Grey Café

 

Mislim da su svi koji su ikad čitali stripove ,gledali filmove,serije i crtaće o X-ljudima dobrano upoznati sa  Džin Grej. Ako kojim slučajem niste iz te grupe, ovaj kratki film bi vam bio ekvivalent  trejlera za solo film. Pogledajte film , slede spojleri.

GREY CAFÉ [Jean Grey X-Men fan film] from Mahmut Akay on Vimeo.

 Reditelj Mahmut Akay svoje delo  opisuje kao ,,apstraktni film o Džin Grej iz X-ljudi sa Skaut Tejlor-Kompton u glavnoj ulozi". Meni ovo nije apstraktan nego sasvim jasan film u kojoj se vide osvetničke fantazije moćne telekinetičarke. Džin Grej je ovde prikazana poput neke osvetnice , kao da sav njen bes potiče od nepravde , ali samo na prvi pogled. Upućenima je to  najava njene druge potisnute ličnosti , rasplamsane Mračne Feniks tj. tempirane bombe koja kad eksplodira ruši sve pred sobom.

Ovo  je jedan od malobrojnih fan filmova o X-ljudima koje možete pogledati bez blama. Ne izgleda kao kućni video , dakle nema užasne režije niti  kosplejera u drečavim kostimima sa još gorim efektima. Mahmut Akay je snimio sasvim profesionalni filmčić sa kompetentnom ekipom.  Glavnu ulogu tumači Skaut Tejlor-Kompton (Haloween 2007 .) a priducent je Addi Shankar (Dredd 2012).  Shankar osim što se bavi  filmskom produkcijom , u slobodno vreme producira fan filmove među kojima je i sada već čuveni  Punisher: Dirty Laundry. Jedina zamerka mi je što  ovaj film samo stilska vežba umesto ambicioznijeg ostvarenja.

Dilan Dog : Mater Dolorosa

 

 

 Leta 2013.  je na kioske stigla  ,,Mater Morbi" , dugo očekivana epizoda  Roberta Rekionia i Masima Karnevalea koja je mesecima pre toga u uvodnicima  pompezno najavljivana kao strip  koji je uzburkao italijansku javnost i hvaljen kao hrabar iskorak iz kolotečine u koju je serijal upao.  U ,,Mater Morbi" su bez zadrške putem Dilana prikazane neizlečive bolesti , užasi koje proživljavaju takvi bolesnici  i eutanazija kao jedan od izlaza iz te samsare. To je baš  mračna i mučna epizoda i za moj groš  odlična je do pred kraj jer se završava na vrlo naivan način. Pričitavši tu epizodu i ,,Gavranov sud" , čovek bi pomislio da je  Roberto Rekioni  novi urednik Dilana Doga kakav se samo može poželeti. Tako je i bilo dok nisam pročitao njegov ,,Duboki Svemir" .

 Ovaj broj je prikvel ,,Priče o Dilanu Dogu" , nastavak ,,Mater Morbi " kao i  nastavak ogavne modernizacije  (čitaj surove industrijalizacije) Dilanovog sveta. Ako se pitate kako se sve to uklapa u nekakvu koherentnu  priču , kratak odgovor je nikako. Duži odgovor sleduje. 

Rekioni je  ponovo napisao samoreferentnu filler  epizodu zarad nekakve metapriče . Ovde važi isto što sam rekao za  njegov ,,Duboki svemir" tj. metapriča je slabašno opravdanje za traljav scenarijo. Da je ovo prvi,drugi ili deseti deo celine ne bih se bunio dok ne pročitam sve , međutim ovaj strip nije  koncipiran  serijski nego je  svaki broj jedna celina ili se bar trudi da to bude. Mater Dolorosa je nerazumljiva bez dugačke predistorije, a sve i  da je znate opet je bezvezna epizoda jer se svodi na ponavljanje gradiva . Šta se ovde uopšte dešava?  

Dilanu se naizgled vraća preležana bolest (iako je umro na kraju Mater Morbi), Džon Goust je urbanizovao Munlajt , a Dilan povrh svega halucinira kako se njegova keva bori sa Mater Morbi/Dolorosom. Ovaj sukob je prikazan kao borba između (majčinske) ljubavi i  patnje koja je rezultirala time da  mali Dilan zauzme  kvazistoički stav naspram ravnodušnog kosmosa i baci se u more patnje  sa mišlju o prihvatanju patnje bez ikakvog opiranja. Da , po Rekioniu baš tako rezonuje dečak Dilan a ne Dilan tridesetogodišnjak. Dakle,  Rekioni ponavlja tezu iz Mater Morbi o prihvatanju bolesti kao jedinom izlazu, samo što je ovde  proširuje na prihvatanje patnje kao takve bez ozlojeđenosti. 

 

Sumnjiva filozofija na stranu, Mater Dolorosa  po meni nepotreban nastavak (?) Mater Morbi kao i  preoravanje ,,Priče o Dilanu Dogu". Ovo prvo jer osim ponavljanja  uvodi konfuziju u lik ,,Majke Bolesti" koji je inače nedorađen.  Da li je ona Majka Bolesti ili Majka Patnje ,  Mater Morbi ili Mater Dolorosa? Ovaj entitet ne mora biti jednoznačno određen ,  ali u stripu Mater Morbi Rekioni ju  je baš decidno odredio kao otelotvorenje bolesti. Sve i da nije , opet je ona kao lik  jeftina kopija kenobita bez trunke originalnosti i naznake promišljenosti. Mater Morbi/Dolorosa liči i  ponaša se kao  banalna dominatriksica u odnosu na Barkerove ikonične sado-mazo demone.  Nepromišljenost se vidi iz toga što je  njeno mesto i uloga u  DD svetu potpuno nejasna pošto se menja kako Rekioniu ćefne. 

Shvatam ja šta bi ,,Mater Dolorosa" trebala da predstavlja u smislu da je to zapravo ,,Gospa od tuge" te da je simbol bogorodice itsl. Po toj logici bi Dilan bio Isus a on to ne može biti. Nagađam da u rasprodatoj mamipari ,,Majke i očevi" ima neki podugačak esej ili objašnjenje dato u drugom obliku ali to ne zarezujem ni dva posto,  jer ako mi nije razumljivo iz samog stripa tj. ako ga ne mogu shvatiti bez dopune , onda  scenario ne valja.

Ako to nije dovoljno ,  evo vam jedan fun fact o ,, Majci bolesti". Znate li kako se Dilan prvobitno oslobodio od tog nepobedivog sadističkog entiteta ? Dilan je nju pojebao iz samilosti! Yup, pradrevni entitet koji je otelotvorenje bolesti se ponaša kao obična  žena koja pribegava sadizmu jer je niko ne voli pošto je boles(na) figurativno i bukvalno. Toliko o ozbiljnosti i težini lika ,,Majke bolesti".

A sad malo o preoravanju stripa ,,Priča o Dilanu Dogu". Stoti broj Dilana Doga je Sklavi zamislio kao svojevrstan ,,kraj" Dilana kakvog znamo  u smislu da on  konačno prevazilazi  edipov kompleks i otvara novo poglavlje života. To je bila autorova  ideja vodilja , ali realizacija te ideje je nešto sasvim drugo. Krajnji ishod toga je bio je gotovo nerazumljiv i vrlo bizaran scenario koji  popravljanje ili dopisivanje ( stripovi ,, U ime oca/Ksabaras i ,,Porodični portret")  ni gomila ponovnih čitanja (mislim na brojne fanovske i uredničke recenzije) ne mogu ,,izvaditi" . 

Rekioni se poput   Barbatove  vezao  za tu storiju kao  da je to jedini ispravan pravac serijala i ishod Dilanovih noćnih mora, naprosto oni se  drže toga kao pijani plota iako je ta ta famozna ,,Priča o Dilanu Dogu"  ipak samo jedan od  Sklavijevih  epiloga. Kad smo već kod Sklavijevih epiloga , zašto se   favorizuje baš ovaj , kad postoje i drugi podjednako dobri  ako ne i bolji. Šta je sa Dilanom koji je ostao zarobljen u zoni sumraka ,  Dilanom koji nikada nije postojao ili Dilanom koji je alter ego  ludog ubice? Šta je sa epilozima drugih autora ?  Primera radi , šta fali kratkom stripu  ,,Drugi"  Rujua i Pikata? Na kraju krajeva , žašto se Rekioni ne odvaži  da smisli nešto novo umesto što preorava staru priču?  Šatro je uveo neke novine u serijal , ubacio Dilana u savremeni svet , uveo labavi kontinuitet, smislio Džona Gousta itsl. Kažem šatro jer čim zagrebete malo ispod tih novina,  i pročitate njegove  epizode poput ove, videćete da su te ,,novine" nebitne, da Rekionieve ideje imaju bradu  i na kraju shvatite da to uopšte  nisu njegove ideje. Pogledajte samo šta imamo u ovom broju. Dilanovo detinjstvo, galija, Ksabaras , Morgana i paralelni univerzumi/multiverzum , pa to je sve Sklavi smislio i obradio  pre četvrt veka. Learn a new tune already! Čitajući ovakve stripove mislim da Rekioniu ne fali odvažnost koliko sveže ideje i disciplina da ih uobliči u koncizan scenario sa početkom i krajem.

Domaća publika se sa radom Luiđija Kavenaga upoznala još 2012. godine na stranicama šestog broja stripa Kesid nazvane ,,Ratnici". Ako češete glavu pokušavajući da se setite baš ovog broja , to je sasvim razumljivo jer je njegov stil tada bio drugačiji i manje upečatljiv. U prvim radovima za Boneli, Kavenago je bio samo crtač , ne i kolorista , a rani radovi su u  manje-više tipičnom ,,kućnom stilu" ovog izdavača. Ako pogledate njegove table malo bliže  videćete da je unapredio kompozicije i dinamiku , ali da je ostao pri mekšem kvazirealističnom stilu crtanja. Ovo je na prvi pogled manje vidljivo jer ga zasenjuje fantastičan kolorit. Kavenago se koristi slikarskim tehnikama i jakim bojama koje najviše dolaze do izražaja na veličanstvenim spleš tablama. Vidi se da tim tablama posvećuje znatno više truda jer mu je tu crtež kompleksniji, likovi su izražajniji  a prizori nadrealni. Tu bojama nadomešćuje ili  prekriva  nedostatke simplističnog crteža i dodaje preko potrebnu atmosferu koja mu tokom ostatka stripa najčešće fali. Pogledajte samo strip tablu u kojoj se pojavljuje brod od kostiju sa jedrima satkanim od agonije. Uz dužno poštovanje Angelu Stanu , Stano ipak nije uspeo da dočara taj prizor u punoj zlokobnosti na naslovnoj strani. To ne znači da je Kavenago bolji crtač , iako je postao novi naslovničar serijala, baš naprotiv, od Stanovih tabli se čitaoci zaista naježe dok se isto ne može reći za rad Luiđija Kavenaga. Stano je ipak horor crtač a Kavenago vuče na mračnu fantastiku . Njegov stil , koliko god bio svež i  privlačan, oduzima stravu. Bojim se da to ide na ruke uredničkom pravcu novog ( uglavnom bezubog) Dilana i da su ljubitelji starog dobrog horor Dilana ponovo ostali kratkih rukava. U svakom slučaju , ovaj strip je ok samo zbog crteža.

Ocena:

 

 

 

Panišer predstavlja : Barakuda

 

 Barakuda je preživeo obračun sa Panišerom i željan je osvete. Razradio je plan , ali da  bi ga sproveo u delo biće mu potrebno mnogo novca. Budući da je on najopasniji profesionalni ubica, Mafija mu je obećala grdne pare ako  svrgne  sa vlasti južnoameričkog diktatora jer im je podigao nabavnu cenu droge. Sve ovo samo  pod uslovom da se postara da  slabašni sin šefa mafije  bude taj koji će povući obarač. Zvuči kao zicer, zar ne ? Tako bi bilo  da Barakuda ne sedi na više stolica i  ne radi mafiji iza leđa. Kad na sve ovo dodate još  pučiste i službe bezbednosti,  postaje sve jasnije da će meci poleteti.

Mafijanje

 Ovde se Enis ne bavi američkim vojnim zajebima tj. pučevima i prevratima , pošto je  suočavanje sa neuspešnim vojnim intervencijama veoma temeljno obradio u ruminacijama Nika Fjurija u stripu ,,My War Gone By". Neupućenima daje malo istorijskog konteksta  u vidu priče kako su i zašto ameri instalirali Leopoldo Lunu  na vlast u Santa Morikone-u, fiktivnoj južnoameričkoj državi po ugledu na    stvarne banana republike., ali ta država i njena istorija su samo pozornica za crnohumornu akcionu avanturu. Naravno, nije loše znati ponešto o USA šemi gde putem multinacionalnih kompanija i ,,ugroženih amerikanaca" nađu razloge za vojnu invaziju i dovođenje na vlast podobnih diktatora kako bi neometano nastavili trgovinu drogom.

Oslobodilac ili čari čvrste ruke

 Gart Enis se ruga svim kriminalnim podkulturama tako što razbija iluzije o bilo kakvim delikventnim vrednostima  , pa i vrednostima uopšte, pokazujući koliko su  takvi , i skoro svi ostali ,  ljudi zapravo gramzivi, pohlepni i  požudni moralni pigmeji  koji su svetlosnim godinama daleko od iskrivljenog mišljenja koje prosečni čovek ima o njima. Hoćete romantizovane mafijaše, neokaljane narodne oslobodioce  , paravojne formacije i plaćenike koji se bore iz ideala? Njih potražite u filmovima i knjigama iz kojih su te bajke potekle. Enis vam na svoj  morbidno obešenjački način pokazuje surovu stvarnost gde ,,gore je dole a crno je belo".

Riba zvana Vanda

Rat u Vijetnamu  je stvorio Panišera i Barakudu, obojica su pronašli svoj smisao života  u toj klanici,  te ih Enis i posmatra kao ekstremne ličnosti koje je proizvela američka ratna industrija.Prvom je posvetio najviše vremena , budući da je protagonista ,  i definisao svoje viđenje tog lika u stripu ,,Panišer : Rođen" , sa druge strane  Barakudu je moguće sagledati u potpunosti čitanjem iz više izvora . Za razliku od pomenutog stripa, ovaj naslov nije ,,origin story" nego dopuna između storija ,,Barracuda" i ,,Long Cold Dark" . Bez ovog poslednjeg se ne bi mogao sagledati ovaj  lik  u potpunosti, niti odrediti njegovo mesto i svrha u široj slici Enisovog Panišer serijala. 

Barakuda nikome nije lojalan, niti se koga plaši. Kao Frenk Kesl, on je poput mašine za ubijanje ali za razliku Kesla  nema nikakvu namera da menja svet , nego je postao gori od najgoreg što takav svet ima da pruži vođen geslom da treba biti  ,,hard as the goddamn world itself". Iza toga stoji baš mračna priča , ali ostaviću to  po strani kako ne bi pokvario ,, Long Cold Dark" čitaocima Panišera. Barakuda nije napisan kao stereotipni čamuga pošto ne pati od tog uličarskog mentaliteta, bez obzira što priča tim slengom , on je tip kojeg se i najveći baja iz kraja plaši. Uprkos takvom pogledu na svet, Barakuda je  skoro stalno veseo, podsmehuje se svima i maltene je bezbrižan kao dete. Može mu se jer smatra da je na vrhu lanca ishrane kao i proste činjenice da je psihopata.Naravno, banalnije objašnjenje je da ga je Enis smislio tako veselog kao kontratežu mrkom Panišeru.

Džentlmen

 Goran Parlov savršeno dočarava preterane likove, akciju kao i crnohumoristički ton ove priče. Kada bi gledao table iz dela u San Morikone-u bez čitanja i ikakvog predznanja, pomislio bi da svo šarenilo koje izbija sa njih jasno sugeriše šaljive avanture nekih veseljaka. Nekim crtačima je promakla baš ta strana Enisovog scenarija , ali ne Goranu Parlovu. On odlično razume estetsku nameru priče , a njegov stil crtanja koji naginje ka karikaturalnom je kao stvoren za ovakve stripove.

Fino društvo

 Goranove table su  dinamične , likovi vrlo izražajni  ,  akcijom se više  razmahao nego u ,,Barakudi" Njegov stil je savršen za strip u kom među likovima imate buljavog hemofiličara midžeta koji je sin mafijaša , crnca generala trandžu, pornićarku kao prvu damu banana republike, sveštenika pedofila  i još nekoliko živopisnih persona . Naravno sve njih zasenjuje opaki Barakuda , ne samo zato što je ova storija posvećena njemu , nego je baš larger than life. On vam je tip   koji može da  nosi preveliki M60 i puca  iz ruke  poput velikog Bleka koji vitla topom u kultnoj epizodi ,, Saratoga". Naravno strip je ipak mnogo ozbiljniji od Bleka, ali kad krene akcija , Barakuda je Blek bez savesti na steroidima . Blacker than Black! Što se nasilja tiče Parlov se nimalo ne ženira . Ovde ima blood, guts and gore galore!

Put a nigga behind the trigga, knowumsayin` ?

Geg sa malim Osvaldom, sinom mafijaškog bosa  je poput onog  o ,,mesiji" iz stripa  Propovednik. Nije recikliran ali je sličan Što se religije tiče , pomenuh li sveštenika pedofila? Ako ste čitali išta od Garta Enisa, onda znate u kom smeru ovo ide. Ne propušta priliku da se obračuna sa mantijašima , no to je ovde tek mali podzaplet pa je preblag u odnosu na blasfemičnog Propovednika. Kamo sreće da ga je crtao Parlov, pošto je pokojni Stiv Dilon umetnik ograničenog izraza. Sve u svemu , ovaj mini serijal je fakultativan ali zabavan izlet za ljubitelje Enisovog Panišera  i crteža Gorana Parlova.

Ocena:

.

Ubij ili budi ubijen

 

Dilan je večiti student , frustriran i suicidalan mladić a povrh svega  je  lud, naravno on se sa ovim poslednjim ne bi složio pošto je ubeđen da ga demon tera da ubija zlikovce. Može li on nekako dovesti sebe u red, pomiriti javni sa tajnim identitetom i na kraju zaista  promeniti Njujork na bolje?

Ironično , protagonistina manija se obistinila , ali  iz nimalo metafizičkih nego debelo stvarnih  razloga. Pošto je  krenuo da se obračunava sa kriminalcima, postao amaterski ubica krimosa  , bilo je neminovno da će pre ili kasnije  naleteti na goreg od sebe, a takvih ne manjka. Dilan je  prvo umišljao da se nalazi u takvom stanju, gonjen ,,demonom" sopstvene psihe ,  a potom je ubijajući po jednog izgrednika mesečno uspeo da zarati  sa ruskim mafijašima  i  sebe stvarno doveo u situaciju gde su jedina  pravila igre ,,ubij ili budi ubijen".

Ovaj strip od dvadeset brojeva je pompezno najavljen kao ,,Death Wish meets Breaking Bad meets 70s Spider-Man" (reče Brubejker)  i reklamiran kao  kao triler i dekonstukcija vigilantizma (Goodreads) .Da li ,,Ubij ili budi ubijen" nudi nešto novo u pogledu vigilante fikcije?  Pa, baš ništa.  Čitajući ovaj strip doćićete do stotinama puta viđenih zaključaka poput toga da  svet ume da bude  grozan a osvetnici ga ne čine skoro pa ništa boljim , osvetnik kopa dva groba itsl. Protagonista osvetnik gonjen sopstvenim ili stvarnim demonom takođe nije novost , ali  na tom polju je Brubejker najtanji. Jasno stavlja do znanja čitaocima da je Dilan iz porodice sa  istorijom mentalno bolestnih, ali kada treba da se suoči sa time kod psihijatra, Brubejker namerno napiše taj deo tako da  nikad ne konkretizuje šta to Dilan tačno ima.  Može se izvući zaključak da Dilanov demon predstavlja samu potrebu  za osvetom koja čuči u svima nama.U tom smislu demon nije samo Dilanov , nego može biti svačiji , što se (valjda) sugeriše na kraju. Sa druge strane , imamo Dilana čiji se razvoj se može čitati i kao put muškarca kojem je prečesto povređen ponos pa  ubijanjem simbolično vraća oduzetu muškost. To kažem imajući u vidu ključne scene u stripu vezane za jedine dve devojke u Dilanovom životu, prevashodno mislim na Kiru ,  i  njegov probuđeni mačizam nakon što se dokopa oružija i ,,preuzme stvari u svoje ruke".

 Brubejker je nesumnjivo inspirisan mnogim vigilante filmovima iz 70-tih i 80-tih godina prošlog veka  među kojima su glavne okosnice Taxi Driver  i  Death Wish , i nekim novijima poput Oldboy, što se jasno vidi , između ostalog ,  u   izboru okruženja , nezaobilazni metro i zgrade sa dugačkim hodnicima, i likova poput epizodne uloge tipa koji liči na Čarlsa Bronsona. Šteta što kopira elemente zapleta i karakterizaciju  iz tih filmova umesto da uradi nešto novo, ili ih makar prikaže u novom svetlu.Dilan u sebi nosi pomalo Trevisa Bikla, ako se vratite na gornji pasus prepoznaćete na šta mislim. Kad već pominjem likove, Brubejker je tokom  čitavog serijala razradio samo tri osobe,  otuda mi je poređenje sa tv serijom Breaking Bad u tom smislu preterano pošto tamo imate sijaset zanimljivih likova. Poređenje sa Spajdermenom je tu samo zbog proste činjenice da je glavni lik fakultetlija koji živi sa cimerom i ima ljubavnih problema ili problematične ljubavi, kako vam draže.

Iako se može svesti na  gomilu otrcanih klišeova,  ,,Ubij ili budi ubijen"  ipak nije loš  strip. Brubejker  ne nudi ništa novo , ali itekako ume da pripoveda. Narativ je nelinearan i odvija se kroz promešane  flešbekove, u stilu noar filmova. Ako bi vam otkrio glavnu inspiraciju, odao bi kraj stripa , ali upućenima će nakon čitanja biti jasno na koji film Bilija Vajldera mislim. Baš zato ovaj strip  skoro nikad nije dosadan, sa malim izuzetkom ponešto praznog hoda i ponavljanja , ali  ima mnogo  obrta pa mami pažnju . Pored toga , posmatrati sve iz ugla mentalno labilnog  protagoniste  koji ima baš naglašenu  kognitivnu disonancu između toga što misli i radi je mnogo zabavno, a uvodni broj je krunski primer ovoga. 

 Crtež potpisuje Šon Filips, nastavljajući dugogodišnju uspešnu saradnju sa Brubejkerom iz koje su nastali poprilično poznati krimi stripovi .Filips je jedan od onih umetnika  koji je bolji kao ilustrator nego strip crtač. Strip se može shvatiti kao svojevrsan ,,pokret u slikama" , ali kod pojedinih crtača , poput Filipsa,  akcenat je manje na pokretu koliko slikama.Gledajući njegove table primećujete da su kaiševi mahom statični i da je sklon velikim spleš stranama nalik na postere uz koje ide prateći tekst . Tako je delom zbog činjenice da Brubejker ovde piše previše unutrašnjeg monologa koji neretko preoptereti strip. No ovakav crtež  ima i svojih prednosti  jer u toku serijala ima  predivnih tabli koje bi bez teksta lako prošle kao posteri ili naslovnice. Među najboljima od ovog autora su naslovnice rađene za stripove poput ,,Criminal"  i ,,Fatale" . Ovo je inače česta pojava u američkim krimi stripovima.  Mihael Gejdos je još jedan tipičan primer ovakvog crtačkog pristupa a  suprotnost mu  je recimo Eduardo Riso.  Stil Šona Filipsa je  realističan,  što je bitno  zbog žanra i tematike ali nije potpuno grim`n`gritty jer ga  ublažava izvanredno kolorisanje Elizabete Breitwaizer. Paleta joj je tamnjia nego u prethodnim radovima, nema onog neonskog sjaja,  ali je itekako svetla i živahna.

Svaka pojedinačna sveska ima tekstualni dodatak u vidu filmske kritike , kratkih komentara na odgledane serije + filmove  i ponešto o pisanju scenarija i smišljanju likova ovog serijala. ,,Crna Kapuljača"  , isto vigilante krimi strip o kome sam pisao na blogu , je kao dodatak imao članke o starim slučajevima iz crne hronike koji su primeri  stvarnih osvetnika, no taj strip nije toliko široko hvaljen kao ovaj. ,,Ubij ili budi ubijen" je solidan derivat mnogo boljih filmova, strip koji se čita više zbog saspensa nego dubine.

 Ocena:

 

Neki pročitani stripovi

 

 

    Fell br.9

 

Nažalost za  sada je devetka poslednji broj ovog serijala. Za sve koji ne znaju , Fell je  crnohumorni proceduralni krimić,Voren Elisa i Bena Templsmita.Pisao sam o prvom tomu ranije, potražite Fell : Divlji grad. Detektiv Ričard Fel svakako nije svetac , ali Snow City (Snegograd?) bi izludeo i najkorektnijeg pajkana i odvukao ga u blato . Ričard polagano puca po šavovima, šiba koga stiže i pada sve dublje u crnilo. Pritužbe  na njegov rad se gomilaju a narednikovo stpljenje nije bezgranično. Može li da reši neki slučaj bez nepotrebne brutalnosti? Pročitajte i saznajte! Spoj Templsmitovog crteža i Elisovog scenarija štima, iako nema neljudskih monstruma , što je Tenmlsmitov forte, itekako ima onih ljudskih  i leševa pride. Templsmit standardno zaobilazi crtanje pozadine , ali mu sasvim solidno ide od ruke prikazivanje  uveliko karikaturalnih likova. 

Ocena : 7/10

Dafne Birn

Dafne je povučena devojčica koja je nedavno ostala bez oca. Njenu majku je privukla vidovnjakinja  koja na čelu sa grupom spiritista nudi razgovore sa preminulima. Dafne lako prozire i prezire te lažne seanse i šarlatane koji tobože komuniciraju sa zagrobnim životom, međutim njoj se počeo javljati neko ko je zaista sa druge strane.Prvo u snovima, potom na javi, posećuje je čudnovati dečko. Ko je on i može li mu verovati? Iako zvuči kao kudikamo zanimljiva premisa , na žalost ovaj strip kvare  sasvim predvidivi scenario ,nerazrađeni likovi i nepromišljen zaključak. Posle čitanja nije nimalo jasno ko ili šta  je taj dečko Da li je on demon? Da li je Dafne opsednuta ili luda? Možda je njen nerođeni brat iz pakla? Zašto  uopšte pomaže mladoj Dafne?  Da je ovo ongoing serijal pojašnjenje ili makar neki jasan nagoveštaj bi sledio u narednim brojevima, ali problem je u tome što je ovo navodno zaokruženi mini serijal. Najčudnije od svega mi je što je autorka Laura Marks  dramaturškinja. Pa, zar ona nije primetila da je kraj vrlo konfuzan? U suštini ovaj strip vredi makar jednom pročitati samo zbog crteža Keli Džounsa.On vadi prosek , pošto crta monstrume kao niko drugi.U ovih šest brojeva Džouns prikazuje  sasvim dovoljno čudovišta, noćnih mora , frikova i ludaka u  prigodnom gotičkom ambijentu. Ako ste videli Džounsove ranije radove, znate da  on briljira u turn of the century hororu.

Ocena : 6/10

Puna korpa glava

 

Džun je mlada, zaljubljena i uživa u  letnjem poslu na idiličnom ostrvu , barem dok se sve ne  pretvori u noćnu moru.Uprkos hororičnom naslovu i naslovnim stranama, ovaj strip je zapravo krimić sa elementima natprirodnog. Džo Hil unosi malo svežine , odnosno natprirodnog i  horora u ne preterano originalni zaplet o kriminalnim i korupcionaškim spregama u malom mestu gde su svi povezani kao svinjska creva . Džou su britki dijalozi  očekivano jača strana , mada su ponegde predugački i  suviše knjiški pa opterećuju strip. Prava zvezda ovog stripa je svakako crtač Leomaks koji sa podjednakim uspehom prikazuje sve,  od uvodne bezazlenosti i  humora do potonje napetosti i horora. U tandemu  sa odličnim koloristom Dejvom Stjuartom, Leomaks  je u potpunosti pogodio štimung svih scena. Naročito su mu jake naslovnice inspirisane horor filmovima  ,,I spit on your grave"  i  ,,Basket case". Ovaj strip je u suštini neopterećujuća mračnija zabava. Jedina veća zamerka mi je karakterizacija glavne junakinje. Od sasvim obične devojke se preko noći , mimo ikakvih indicija da je za to sposobna , pretvorila u opasnu fajterku. 

Ocena : 7,5/10

dr Morgue : Izabrana Smrt

Ovu epizodu  sam reprizirao posle više godina.Veći deo radne ovog broja se svodi na  na Jorikovo nadmudrivanje sa  vidovnjakinjom, dok je manji akcenat na najzanimljivijem delu zepleta  - klincima ubicama i njihovoj uvrnutoj fantaziji. Crtež Paole Kamoriano odstupa od gritty realističnog stilaovog serijala, likovi su uprošćeni i teže ka karikaturi , ali najbolja je u segmentima koji prikazuju Malabduviju tj. grad  iz mašte klinaca. Te deonice je nacrtala kao  svojevrsnu mračna mangu sa senčenjm nalik na rad  Korada Roia .Kao u svakom broju, na kraju je naveden stvarni događaj kojim je strip inspirisan, ali što se tiče obrade pomenutog u domenu fikcije , ova  tema i likovi  su bolje razrađeni u filmu ,,Heavenly Creatures" Pitera Džeksona.

Ocena : 6.5/10

Uspon Kajla Rena

 

Jadan mini serijal o ranim jadima najjadnijeg zlikovca! Mini serijal u kome su Čarls Sou , kao scenarista  i Vil Slini kao crtač su  samo izvođači radova na užasn glupom projektu za retarde tj. propratnom/dopunskom stripu za Diznijeve Star Wars filmove . U Soulovom scenariju nema nimalo autorskog pristupa, može se ponovo reći da je prilično soulless (pun intended) .Pisano je po principu veži konja gde ti gazda Dizni , moga lizni , kaže. Famozni ,,Vitezovi Rena" ( u prevodu zvuče kao da su ispali iz komedije/parodije) su  bačeni kao Dart Mol onomad u Epizodi 1. Ako neko ikada bude sanirao štetu koja je napravljena ovom novom triologijom, biće potreban čovek poput Dejva Filonija da vadi kestenje iz vatre i napravi nešto iloe gledljivo/čitljivo od ovih Diznijevih isprdaka.

Ocena : 4/10

 

Kalifornia

 

Režija: Dominik Sena

Scenarijo: Tim Metkaf

Mladi i opsednuti ekstremima, Brajan i Keri sanjaju kako da unovče svoje hobije. Keri je fotograf koju zaokupljaju fetišistički aktovi, a Brajan je pisac u pokušaju koga zanimaju serijske ubice. Nakon što je objavio zapažen članak na tu temu , Brajanu izdavač nudi da napiše knjigu o najstrašnijim ubistvima proteklih dekada.Kako bi ostvario svoju nameru, Brajan razmatra obilazak starih mesta zločina,  i putovanje koje bi se završilo u Kaliforniji. Karen u putovanju vidi šansu za novim početkom ,  vođena geslom ,,kome ne uspe u Kaliforniji, nigde neće ",  ali samostalno ne mogu da skrpe novac za put.Spletom (ne)srećnih okolnosti, javlja im se par koji bi sa njima podelio putne troškove , ali  tokom morbidne ekskurzije  shvataju da je među njima ubica. Umesto proučavanja  zločina, Brajan i Keri postaju taoci serijskog ubice.

 Koliko ste samo puta pročitali krimiće  ili gledali  filmove i serije snimljene ,,prema istinitoj priči" ? Knjige i romani  pisani prema  istinitim događajima tzv,,true crime"  žanr je tokom  se tokom 70-tih i ranih 80-tih godina prošlog veka doživeo transformaciju. Ako su 60-te godine minulog veka bile decenija hipija,ljubavi i solidarnosti,  70-te su bile decenija straha. Stopa kriminala u SAD-u je tada bila na vrhuncu, a u urbanoj džungli je primećen novi tip psiho-ubice, famozni serijski ubica. Sedamdesetih su harali  Bandi, Berkovic (Semov Sin), BTK, Gejsi , Domer i mnogi drugi krvoloci.Mediji su u ovome videli priliku za senzacionalističkim izveštavanjem, naprosto su se laktali se za reportažama o serijskim ubicama.Iako su za mnoge ovi frikovi bili , sasvim opravdano, razlog za strah, drugima su postali predmet mračne fascinacije. Tada su se  knjige o serijskim ubicama  , raznih autora ,  se prodavale kao alva. Toliko je o njima napisano da je od toga stvoren čitav podžanr. Istraživanje koje je sproveo Publishers Weekly  1993.godine  je pokazalo da su najpopularnije knjige ,,true crime" žanra upravo  o serijskim ubicama, a da  prodaja ide po principu ,,što jeziviji zločin  to bolje".

 

Opsesija serijskim ubicama se prelila i na filmsku industriju i od njih su stvoreni zločinački geniji i nezaustavljivi koljači. Kalifornija svakako nije prva filmska dekonstrukcija mita serijskog ubice pokazivanjem tužne i ružne istine nasuprot holivudskoj stilizaciji , to je  pre ovog filma  uradio  Džon McNoton filmom ,,Henri : Portret serijskog ubice", ali to ostvarenje  je tek početkom devedesetih  imao ograničenu bioskopsku distribuciju . Osim dekonstrukcije, Kalifornija suštinski upire prstom u američku publiku kao konzumente ovih filmova i knjiga. Bez imalo zadrške  ogoljava morbidna intresovanja publike i pokazuje im  kime i čime su zapravo fascinirani. 

 

Pogledajmo samo ubicu u Kaliforniji reditelja Dominika Sene. Erli je sušta suprotnost slojevitim filmskim zlikovcima ovog podžanra. On je sirovina, ubija impulsivno bez neke naročite  taktike i iz najnižih pobuda. Nema tu neke proračunatosti , niti spektakularne  podmuklosti , samo najstariji i najbanalniji trik  pećinskih ljudi tj.  zaseda i BAM u glavu. Bred Pit je pred kamerama postao pravi redneck i  ovom  ulogom definitivno zapušio usta svima koj su  potcenjivali njegovu glumu  zbog mahoim  tipskih uloga manekena koje je do tada igrao. Pit je upio sve pokrete i tikove,   držanje  i mentalitet takve persone. Teško je ostati ubeđen u to da osoba koju vidite pred sobom nije autentična seljačina, stoprocentni trailer trash. Gledaoci to vide s početka, a nesretni Brajan , koji se pravi stručnjakom za ubice,   poslednji saznaje  da iza te Erlijeve zarazne nehajnosti i avanturizma stoji okoreli ubica.

Što se tiče nehajnosti i skoro pa detinje bezobzirnosti, tu se još ističe Džulijet Luis u ulozi Erlijeve devojke Adel. Ona  u suštini glumi  devojčicu u telu žene, i uglavnom je predmet sprdnje što naizgled nezrelom ličnošću  likom što delom.Vremenom saznajemo da Adel nije ovde samo radi humora, iza nje su mnoge traume a ni sadašnjost tj. život sa Erlijem nije mnogo bolja. Možda ona i nije blago retardirana , nego joj je  detinjasto ponašanje jedina odbrana od surovosti života.U pogledu glume jedino Džulijet parira Bredu u ovom filmu, pošto je Duhovni ovde neinteresantan . Brajan bi lako mogao biti Mulder u smislu da istražuje nešto što mu je iznad sposobnosti i standardno je beskoristan u akciji. Mišel Forbs je ok u ulozi Keri, mada je ona više posmatrač (iza objektiva fotoaparata) i svakako je trezveznija od Brajana/Duhovnija, ali  realno ceo film se vrti oko Breda i Džulijet.  Njih dvoje su maltene poput odraslog  pandana Martinu Šinu i Sisi Spačik iz filma ,,Pustara" Terensa Malika. Gledaoci ovog kultnog ostvarenja  će sigurno primetiti da su  deo  zapleta i likovi inspirisani istim , konkretno road movie  sa ubicom za volanom ,  naivnom devojčurom i nerealnom nadom u  bolje sutra.

 Ovo je debitantski film Dominika Sene , pre toga je režirao spotove , pa  nakon gledanja filma  i čitanja intervjua sa scenaristom Timom Metkafom , vidim da je Sena mixed blessing. Sa jedne strane ,  vidi se da je izvukao maksimum iz glumaca  i skromnog budžeta ,  vrlo malo se  stideo preterivana i  nasilja ( još ga je i dodavao!) , umeo je  da održi napetost (Erli je od početka kao tempirana bomba) i ima baš lepo slikanih predela , pustoši isl. za jedan road movie.Dakle režija mu je na visini zadatka, ali problem je što se  petljanjem u scenarijo  otupeo  scenaristinu oštricu i promenio tok filma. Oni nepotrebni off-ovi (voice over) Duhovnija su prema  Dominikovom tekstu.Ceo film je zamišljen kao prst u oko gledaocima ovog podžanra, ali to umanjuju bezvezni  ubačeni zaključci poput onog na kraju.Zar je Brajan tek tad shvatio da pshopate nemaju savest? Da je to razlika između psiho-ubice i normalnog čoveka? No shit Sherlock!Evo još jedan primer nepotrebne promene. Znate li zašto je film nazvan Kalifornia umesto California? Pazite sad ovo , Sena u razgovoru za dvd izdanje priznaje da je tokom produkcije shvatio da postoje i drugi filmovi istog imena  i ladno odlučio da  to reši  menjanjem C u K! Ovo mu dođe lazy writting at its finest. 

Uprkos tome Kalifornija je ipak više nego solidan film koji je ostao skrajnut jer ga je zasenio Oliver Stounov kontroverzni hiperstilizovani i  visokobudžetni  Natural Born Killers koji je u suštini Kalifornija odvrnuta na jedanaest.

Ocena: 

Dosije X : Kromanjonac

 

 Krajem šezdesetih godina minulog veka širom sveta je kružila fotografija na kojoj se vidi kako u nekoj šumi u Americi šeta velika čovekolika zverka  prekrivene gustim krznom od glave do pete . Mit o ,,Velikom Stopalu" je naravno stariji od pomenute fotografije, tačnije stop kadra iz video snimka, ali upravo ovaj snimak  je otvorio višedecenijsku polemiku o postojanju tog misterioznog bića. Istina,mit ili teorija zavere, činjenica je da je Veliko Stopalo zaživeo u popularnoj kulturi, u brojnim filmovima, serijama, stripovima itsl.Teoretičarima zavere je Veliko Stopalo odmah ispod NLO-a, a gde su teorije zavere tu je i Dosije X. Iako se ovo stvorenje nije pojavljivalo u toj tv seriji Dosije X, Veliko Stopalo se  ipak našao u ovom fan stripu.

 Autorka, pod pseudonimom Astridv, je nacrtala  ovaj strip od 30 stranica i objavila ga  na internetu daleke 1996. na fansajtu kog odavno nema, a crtan je prema fanfiction priči jedne Šanon Fišer sa drugog ugašenog sajta (za najupornije, reč je o moulderinjeopardy.com ). Ako vas stil crtanja asocira na ilustracije iz knjiga, ne varate se , pošto je autorka ilustratorka po profesiji.Iako sam ga naslovio ,,Kromanjonac" , pravi prevod bi bio ,,Hro-manjonac" pošto je u pitanju igra reči. Zašto baš Hro-manjonac? Čitajte i saznajte!  Hint : nisu hromi kromanjonci.