebao da bude simulacija, svojevrsan završni ispit iz profilisanja.  Kao što ćete videti upravo ta veština će biti upotrebljena protiv njih samih  jer je , na njihovu nesreću, ubica   takođe vešt u proceni ponašanja pa je napravio  smrtonosne klopke za svakog kandidata ponaosob. Tzv ,,lovci na umove" postaju lovina.

,,Lutkar" odnosno glavni zlikovac ovog filma nikako nije relistično prikazan serijski ubica nego zločinački genije od sorte koja se može videti samo u literaturi i filmovima. Dakle ova osoba nije običan manijak koji se iživljava nad nejakim žrtvama, ili da ih hvata nespremne, nego  kalkulator koji pažljivo planira situacije koje je skoro pa nemoguće predvideti. Koliko god njegov plan deluje pametno, kada odgledate film dovoljno je da  se zapitate kada je ta osoba mogla sve ovo da napravi i postavi , pa će vam biti jasno koliko je takvo delo (ne)izvodljivo.  Samog ,,lutkara" ne vidimo toliko koliko vidimo njegove zamke. Ako ste gledali filmove poput The Cube ili Saw, otprilike znate kakav vas repertoar smrtonosnih zamki očekuje. Obavezna upotreba Rub Goldbergove mašine, otrov, elektrikucija, sabotirano  oružije, skrivene oštrice, eksplozv itsl. Sve je to solido izrežirano, ali je već viđeno i bilo je izlizano još u vreme kada je ovaj film pušten u bioskopski život. 

Već viđeno nije isto što i dosadno, pošto je reditelj Rendi Harlin učinio mnogo toga da film drži pažnju gledalaca. Ovde nema praznog hoda jer je Harlinov film brzog tempa. Od početka imamo napetost, takmičenje  i odbrojavanje koje je nije samo vremensko nego glavu po glavu. U tom frenetičnom tempu  se vidi  i velika mana ove priče.Naime, likovi ovih profajlera uopšte nisu pamtljivi, jednodimenzionalni su, niko se ne ističe, mada je to više do scenarija nego glumaca jer je pisan po principu da bilo ko može da strada bilo kada. Postoji scena u kojoj se vidi malo bolje razrađen lika Sare Mur , koju tumači Katrin Moris, ali ta scena je nažalost izbačena iz bioskopske verzije filma. To je  donekle nadomešćeno klaustrofobičnom atmosferom , osećajem odsečenosti i opštim nepoverenjem likova. Harlin zna kako da izazove kod gledalaca fundamentalne strahove poput straha od smrti i straha od drugog, budući da je sa njima baratao u filmu ,,Zatvor".

Sigurno ste primetili lažni grad na ovom ostrvu. To je zapravo  poligon koje danska policija koristi za obuku . Scenografi su ga naravno malo ukrasili i doradili, ali objekat je zaista takav. Noćne scene u napuštenom gradu sa lutkama kako stoje u mraku,  u ovakvoj priči gde su svi okrenuti jedni protiv drugih, doprinose osećaju paranoje u smislu opasnosti koja vreba  sa svih strana. Šteta što ih nije snimljeno više, pa potencijal ove simulacija grada nije dovoljno iskorišćen. Sa druge strane imamo zanimljive setpiece-ove u kojima Harlin kombinuje elemente iz filmova kao što su Hellraiser, TCM, i već pomenuti Saw. Već u  uvodnom delu filma ćete videti hibrid svih pomenutih, dok vas pri kraju čeka baš poseban obrt sa osobom rastrgnutom kukama u  stilu Hellraiser-a. Povrh svega ima i prilično napetih akcionih scena. Ovom reditelju strava i akcija idu od ruke jer se dobro pokazao u oba žanra, s obzirom da je režirao A Nightmare on Elm Street 4 + Deep Blue Sea kao i Die Hard 2 . Kad malo bolje razmislim o Harlinovom filmu u celini, najbolje ga je opisati kao  hibrid horora,trilera i akcije. Da je propraćen boljim scenarijom tj. bolje napisanim likovima, on bi danas verovatno uživao bolji položaj u ovom psiho-ubica podžanru. Ovakav, ostaje tek kao zanimljiv kuriozitet.

Ocena:

Logan

 

 

Tamničari dovode nesretnog mladića na ispitivanje. Ne znaju ko je,  ali misle da krije nešto bitno. Na njegovu žalost, izgubio je pamćenje.  Muče ga dok se ne progovori, ali ono što ima da kaže se njima neće svideti. Sećanje mu se vraća, ovaj put na njihovu žalost. Probudili su zver.

                                   

Ovaj kratak film Andreasa Klimenta i Andre Hedetofta iz decembra 2012. godine je inspirisan opštepoznatim likom Logana aka Vulverina, ali nemojte očekivati nekog imitatora Hju Džekmena. Nije ovo takav film a ovaj Logan je drugačiji. Protagonistu glumi golobradi mladić Tobias Nilson, a on  je ovde  prestrašeni momak sve dok mu ne proradi njegovo pravo ,,ja". Kada znate o kome se radi, shvatate da antagonisti čitavo vreme čačkaju mečku ne znajući sa kim imaju posla. Vulverin tinejdžer? Ovaj film to uspešno prodaje.

Okolnosti pod kojima se radnja odigrava ostaju nerazjašnjenje, prepuštene su mašti gledalaca mada  ih od početka dovodi u stanje opšte zbunjenosti donekle slično protagonisti. Voleo bih da je to zbog  scenarija, ali pre će biti da je tako zbog nedostatka sredstava. Vidi se da je ovo baš skroman filmčić u kom se sve odigrava u memljivom podrumu sa jednim stolom i dve stare stolice. Takođe se vidi da su reditelji više nego svesni manjka para pa su film  sveli na najnužniji minimum kako bi postigli željeni ishod. Opštu skromnost filma nadomešćuje sasvim solidna gluma i štedljivi ali pametno upotrebljeni specijalni efekti Martina Kupskog (Hellboy 2). Logan se pridružuje  malobrojnim fan filmovima o X-ljudima koje možete pogledati bez blama.

Tanosova Potraga

 

 

Tanos se vratio iz mrtvih, a uskrsnuće ima svoju cenu. Dužan je da satre polovinu univerzuma! Kako bi ovo postigao, potrebni su mu dragulji beskraja. Tanos kreće u potragu koja će zatresti temelje postojanja i dovesti ga u sukob sa najmoćnijim bićima svemira!

U zbirci ,,Silver Surfer: The Rebirth of Thanos" odnosno u domaćem izdanju Čarobne Knjige ,,Rukavica Beskraja : Preludijum"   imate četiri epizode Srebrnog Letača (Vol 2, 34-38) i dvodelni mini serijal Tanosova potraga. Ovde ću se baviti samo njome  jer po meni Tanosova Potraga  kao zasebna i zaokružena celina zasenjuje sve što je dalje urađeno u okviru ,,Rukavice Beskraja". Može se reći i sa njom.

U skorašnjim Marvelovim filmovima Tanos samo likom podseća na  izvornika pošto je njegova ličnost izmenjena maltene do neprepoznatljivosti zarad njihove ciljne publike tj. dece i odrasle dece. Taj PG13 Tanos je lik iz crtanog filma u odnosu na pravog Tanosa tzv ,,Ludog Titana". Čitava ta priča o prenaseljenosti svemira i ubijanju polovine živih bića kako bi druga polovina opstala je ideja vodilja inferiornog filmskog Tanosa , dok je  u stripu  obična laž koju baca u oči Srebrnom Letaču. Tanos je tu da ispravi neravnotežu nastalu krnjenjem procepa između života i smrti usled vraćanja sve više bića iz mrtvih, kao i izbegavanjem da se upokoje. U filmovima  njegova potraga je banalizovana i time što  prosto oduzima dragulje beskraje, stiče ih silom a ne pameću kao u ovom stripu. Istinski Tanos nije tek neki grmalj, iako je tako građen,  nego zločinački genije koji je nadmudrio vrlo moćna bića.

 To nadmudrivanje neretko deluje kao nameštena igra  jer se skoro svaki put svodi na to da Tanos zna  o draguljima beskonačnosti  više nego njihovi nosioci odnosno čuvari. Ne bih da sitničarim, jer poenta tih nadmetanja nije toliko da pokaže Tanosovu pamet ili lukavost koliko Starlinove meditacije o moći. Konkretno da je Tanos iznad dobra i zla (reda i haosa), da razume pravu prirodu moći i da  nije  pasivni saklupljač tj. horder moći koliko osoba koja svojom aktivnošću potresa temelje poretka itsl. Uprkos svemu ovome, Tanos nije neki vanzemaljski ubermenš, on je gospodar i rob. Uskoro ćete saznati zašto.

 Površno gledano , Tanos ispada tipičan supervillain u smislu da teži  apsolutnoj moći zarad  dominacije nad , u njegovom slučaju, čitavim univerzumom. Ono što ga čini baš netipičnim i larger than life likom je njegova motivacija.  Tanos služi ,,Gospi Smrti" , međutim u ovom stripu  otkrivamo da on bukvalno voli Smrt! Pod time ne mislim na ubijanje, iako mu se ni to ne može sporiti, niti na leševe, nego na pravu pravcatu (?) Smrt. Ta Smrt je ,valjda, stvarni entitet u Marvelovom univerzumu. Naglašavam to ,,valjda" jer se do ovog stripa Tanosu javljala poput halucinacije pošto niko osim njega nije mogao da je vidi niti utvrdi njeno prisustvo. Nije  on nazvan Ludi Titan bez razloga. Dakle, on je zaljubljen ni manje ni više nego u samu Smrt! Zaboravite na one sitne  bednike koje zabavljaju leševi, Tanos je ultimativni nekrofil! On sumanuto traži ljubav od ne-bića, od ništitelja života. Kako bi ostvario ovu nemoguću ljubav, on sebe bukvalno pretvara u boga, ali tu leži  tragedija. 

Čovek, pa i Titan, može da radi šta hoće ali ne može da bira šta želi. Tanos je zaljubljen u entitet koji to nikako ne može da mu uzvrati, a ako bi ga na to prisilio, što može budući da je postao sve i svja, ta ljubav ne bi bila bezuslovna. Koliko je Tanos svemoćan, toliko je nemoćan  da ostvari svoju najveću želju te ostaje usamljeno božanstvo. Tu vidimo Starlinovu poslednju lekciju o moći: usamljenost. Samoća, međutim, nije za svakog. Ovo je još očiglednije ako se malo udubite u poreklo dragulja beskonačnosti. Neću vam to pokvariti, ali nazire se zamisao poput ideje vodilje filozofa Filipa Mejnlendera. Dakle, u ovom stripu imamo ludilo, ljubav, smrt, tragediju i mračne nazore ukomponovane u spejs operu. What's not to love?

Iako sam Džim Starlin nije crtao ovaj strip nego Ron Lim , po njegovom priznanju  Limov rad izgleda baš  onako kako je zamislio. Obojica su inače poprilično inspirisani stilom Džeka Kirbija, pa nije teško pogoditi otkud se tako dobro slažu. Ko se pozabavi nastankom Tanosa kao lika, videće da je Starlin kopirao elemente od likova iz Četvrtog Sveta. Kirbi je stvarao epove inspirisane biblijskim temama koji su vešto pretvoreni u  spejs operu, mada nedovršenu. Starlin za razliku od njega stavlja veći akcenat na  likove koji svoje unutrašnje sukobe  rešavaju stvaranjem spoljašnjih. Što se samog crteža tiče, inspirisanost Kirbijem nimalo ne čudi jer je baš njegov stil jedno vreme bio Marvelov ,,kućni stil" pa su se na njemu učile generacije crtača, neki kao čitaoci a ostali radeći na dovršavanju skiciranih stranica, Kompozicija tabli itekako podeseća na Kirbijevu, s tim što se Ronov crtež od potonjeg stila najviše razlikuje u proporcijama i konturama lica. Konkretno, nema  oštrih linija i likovi su manje stilizovani sa proporcijama koje su bliže realnima.  Akcionih scena ima manje nego što bi očekivali oni koji misle da se ovakvi stripovi svode na najobičnije makljaže.

 

Ne bi ovo bio ,,kosmički" marvel strip da nije ove tematike i da nema zvezdanog neba kao i psihodeličnih tabli, a Ron itekako pokazuje svoje umeće na tom polju. Strip je krcat svemirskim putovanjima, posetama drugim ravnima postojanja i nadrealnim scenama. Naročito su uspešne spleš table. Ponekad je veoma lako izgubiti se u kaleidoskopu živih boja. Kolor je neretko rak rana starih marvelovih stripova, ali kolorisanje Toma Vinsenta  su izdržale test vremena. Ono što definitivno nije izdržalo test vremena su nastavci ,,Rukavice Beskraja". Shvatam šta je Starlin pokušao da ostvari, da pokaže nagon ka smrti kroz Tanosovu samosabotažu, ali način na koji je to uradio je očajan pošto mu se scenario svodi na makljažu sa antagonistom koji je  zaljubljeno do ušiju. Vrhunac čitave ,,Rukavice Beskraja" je zapravo u ovom stripu.

Ocena:

Tajni prozor

 

 

Režija: David Koep

Scenario: David Koep, prema noveli Stivena Kinga

To svakome može da se desi, uopšte ne morate biti pisac. Bilo da vodite blog, pišete recenziju, esej, sastav ili najobičniji domaći zadatak , sigurno vam se barem nekad desila blokada. To je kada hoćete nešto da iskažete, ali nikako ne nalazite prave reči. Nešto napišete, potom uporno razmišljate o tome ili začas izbrišete, škartirate sve ili ne napišete baš ništa jer ste ukopani u mestu. Ovo vam se može činiti kao mali problem, neko privremeno stanje koje se kad-tad prevaziđe , ali znajte da blokada ume biti baš gadna. Naročito je veliki problem ako živite od pisanja, a još gori ako živite za pisanje. U takvom stanju nalazimo Morta Rejnija, protagonistu ovog trilera. Ostavio je ženu, prethodno je uhvativši sa švalerom, osamio se u kući,  pije kao smuk , depresivan je, a bivša ga tera da se konačno razvede. Povrh svega ovoga,  proganja ga  neki čudak koji tvrdi da mu je Mort ukrao priču. 

 

Radnja filma se odvija u nepreciziranoj sadašnjosti, skoro sve se dešava u Mortovom mikrokosmosu sa vrlo malo upliva modernog sveta. Da nije one kratke scene u gradu,  datumiranog magazina i još poneke sitnice poput laptopa, sve se ovo moglo odigrati negde u drugoj polovini  dvadesetog veka, što filmu daje donekle retro šmek. Ako bolje pogledate, ,,Tajni prozor" je triler u stilu Hičkoka. Zaplet je takav da ima vojerisanja, tipa sa psihološkim problemima koji je opčinjen plavušom i , naravno,  raskol između dobre i zle strane persone. Ovo je tako zbog istoimene izvorne kratke priče Stivena Kinga, ali David  Kep je to itekako prepoznao, adaptirao priču i režirao film u tom maniru.

 

 Pošto je King pisao ovu novelu, od početka je jasno ko će biti negativac. Ako već ne znate, neću vam spojlovati film. Sličan motiv je ponovio više puta u svojim najpoznatijim i najbolje ekranizovanim delima. Kepu to  nije bila prepreka da napravi sasvim solidan triler. Tokom filma vešto gradi osećaj strepnje tako što  nagoveštavajućim kadrovima  polako priprema  gledaoca za koliko-toliko očekivani ishod. To postiže i kao scenarista  suptilnim rečima i indikativnim dijalozima. Kep je vešt zanatlija, pa zna kako da  dobije  na saspensu tako što  se igra sa očekivanjima publike pa ih  pojedinim  scenama namerno navodi na pogrešan trag. Što se tiče same tajne ovog ,,Tajnog Prozora" , ovde vidimo tipičan žanrovski pristup  psihologiji likova, pa ne očekujte potpunu ubedljivost sa te strane.

 Ubedljivosti zapleta najviše doprinosi Džoni Dep. Ulogu ukletog pisca  je odigrao savršeno jer može u momentu da pređe iz  depresije i pasivnosti u euforiju i impulsivnost. Pored ovoga  pokazuje raznim gestovima tu neverbalnu agresivnost, potisnuti bes Rejnija koji je poput tempirane bombe. Dep to može jer  poseduje taj izuzetno redak dar potpunog uživljavanja u ulogu. Kod Depa nema  glumatanja,preglumljivanja, ili izveštačenosti kojima i najbolji umeju da pribegavaju. Može se reći da on maltene nosi ceo film.

Kažem to ,,maltene", jer je imao i solidnu podršku Džona Turtura u ulozi  Džona Šutera tj. opsesivnog progonitelja. On je jasno i namerno odeven poput zlikovca iz starih kaubojaca sa  crnim šeširom, ali nije napravio od sebe karikaturu igrajući takav lik. Turturo pokazuje staloženost kao u revolveraša, čvrsti pogled koji ništa ne može da poremeti, sa dozom fanatizma. Ostali glumci vrlo dobro tumače tipske likove, pa nemam šta da im zamerim niti šta da posebno pohvalim.

Vratimo se na blokadu u pisanju. Ona nije nerešiv problem, postoje razne  terapije i strategije kojima se uspešno otklanja. Uopšteno govoreći, one se svode na smanjivanje aksioznosti i izgradnji samopouzdanja. Naravno, to su sve gotova rešenja i tuđi recepti,  međutim  ima onih retkih ljudi koji se odvaže da sami sebi prokrče put  služeći se drugačijim sredstvima.  Mort je jedan od takvih,  i recimo da je  upotrebio radikalno rešenje za blokadu. Neki bi rekli da sada jede gorke plodove svog rada, ali koliko vidimo oni su baš slatki. King , konzervativan kakav jeste, ovu novelu je drugačije završio, premda je Kepov kraj zanimljiviji. Teško je bilo poverovati da će ovo da  rasplete na ubedljiv način, ali pronašao je prilično dobro rešenje. Još teže je poverovati koliko je ,,Tajni prozor" neopravdano potcenjen film. ,,Tajni Prozor" ne nudi novi vidik, ali nećete se razočarati ako pogledate kroz njega.

 

Ocena: