U Gentu se desilo neobično ubistvo.Stari trgovac je pronađen u reci, potpuno zdgnječen i bez imalo krvi u žilama.Upravo ovaj poslednji detalj ubistva privlači pažnju izvesnog lovca na vampire.Harlan Draka polazi da istraži ubistvo , ali mu ono ne izgleda kao delo arhivampira tj. ,,gospodara noći". U uspavanom gradu ga očekuje nešto sasvim drugačije.
Ranije sam bi mišljenja da su najbolje epizode Dampira one u kojima samostalno rešava misteriju.Sa ovog odstojanja , primetio sam sledeće: takve epizode su najbolje jer je Dampir u njima nebitan.Ovo je jedna od šačiće epizoda u kojima je Harlan Draka stavljen u ulogu klasičnog istraživača natprirodnih pojava, s tim što je akcenat čitave priče na natprirodnom elementu, te Harlan ispada sporedni (zasluženo) lik u sopstvenom stripu.Otkud to? Zar nije glavni lik bitan u sopstvenom stripu? Jeste, ili barem bi trebao biti pod uslovom da je on zaista ima ličnost, a upravo to manjka Dampiru.Harlan Draka je potpuno neupečatljiv jer je kao lik nerazvijen.Smišljen je po kalupu lovaca na čudovišta koji nisu obični smrtnici nego i sami pripadaju tom svetu protiv koga se bore. Blade i Hellboy su očigledni uzori, ali za razliku od njih Harlan nema baš nikakvih dilema oko izabrane profesije.Čak i to da ostavimo po strani, on je lik minimalne introspekcije, razmišljanja, poimanja sveta oko sebe itsl.Zacrtano mu je da lovi vampire i to je to.Bilo da čitate prvi, trideseti ili stoti broj, Harlan je uvek isti.Nema ličnog razvoja , zakucan u mestu, one note lik.
Boseli kao u stripu ,,Izgubljena duša" za protagonistu uzima osobu koja je na raskršću između dva suprotstavljena sveta.U pomenutom to je bio Jan Midlar , zaglavjen između života i smrti u tuđem telu , a ovde Adrijen de Kremer koji je rastrgnut između ljudskog i čudovišnog.Na prvi loptu deluje kao dosadni starkelja koji živi po šablonu, čovek po kome bi mogao sat da navijaš.Međutim , ispostavlja se da je on čitav život proveo ne znajući da zapravo nije čovek već vanzemaljsko biće.Stvor u njemu želi da uništi sve veze sa dosadašnjim monotonim životom i da se otisne u drugu dimenziju, među svoje. Sa druge strane , Adrijen želi da nastavi miran život u Gentu sa jedinim prijateljem Teom . On je nesvesno raspolućena ličnost, oduvek je bio drugačiji ali sve te trenutke u kojima se ta drugost ispoljavala je potisnuo iz sećanja.Javljaju mu se samo kao noćne more. Kopajući po prošlosti , Adrijen dolazi do katarze u vidu samospoznaje , međutim novo saznanje ga stavlja pred težak izbor : rutina ili put u nepoznato?
Boselijeva priča je mogla biti odlična, da je tako napisana u celosti.Ali ovo što sam u prethodnom pasusu naveo je samo njen zaključak/kraj, a on leži na gomili nelogičnosti.Poglavlje o prošlosti De Kremerovih , prema dnevniku kapetana Flandersa ima puno rupa. Primera radi : Odakle su ti vanzemaljci? Zbog čega su pobili celu posadu, a kapetana ostavili živog? Brod im nije bio potreban za prelazak u drugu dimenziju . Ko ili šta ih je prognalo iz domovine ? Zašto? Ako su zaista proterani , zašto su se kasnije lako vratili ? Zbog čega je Flanders sve vreme ćutao o ovome? Otkud su se tako lako uklopili u svet ljudi? Iz navedenog je jasno da scenario ne drži vodu.
No , ostavimo na trenutak sve nelogičnosti scenarija i pogledajmo samo te mračne noći i puste ulice usnulog grada Genta , potom sablasni dom De Kramerovih i Adrijenove košmare iz detinstva .Crtač Luka Rosi od prve stranice pažljivo gradi jezivu atmosferu koja vremenom narasta do užasa većih razmera.Time doprinosi i povremenom promenom perspektive, posmatranjem iz ugla stvorova on naglašava strah glavnih aktera, strah od nevidljivog goniča.Rosi se očigledno ugledao na majstora Đampjera Kazertana.Naravno, Rosi ne bi bio Rosi da se zadržao samo na nagoveštaju strave, ima i vrlo jasnog krvavog body horora na kome bi mu crtači modernog Dilana Doga pozavideli.
Jedini razlog zbog koga se povremeno vraćam ovom stripu je stil nekolicine crtača među kojima je Rosi .On je od te vrste umetnika koji vade skoro sve scenariste, osim downright očajnih, a ovde , na sreću, ima posla sa ok pričom.Boseli je je svoje najbolje dao drugde , uglavnom u Zagoru . Što se Dampira tiče , šteta što nije bolje povezao narativne konce jer je ,,Flamanski košmar" vrlo lako mogao biti na toj visini.Krajnji rezultat svakako nije loš. Košmari ne moraju imati smislenu fabulu, važan je strah koji izazivaju, a ovaj strip opravdava naslov.
Ocena:
Нема коментара:
Постави коментар