Mort Sinder

Mort Sinder je kultni argentinski strip Alberta Breće  i Hektora Osterhelda  iz šezdesetih godina prošlog veka koji prati doživljaje Ezre antikvara i naslovnog besmrtnika .Ovaj večiti čovek je preživeo sve vekove, prisustvovao gotovo svim velikim trijumfima i porazima kroz istoriju a ipak za čitaoca ostaje enigma.Ko je zapravo Mort Sinder i šta mu omogućava stalni ciklus rađanja i umiranja? Na ova pitanja teško da ćete naći odgovore pošto prastari Mort o tome ćuti.Naslućuje se postojanje izvesnih sila,ali ako tražite izvestan odgovor onda kucate na pogrešna vrata.Iako je sporedan lik u sopstvenom stripu Mort je učesnik gotovo svih poznatih ratova,mnogima je bio prijatelj i slamka spasa u nedaćama, ali je pre svega svedok svekolikog čovečanstva.
 Morta Sindera je domaća publika imala prilike da upozna na stranicama Stripoteke tokom sedamdesetih godina prošlog veka , a prošle godine je Darkvud izdao celokupne avanture u odlično  opremljenom tomu sa tekstualnim dodacima o autorima.

Alberto Breća bio vanserijski samouki genije i antikonformista, iako mu se stripovi danas svrstavaju u klasike treba naglasiti da tu nema klasike u smislu pridržavanja tradicije niti je iko posle njega ovakav stil duplirao i uveo i glavni tok.Iz tekstualnih dodataka ovom izdanju možete videti da se Breća borio protiv ,,svetog pisma" crtanja, tj.olovke, pa je crtao onime što je smatrao da odgovara svakom stripu (pa i tablama) ponaosob.Primera radi , Mort Sinder jeste crno-beli strip,  međutim on  nije crtan olovkom na belom papiru nego umakanjem žileta(!) u belu boju i potom crtanjem po crnoj hartiji.Otuda  neobičan odnos između svetla i tame gde svetlo deluje kao slaba varnica koja tinja u sveprožimajućem mraku.

Za razliku od ,,Izveštaja o slepima" Breća ovaj strip nije crtao u stilu koji podseća na apstraktno slikarstvo,doduše ima nagoveštaja, nit je kao ,,Ktulu Mitovi "tako da ovde crtež ne služi više kao islustracija teksta odnosno nije nalik slikovncici nego se ipak drži ,,pokreta u slikama" tj.suštine stripa kao umetnosti.Prethodna dva stila ne smatram nimalo lošima, čak suprotno , nego naglašavam razliku i time potvrđujem Brećino odbijanje da robuje stilu. Posebno bih istakao poslednju priču  ,,Bitku za Termopil" gde Breća pokazuje izvanrednu umešnost u prikazivanju bitke spartanaca i presijanaca.Nadmašio je sam sebe praveći epsku masovku u vidu spleš table.

U Mortu Sinderu se u pojednimim epizodama  desilo isto što Mebijusovom i O`Benonovom  stripu ,,The Long Tomorrow" , a to je da izuzetan crtač zasenjuje scenaristu.Hektor Osterheld je između Eternauta i strip albuma Če osmislio nekoliko odličnih horor priča sa naglašenim iracionalizmom koje potpuno odgovaraju ovoj fazi Brećinog stila.Teško je reći ko se kome prilagođavao ali rezultat je svakako fenomenalan. Međutim  posle uvodne dve priče tj . ,,Faraonovog Dara " i ,,Ljudui olovnih očiju" vidi se da Osterheld pokušava da isprati  isprati Brećin stil sa podjednako dobrim pričama , i nekoliko puta mu je to pošlo za rukom , ali  strip počinje da luta.  Umesto da ostane u horor žanru koji se po prirodi stvari nameće kao najbolje rešenje iz uvodne dve epizode,  ili ako je baš morao da eksperimentiše da je makar ostao u nekoj vrsti mračne fantastike, on pokušava da bude i krimić i sf .Sa jedne strane to ima smisla pošto je naslovni junak proživeo puno toga, svedočio je svim epohama.Svi ti doživljaji bi se mogli dovesti u okvire različitih žanrova  pa bi i mogao da priča o svemu pomalo.Sa druge strane, koliko god to dobro zvučalo ipak realizacija nije takva, pošto su horor priče ovde ipak bolje napisane od skoro svih ostalih (poslednja je izuzetak).Dakle problem je Osterheldova neujednačenost jer sjajne horor priče prate prosečne sf i krimi priče, ali srećom one su tek mali deo ovog  stripa

Ocena:

Atlas Oblaka

 Režija: Lili Vačovski, Endi Vačovski, Tom Tikver
Scenario : Lana Vačovski, Endi Vačovski, Tom Tikver
prema romanu Dejvida Mičela

Šest različitih priča smeštenih u  isti broj drugačijih vremenskih perioda se međusobno prepliću pred očima publike i zahtevaju barem malo mentalnog  napor da se uhvati osnovna nit koja ih povezuje.Razbacanost segmenata to otežava, pošto se ne smenjuju priča za pričom kao epizode nego se mešaju delovi tih šest poglavlja.A o čemu se zapravo radi?Pa kada se maksimalno pojednostavi ide otprilike ovako .U svakom periodu imate neke talčitelje i potlačene.Ovu prvi su prikazani kao krupni kapitalisti, ovi drugi su robovi/sluge/nejaki ili pak obično građanstvo.,,The weak are meat and the strong love to eat".U svakom od datih perioda, od devetnaestog veka pa sve do postapokalipse, malobrojni su se usprotivili  ovakvom poretku i svi su oni kroz istoriju povezani.Ta iskra pobune se nastavlja iz generacije u generaciju, neki likovi su  potomci pređašnjih a neki deluju kao reinkarnacije istih ili su na neki način inspirisani delima predaka (film,muzika, književnost itd...).Izrabljivači naizgled uvek uspevaju da nadjačaju pobunjenike, međutim vremenom se dolazi do toga sa je upravo ta kapitalistička industrija trajno zagadila Zemlju.Pobunjenici su uspeli da zbrišu sa planete, ostavivši je u rukama izrabljivača.Među njima deo je vremenom devalvirao u primitivne kanibale ,a prosvećeniji deo je shvatio greške svojih predaka  i istažuje prošlost kako bi pronašli ostatke nekadašnje civilizacije da bi stupili u kontakt sa odbeglim pobunjenicima i pridružili im se na udaljenom / boljem svetu.

A zašto se baš  zove ,,atlas oblaka "? Unutar filma to je kompozicija mladog i zaboravljenog kompozitora Frobišera .Ta kompozicija je zamišljena kao sekstet, dakle za šestoro izvođača što se poklapa sa šest segmenata priče koji čine celinu. Frobišeru je bio inspirisan snovima, a snovi su prikazani kao jedna od niti koje povezuju generacije likova.

Atlas Oblaka nije žanrovski homogen , može se reći da se sastoji od šest različitih filmova.Počinje kao avanturistički,  pa se pretvara u  dramu, a drama u triler, iz trilera u komediju, potom sf distopiju  i konačno postaapokalipsu. Dvojac Vačovski , braća ili --- (ubaciti pojam pošto autor ne zna šta su zbog promene pola), su realozovali svaki deo u skladu sa pravilnostima tog žanra.Sf jurnjava u distopijskoj korpokratskoj budućnosti je podjednako ubedljiva kao komedija o staračkom domu/zatvoru .Glumačka ekipa da bi se prilagodila zamisli autora mora da tumače nekoliko verzija istih likova odnosno .Tom Henks i Hjugo Viving se naročito ističu po svojim transformacijama, dok su ostali manje interesantni.Posebno bih izdvojio Vivingovo tumačenje odurne matore glavne sestre iz staračkog doma pošto tu nastupa kao omatorela sestra Rečed iz kultnog ,, Leta nad kukavičijim gnezdom" .U sf segmentu ima nekoliko akcionih scena koje po koreografiji  liče na Matriks, ali taj film je u svakoj kategoriji bolji od ,,Atlasa oblaka" i  ostavlja ga u prašini .

Koliko god da se Atlas Oblaka šepuri vizuelno  i narativno , najveći problem je što se ispod te žanrovske hibridizacije i nelinearnog narativnog stila krije vrlo naivna poruka.Ispada da su izrabljivači samodovoljna kasta koja je kriva za sve društvene probleme sa kojima se likovi suočavaju.A  gde je druga strana priče? Gde su potrošači u svemu tome? Zar bi ta šačica pojedinaca mogla da bude to što jeste bez ostalih učesnika u prometu? Jedni ne idu bez drugih , a ovi drugi nisu ni pomenuti.Takođe nema ni osvrta na društveno ekonomske poretke koji omogućavaju rad toj  vrsti kapitalista, niti njihove promene korz istoriju.Dejvid Mičel po svemu sudeći nije ni pokušao da napravi  valjanu kritiku poretka nego je na sasvim površan način  uperio prstom u ,,zle kapitaliste" i dreknuo: ,,Oni su krivi za sve !". Toga je bilo i u mnogim drugim filmovima, ali oni nisu pretednovali da se pozabave analizom istih.Na primer , sličnu površnu kritiku možemo pronaći u filmu ,,Maska Zoroa", pa i u svim interpretacijama istog jer je to neraskidiv deo te priče, međutim Zoro je samo akciona avantura, obična zabava koja ni ne pokušava da bude nešto drugo. ,,Atlas oblaka" upravo  pokušava da bude nešto više  i na tome pada pošto je rezultat pretenciozna priča koja nije mnogo odmakla od naivnosti Zoroa. Inače , da ne ispadne da napadam Zoroa, smatram da je ,,Maska Zoroa" bolji film od ovog.

Drugi veliki problem je u dužini filma, pošto traje tri sata.Kao da gledaoci nisu dovoljno zbunjeni pričama koje idu bez reda , nego ih treba zamajavati čitava tri sata Zar je zaista potrebno toliko vremena da bi se prikazalo nešto sa tako jednostavnom premisom? Ovo je zapravo problem izvornog romana pošto je  ,,Atlas oblaka" bestseler cigla od skoro 600 stranica. U suštini , svi problemi filma su zapravo problemi Mičelovog romana a tandem Vačovski se sa time izborio koliko je mogao. Ako ništa drugo, ,,Atlas oblaka" nije naporan film uprkos minutaži, u svakom segmentu se dešava dovoljno toga da drži pažnju, film je gledljiv ali nije za preporuku.


Ocena:

Thresher

      

Neimenovani čovek je zaključan u starinskoj kući .Pokušava raznorazne kombinacije brojeva kako bi otvorio zakatančena vrata, međutim to nije sasvim obična kuća niti su to tek tamo neka stara vrata.Kako otvara lokot po lokot opsedaju ga užasne vizije a pride ga nešto progoni.Hoće li umaći  beštijama ili će otvaranjem vrata omogućiti slobodan prolaz onostranim silama? Gledajte i saznajte ako se usuđujete.

Thresher je kratak horor film reditelja i scenariste Majka Dive inspirisan pričama Hauarda Filipsa Lavkrafta .Nije adaptacija nekog konkretnog dela ali su elementi te mitologije  sasvim prepoznatljivi.Pipci i strava koja čeka sa druge strane života su više nego očigledni. Film je snimljen za potrebe takmičenja Youtube house of horrors u sponzorstvu studija Legendary Entertainment.Reditelj Giljermo Del Toro je krajem oktobra 2014. izvlačio dobitnike ali među njih šest se nije našao ovaj film.

Aleja zločina

Prepričavati izbog čega je Brus Vejn postao Betmen je sasvim nepotrebno.Verovatno su svi videli tu opštepoznau scenu u makar jednoj od  od njenih bezbroj varijanti.Povodom proslave osamdesetogodišnjice Betmena vraćam se na mesto gde je sve počelo i skrenuću pažnju na nešto što ipak nije opštepoznato. Ovo je priča o ,,aleji zločina".


Twenty-one years ago, this neighborhood was the dwelling place of the rich and soon-to-be rich… a place of gourmet restaurants and fashionable theaters… of elegant women and suave men…
But the dry rot of time set in, and the laughter stopped and the lights dimmed, and those elegant women and suave men sought their pleasures elsewhere… and now, only the forlorn and the desperate walk these streets...
 For one night, two brutal slayings occurred signaling the beginning of the end… The area known as Park Row acquired a new name — Crime Alley… and —
“THERE IS NO HOPE IN CRIME ALLEY!”

Ubistvo Vejnovih je , kao što rekoh ,opštepoznato.Međutim manji broj ljudi zna da se taj sudbonosni događaj odigrao u ,,aleji zločina", a još manje ljudi zna da je ona osmišljena tek 1976! Čak i ovako bitan događaj koji je okosnica Betmenovog lika kojeg danas poznajemo je definisan tek posle 36 punih godina izlaženja na kioske!  To može biti čudno novijim čitaocima  kada se ima u vidu opsesija za kontinuitetom u američkim  mejnstrim stripovima, ali znajte da je Gotam mapiran tek 98` no to je druga priča.Naravno, ovo je neobično samo kad se zaboravi na činjenicu  da je Betmen  ongoing strip .Mislim da  uvodnik urednika Detective Comics-a Pol Levica iz 1979. povodom četrdesetogodišnjice Betmena daje dosta dobro obrazloženje ovog pitanja. ,,It has taken forty years for the mythology of Batman to develop, four decades in which new characters have constantly been developed , old characters have been  continually refined , and ideas have been consumed at a fantastic rate.In those years some twelve hundred Batman stories have been published;radio shows,movie serials and television programs have come into being and faded away again; and the character of the Dark knight detective has become a permanent part of American folklore."

Modernog Betmena ne bi bilo bez reformatora poput crtača Nila Adamsa i scenariste Denisa ,,Denija" O`Nilla, pošto su oni među najzaslužniji za raskidanje satiričnog kemp pristupa i vraćanje ovog strip junaka korenima.Rekoh da su među najzaslužnijima jer nisu jedini, bilo je to i drugih velikana poput Lena Vina,Maršala Rodžersa,Dika Điordana,Stiva Engleharta itd...Sada ću obratiti pažnju na priču ,,There is no hope in Crime Alley" iz Detective Comics br.457  i njene nastavke tj. ,,The Curse of Crime Alley" iz  483. i ,,My beginning and my probable end" iz 574.broja iste edicije.
Naime u ,,There is no hope in crime alley" Deni O`Nill i Dik Đordano uspostavljaju nekoliko stvari.Kao prvo i najočiglednije, imenuju kvart u kojem su Vejnovi ubijeni i skiciraju sumorni prikaz istorijata Park Row-a pa postaje jasno zbog čega je stekao nezvanični naziv ,,aleja zločina".Kao drugo , uvode lik Lezli Tompkins ,stare socijalne radnice u Betmenov svet.Poput Brusa Vejna ,Lezli je čitav život posvetila krstaškom pohodu protiv kriminala , ali za razliku od tipa koji vreba kriminalce po ulicama Lezli se bavi socijalnim radom.Njen poziv je preventivan a ne represivan, pošto Lezli leči uzroke a ne bavi se makljanjem sa posledicama.Dakle ista tragedija je rodila dva sasvim različita borca protiv nepravde.Takođe ne treba zaboraviti da kraj te priče nudi nešto što često nedostaje u Betmenovim avanturama.Uprkos naslovu, ta pričica nudi nadu!Koliko god ona bila mala poput trunčice, ili poput stare gospoje koja deli život sa kriminalcima u slamu verujući u promenu , to je ipak nada za boljom sutrašnjicom .I kao treće, ova kratka priča je usopstavila Betmenov običaj da svaku godišnjicu ubistva roditelja provede u večernjoj patroli te klete ulice.

Tri godine kasnije Deni je nastavio  priču o aleji zločina u  Detective Comics 483  ,,The Curse of Crime Alley" sa Donom Njutnom i Denom Adkinsom.Nastavak nije doneo ništa suštinski novo  osim što je temu začinio sa  više krimi zapleta.Suštinski akcenat je i dalje na Betmenovoj nasilnoj prirodi, pošto ta ulica u njemu budi vrlo živa sećanja na traumatičan događaj on prilikom šibanja secikesa počne da preteruje dok ga ne zaustavi Lezli kao glas razuma.Naslovna strana tog broja govori sve.Tu se vidi Betmen kako bije barabu u jukstepoziciji sa lopovom koji mu je ubio roditelje, vidi se začarani krug nasilja u koji je mračni vitez  zapao a kao izlaz nudi se put samilosti oličen u staroj Lezli.

Sledeći nastavak se pojavljuje tek 1987 u 574.broju Detective Comics-a.Ovog puta je O`Nil u ulozi urednika a priču ,, My beginning and my probable end " potpisuje Majk W.Bar ,  dok su crtači Alan Dejvis i Paul Neary.I ovaj nastavak se oslanja na teme koje su načete 76`-te, odnosno od svega ovde je u prvi red istaknuta opasnost vigilantizma kao takvog.Betmen je nastao na ulici, bavi se uličnim kriminalom i isti će mu kad-tad doći glave. (Što  se i desilo u alternativnim krajevima Betmena među kojima je pored Milerovog i Gejmenov uradak ) To je smisao rečenice čiji je deo poslužio kao naslov.Međutim umesto Betmena, na operacionom stolu je Robin (Džejson Tod).Lezli uspeva da sanira povrede i izvadi metke, ali nikako joj ne promiče činjenica da je maskirani osvetnik u svoj rat uvukao klinca.Sve je to pod plaštom sumnjive pretpostavke da bi Džejsonovo učestvovanje u obračunu sa podzemljem,dok mu je ozlojeđenost na isto još sveža, učinilo da ga želja za takvim aktivnostima napusti u bližoj budućnosti kako ne bi ostao opsednut poput svog mentora.Osim sumnjivog rezonovanja, ovaj strip unosi izmene u uspostavljenu mitologiju.Naime izmene su sledeće : Lezli je podmlađena, ona zna ko je Betmen, prvi put se pojavljuje njena klinika, detaljnije je prikazana njihova zajednička prošlost kao i njena uloga hraniteljice mladom Brusu. Sve ovo  je logičan ishod  velikih promena koje su se desile američkim mejnstrim stripovima.Prvo peglanje kontinuiteta nakon višedelne sage ,,Crisis On Infinite Earths" tj. prvog DC reboot-a , potom  ..Povratak Mračnog Viteza " koji je 86` bio ekvivalent tektonske promene u američkom stripu, nakon toga  podjednako odličan prikvel/ reboot Betmena nazvan ,,Year One"  a na kraju treba dodati i pripremanje terena za kontraverzni ,,Year Two".

Aleja zločina je doživela premijeri na velikom ekranu u Bartonovom filmu ,,Betmen" iz 1989, u sceni kada Brus Vejn tamo odlazi kako bi ostavio dve crvene ruže i poklonio se mestu ubistva roditelja.Prema scenariju, to mesto je Betmenu  poput svetilišta. Običaj iz stripa je prešao u igrani film i nadograđen je ružama a potom kao takav je ušao u čuvenu animiranu seriju ,,Batman the Animated Series" koja je nastala na talasu popularnosti filma.Tako je priču o ovoj ulici uspešno adaptirao Džeri Konvej , koji je isvojevremeno bio i scenarista Betmen stripa,  u epizodi ,,Appointment in Crime Alley" iz 1992.To se kasnije prelilo nazad u stripove , tako da su dve crvene ruže na pločniku postale neraskidiv deo Betmenovog godišnjeg rituala.

Međutim koliko god da su drugi mediji značajni u popularizaciji ovog fiktivnog lika, toliko su vremenom iskrivili prvobitnu zamisao Denija O`Nila.Naime kvart Park Row čiji je nezvanični naziv ,,Crime Alley" se polako pretvorila u doslovnu sporednu ulicu.To je počelo u animiranoj seriji Batman Beyond a kasnije se proširila i na film ,,Batman Begins", pa i sve potonje serije i filmove kao i igrice iz Rokstedijeve Arkam franšize.Svođenjem čitavog kvarta na mračnu sporednu uličicu se gubi ceo njen istorijat, uloga Lezli Tompkins kao ličnosti i dodatno se problematizuje presudno veče u životu mladog Brusa Vejna.

Zbog čega bi razuman bračni par sa detetom hteo da tokom večeri prekrati put prolaskom kroz ozloglašenu mračnu uličicu? Vidi se da je doslovno pretvaranje kvarta u sporednu ulicu dovelo prvobitnu zamisao do apsurda, i što je još gore to se isto preslikalo u stripove pa je prvobitna priča o ,,aleji žločina" naizgled zaboravljena. Srećom nije sve tako crno, ,,There is no hope in Crime Alley" se trideset punih godina reprintuje i navodi  kao jedna od najboljih priča o Betmenu, a u ovogodišnjem ljubilarnom hiljaditom broju stripa Detective Comics će biti novi nastavak koji je  majstor Deni O`Nil specijalno pripremio povodom osamdesetogodišnjice mračnog viteza. Ipak ima nade za ,,aleju zločina" !

Torpedo 1972 : O mrtvom moru

Još od ,,Povratka Mračnog Viteza" među autorima on-going stripova američkog mejnstrima se širio trend prikazivanja budućnosti gde gledamo poslednje dane penzionisanih protagonista.Verovali ili ne , tako je već punih tridesetak godina .Ako mi ne verujete , provirite malo u katalog Marvel i DC naslova i sigurno ćete primetiti gomile ,,old man" (ubaci ime heroja) naslova poput Old man Logan, Hawkeye, Quill odnosno Harley Quinn kod druge kuće, pa i treći produžetak stripa sa početka ovog teksta.To nije stalo samo na stripovima američkog mejnstrima, ima toga i u Boneliju (videti pod ,,Planeta Mrtvih"), a dešava se i u filmskoj industriji .Svedoci smo vaskrsavanja raznih franšiza poput Indijane Džounsa,Halloween-a  , Star Wars-a itd.  Trend omatorelih protagonista je zahvatio čak i Torpeda. Da li je ovo samo mamuzanje mrtve kobile , što je uglavnom slučaj sa prethodno navedenim naslovima , ili nešto drugo?

Ko je bre kobila?

 Prošlogodišnja Stripoteka je donela novu avanturu svog starog znanca  posle desetak godina pauze.Uprkos prirodi njegovog zanimanja , i zdravom razumu, Luka Toreli je dočekao stare dane.Starost mu je gotovo sve odnela, od snage do novca, ali nikako ćud.To je imao priliku da primeti novinar koji je jurio za sagovornicima kako bi napisao članak o ubistvu  slavnog mafijaša.Izvori su ga na  njegovu (ne)sreću uputili na Torelija.Naravno, da bi došao do njega mora preko Raskala.Na prvi pogled zadatak mu je lagan , platiti čiču da mu ispriča priču.Matoritis koji povremeno ubija  golubove u parku kako bi ih skuvao za večeru ne deluje previše opasno , ali ono što novinarčić ne zna je da unutar matore olupine i dalje kuca hladno srce  ubice .
Najbolje Torpedove avanture su  crnohumorističke  kritike društva a to je upravo sastojak koji primetno  nedostaje u ,,mrtvom moru". Ovde je cinizam sveden na nekoliko  dosetki  , kao dodatak  predvidivom zapletu umesto da bude glavnica priče.Čitaocima Abulijevog i Sančezovog Torpeda ovo i nije novost, pošto je strip patio od toga još od polovine serijala.Gegovi su se ponavljali, zaplet se banalizovao a išlo se i na dužu formu koja je po meni bila nezanimljivo razvlačenje.Gledano u kontinuitetu Abulijev scenario ide silaznom putanjom, tako da ,,mrtvo more" scenaristički ne odskače od poslednjih epizoda redovnog serijala.

Iako se Abuli još davno istrošio , Torpedo 1972 donosi osveženje u vidu  crtačkog umeća Eduarda Risa. Riso se proslavio crtajući moderne tvrde krimiće poput kultnog stripa ,,100 Metaka", tako da je   gangsterski svet Abulija i Berneta za njega sasvim poznata teritorija.Torpedo 1972 iz Stripoteke je specifičan po tome što je štampan crno-belo, dok je original u boji.Riso stavlja akcenat na senčenje i time gradi likove i ambijent  iako ne koristi kijaoskuro tehniku poput Berneta. Manjak kontrasta je uočljiv ali nije presudan Stil je takav da iako je strip rađen za kolor izdanje, on uprkos tome u crno-beloj varijanti ne gubi od noar atmosfere.Risov Torpedo nije toliko sirov kao Bernetov,ipak u pojedinim kaiševima okreće perspektivu kako bi malo umanjio nasilje.Daleko od toga da je razblažio Torpeda , recimo da  je  malo manje surov od prethodnika.Risov crtež vadi čitavu priču, pošto je Abuli van forme.Nije ovo loš strip,ali mlađim ili neupućenim čitaocima ne predstavlja na najbolji način serijal koji je sa razlogom poznat tj. ozloglašen među čistuncima.,,O mrtvom moru" nije ćorak ali nije ni pogodak.Torpedo je jednom nogom u grobu, a drugom šepa.

Ocena:

 

Inkarnacija

 Režija: Filip Kovačević
Scenario: Filip Kovačević,Maša Seničić ,Ivan Stančić

Čovek se budi na klupi u  sred Knez Mihajlove iznova  i iznova .Svaki pokušaj da pobegne četvorici imaskiranih ubica  završava se njegovom smrću.Kroz neprekidnu poteru pokušava da otkrije svoj identitet i sazna ko mu je smestio ubistvo.

Prema opisu  ,Inkarnacija "deluje kao običan akcioni triler, međutim debitantski film Filipa Kovačevića je sve osim običan, pogotovo na domaćoj filmskoj sceni. Na prvu loptu , čini se da gledamo bekstvo nekog tipa koji pati od amnezija poput Džejsona Borna dok su mu za petama profesionalne ubice nalik hitmenu sa sve maskama kao  iz Payday igrica.Međutim ubrzo se ispostavlja da je neimenovani glavni lik (u daljem tekstu protagonista) zarobljen u vremenskoj petlji. Nadalje ova zavrzlama postaje sve čudnija, a ,,Inkarnacija" je definitivno jedan od onih filmova koji ne nudi gledaocima instant objašnjenja , ne vodi ga za ruku nego ga posle odjavne špice ostavlja da sam duma o tome.Ovo što sledi je moje tumačenje zapleta, dakle OPREZ SPOJLERI!

Svakog puta kad se protagonista probudi na klupi nama kao gledaocima deluje da sve počinje iznova, kao da je upao u bezizlaznu vremensku petlju ali pažljivijim posmatranjem dolazi se do drugačijeg zaključka.On nije upao u petlju, nego njegov život jeste kao i čitav taj svet jeste jedna petlja ali zbog nekakve greške (?) u sistemu , protagonista postaje svestan toga.Svakog puta kada se naizgled vraća iznova, zapravo se samo njegova svest o prethodnim pokušajima/životima vraća u tom ključnom trenutku.Znači on čitav život proživi po matrici do tog trenutka kada se budi na klupi i kada mu se vraća ta svest.Da li je ta njegova svest samo greška, običan osećaj proživljene situacije ili pak posledica prethodnog izbora da se mentalno stavi na mesto žrtve?Ako je to greška u sistemu odnosno u ,,igri" ( što protagonista u jednom momentu sugeriše) onda se treba zapitati kakav je to sistem/igra?

Svaki pokušaj saznavanja i učestvovanja u igri je protagonistu vodio u patnju, bez obzira da li je usput doveo u opasnost sugrađane, ubice, sebe ili pucao samom sebi u glavu.Jedino što ga je neprestano pokretalo je istraživanje pozadine sopstvenog naručenog ubistva.Sledeći taj put, protagonista dolazi do saznanja da je i on bio jedan od tih ubica, seća se sopstvenih monstruoznih dela kao i trenutka kada je pukao.Protagonista je ljude delio na ubice i žrtve .Njegovu simboličnu transformaciju gledamo kroz čin kidanja maske sa lica .Dakle on je naručio sopstveno ubistvo i našao doktora da mu izbriše pamćenje da bi mogao umreti kao žrtva.Dosta mu je svega i hoće da umre nevin, ali ubrzo se pokazalo da to nije moguće.Tako mu je pri kraju i samospoznaja donela još više patnje pojačavajući osećaj da je sateran u ćošak.Međutim baš u tom trenutku mu se ukazalo da nije probao ,,srednji put".Umesto šda se opire, on je naizgled odustao od svega.Svaki pokušaj igranja ga je vraćao na klupu, pa je odlučio da više neće da učestvuje u tome, preciznije rečeno više nije imao želje da učestvuje.Tada se posle  ubistva promenio ishod.Nije se probudio na klupi ispred Delijske česme u Beogradu , gde se isti dan odvijao identično ali bez njega, nego se u daljini čuo unutrašnji monolog :,,Ne znam gde sam..ali se bar više ne budim ovde".Na osnovu  kraja izgleda da je njegova stvarnost oblikovana prema budizmu.Izborom ,,srednjeg puta" i odustajanjem od želje on je izašao iz samsare i javlja se iz nirvane, valjda. U prilog ovom tumačenju mogu dodati i više nego očigledne indicije poput naslova filma Inkarnacija (umesto reinkarnacija da je zavara trag), slogan na posteru ,,probudi se" , produkcijska kuća Void sa slovom O u obliku zen simbola enso i konačan snimak Delijske česme iz vazduha pod uglom takvim da se čini kako je betonski grug oko nje u istom znaku.

Bez obzira na tačnost mog tumačenja ovo je film koji treba pogledati iz više razloga.Pre svega treba itaći prilično dobru režiju Filipa Kovačevića.Film koji ima puno jurnjava a urađen je bez shaky cam-a sa kristalno čistom slikom je za svaku pohvalu.Tome treba dodati i sjajno umontirane kadrove na klupi tj .koji se ponavljaju sa svakom reinkarnacijom sa novima koji ih slede.Način na koji su snimane i dorađene scene u zatvorenim prostorima (toalet, katakombe , bolnica  i soba) stvaraju utisak košmara.Protagonista odnosno Stojan Đorđević se manje-više dobro drži u ovoj everyman ulozi, malo su problematične scene kada bi trebao biti uplašen ili razjaren.Najveći problem filma je taj osećaj repetativnosti zbog zapleta odnosno mehanizma reinkarnacije.Velik broj ponavljanja viđenog dovodi do zamora,zato meni ta vremenska petalja bolje funkcioniše u formi tv serija ,poput epizode Zone Sumraka nego u dugometražnom filmu.Stekao sam utisak da je priča duža nego što je morala biti, ali strpljenje se isplatilo.Iako stil i poruka(?) nisu preterano originalni, solidna ,,Inkarnacija"  odudara od ostalih domaćih ostvarenja.

Ocena:

Podeljen

 Režija: M.Najt Šajmalan
Scenario: M. Najt Šajmalan

Nakon sasvim obične rođendanske žurke , tri tinejdžerke otima manijak.Na prvi mah ovo je među najgorim stvarima što im se može desiti, ali brzo se ispostavlja da je čitava stvar još gora i od najcrnje hronike, jer otimač nije tek običan manijak.  Kevin Vendel Kram nije sam u glavi.Prostor između ušiju deli sa 22 dodatne ličnosti koje se bore među sobom.Nekoliko njih se udružilo i otelo tri srednjoiškolke u nadi da će time  na pozornicu Kevinove podeljene svesti  namamiti čudovište kakvo svet još nije video.Hoće li klinke pobeći iz memljivog podruma ili će ih ,,Zver" sustići?

Kevin odnosno nekolicina njegovih ličnosti ,grupa koja sebe naziva ,,Horda", pokušava ritualnim putem da prizovu nepoznatu ali navodno močnu i zastrašujuću dodatnu personu iz dubine (pod)svesti.Kevin je po tome delimično sličan serijskim  ubicama iz romana Tomasa Harisa, pošto su Gamb (Bufalo Bil) i Dolarhajd (Crveni Zmaj) na sličan način pokušavali da materijalizuju unutrašnju sliku sopstva pod geslom da je to njihov sledeći stadijum u ličnoj evoluciji.Ali, kao što rekoh sličnost je delimična jer ovde se ne podvlači simbolično otelotvorenje nesvesnog kao poenta Kevinovog modus operandi-a, nego stvarna (?) fizička promena za koju je sposobna izuzetno patološka individua.Film jasno naglašava taj stav putem babe psihologa da poremećaj nije puko narušavanje reda nego zaseban red sam po sebi, odnosno da je disorder zapravo reorder.Ne sam da to tvrdi, nego i tvrdnju potkrepljuje fiktivnim primerima ljudi sa poremećajem višestruke ličnosti čije pojedine ličnosti  manifestuju fizičke promene same osobe, a tu je i konačna metamorfoza Kevina u ,,Zver" pri kraju filma.,,Zver" tokom kretanja ispoljava  spoj odlika različitih životinja ali u granicama koliko je to moguće ostvariti u slučaju ovog frika.Telo mu se svakako upinje da ostvari zamisli lude glave, ali primera radi on je u svojoj mašti dlakav poput vukodlaka dok u stvarnosti nije.

Za razliku od ekranizacija Harisovih romana koji su horori u ruhu trilera, Podeljen pokušava da bude triler ali mu fali baš taj thrill. Konkretno pomenuti romani i filmovi su bili napeti jer je psiho ubica imao veštog istražitelja i policiju za petama, dok ovde nema ništa od toga. Kevin nema suparnika, odnosno ta uloga donekle spada na nejaka pleća tinejdžerke koja je maltene svezana zbog zapleta.Ako ništa drugo, barem je misterija vezana za njenu prošlost postepeno rešavana u flešbekovima dala manju dozu željene neizvesnosti  Šaimalanovom  zaplet koji je rasteglio  kao testo.Puna dva sata najavljuje ovo čudo prirode , nagoveštava i trubi o mogućoj transformaciji bez da pređe na stvar, pa ispade da je tinejdžerkina traumatična prošlost zanimljivija od glavnog ludaka .To tegljenje Šaimalanu ne ide u korist , ne samo zbog toga što će gledaoci zaspati, nego što lakše dolaze do izražaja  neuverljivi delovi scenarija.Ispada da Kevina niko nije primetio kako kidnapuje devojke na parkingu, niti ga je kamera uhvatila, niti iko traži pomenute devojke.Pa čak ni kolege na poslu ne primećuju šizofreničara sa 23 ličnosti.Neuverljivo je da takav ludak  baš nikome ne bode oči.

Podeljen je film koji se gleda zbog Mekavoja, pošto je dobio zadatak da glumi nekoliko verzija / krhotina istog lika.Dvosatno isčekivanje je utoliko lakše podnošljivo zbog njegovog odličnog pretvaranja u nekolicinu prenaglašenih persona.Mekavoj se sa lakoćom šalta od klinca,preko modnog kreatora, siledžije i manipulatorke do ,,Zveri" i zaslužuje nepodeljenu pažnju (pun intended).Anja Tejlor se sasvim solidno snašla u ulozi introvertne tinejdžerke koja je u stvari puna iznenađenja a  druge dve devoje ni ne pominjem jer su marginalne i Anja ih je zasenila.

Uključivanje Brusa Vilisa kao Dejvida Dana u post-credits scenu povezuje Podelenog sa Nesalomivim, dele isti svet ali ne i kvalitet.Ne očekujte ovde Šejmalanovo dubinsko razumevanje žanra  i inovativnost  u kao u hvaljenom Nesalomivom.Nesalomiv je bio skok u žanru koji se polagano formirao, taj film je prosto skok unapred koji je  vrlo malo reditelja ispratilo čitavih 20 godina kasnije.Podeljen nije nije skor unapred, niti ikakav skok nego  reciklaža viđenih ideja koja je gledljiva najviše zbog Mekavojevog tumačenja naslovnog lika.

Ocena: